"Samo da se onih 78 dana bombardovanja više nikada ne ponove": Ispovest Emilije Gašić, autorke najboljeg srpskog filma, s adresom u Njujorku

Kada je ekipa domaćeg ostvarenja "78 dana" došla na nedavno okončan 31. Festival evropskog filma Palić, na kojem je trijumfovala, ponevši Zlatni toranj za najbolji film, ali i Nagradu publike, sa sobom je već "nosila teret" priznanja. Pre Palića dobili su nagrade na Kipru, u Poljskoj i u austrijskom Insbruku za najbolji film, a u Valensiji za najbolju montažu, mlađeg žirija za najbolji film, kao i specijalno priznanje žirija u Makedoniji. Taj trijumfalni niz nastavili su, eto, i na Palićkom festivalu, koji je, primivši Zlatni toranj, svečano proglasila zatvorenim scenaristkinja i rediteljka filma "78 dana" Emilija Gašić.

Najbolje ostvarenje Festivala evropskog filma Palić započinje marta 1999. godine, u jednom malom mestu u Srbiji. Nakon početka NATO bombardovanja i očeve mobilizacije sestre Sonja (17) i Dragana (15) započinju video dnevnik. Dani prolaze dok snimaju prirodu oko sebe, noćno nebo tokom vazdušnih napada i zadirkivanje svoje sedmogodišnje sestre Tijane. Ali, mnogo toga se menja kada misteriozni tinejdžer i njegova stidljiva, mlađa sestra stignu iz Beograda i usele se u komšijsku kuću. Usred bombardovanja rađaju se nova prijateljstva, prvi poljupci i razočaranja...

A nije zgoreg pomenuti da je mladoj Emiliji Gašić ovo prvi dugometražni igrani film, zbog čega sineastkinja skromno priznaje za Nova.rs da nijedno od tih silnih priznanja, kojim je ovenčana u poslednje vreme, nije očekivala:

- Kada pravite film nadate se najboljem - da će publici da se dopadne, da će se saživeti, pogotovo u ovom slučaju, zbog specifičnog koncepta projekta. Najveća želja mi je bila da se publika vraća filmu, a o nagradama uopšte nisam razmišljala, ali lepo je dobiti ih (smeh). To znači da ono što radite vredi.

Inicijalna kapisla za scenario i film, koji je neobično scenaristički građen, a naročito snimljen, bile su lične, porodične video kasete Emilije Gašić. Tokom devedesetih, objašnjava naša sagovornica, običaj njene porodice bio je da se snimaju. I to mnogo. Sve je krenulo od proslava, rođendana, da bi uoči NATO bombardovanja 1999. počeli amaterskom kamerom da beleže maltene svaki tren, s obzirom da je svakodnevni život postao "zanimljiv”:

- Vraćala sam se često tim porodičnim kasetama. Gotovo deset godina razmišljala sam o tome kako da napravim film od toga. A sve je kliknulo tokom pandemije, jer me je taj period podsetio na vreme NATO bombardovanja. Tada smo bili izolovani kao zemlja, ali smo svi bili zajedno, dok smo tokom pandemije bili izolovani pojedinačno, a zajedno virtuelno. I vratila sam se tada tim kasetama, i našla neke snimke iz perioda bombardovanja. Iako sam na tim snimcima, uopšte ih se nisam sećala - priča Gašić, koja je te 1999. imala sedam godina.

- Tad sam shvatila da želim da napravim film koji izgleda kao da je sniman na video kaseti, koju nalazite dvadeset i kusur godina kasnije. Tokom procesa pripreme scenarija pričala sam s dosta ljudi, koji su takođe sve snimali, što mi je mnogo pomoglo. U ranoj fazi pisanja scenarija napravila sam anonimni upitnik, podelila ga na Fejsbuku i više od 200 ljudi je odgovorilo, nesebično deleći svoja iskustva i sećanja iz tog perioda. I trudila sam se da što više tih sećanja unesem u scenario kako bi bio što istinitiji - priča scenaristkinja i rediteljka.

Upitana kakva su je osećanja preplavila kad je otkrila sve te kasete tokom pandemije korone, opisuje uzbuđenje otkrivanja nečeg novog…

- Kao da sam pronašla blago. Našla sam nešto što niko nije video, pa ni ja, iako sam na snimcima. I odabrala sam da film radim iz pozicije dece, zato što sam i sama tokom bombardovanja bila dete. Sećam se da sam bila donekle svesna opasnosti, kad se oglasi sirena, ili kad čujem avione, pa gde su pale bombe i da je neko stradao. Iako su se roditelji trudili da u tim okolnostima omoguće kakvo-takvo normalno detinjstvo, opet se neke stvari uvlače u vas. Briga roditelja mi je najsnažnije sećanje iz tog perioda i vodilja za film - seća se Gašić, napominjući da je želela da napravi i film za svoju generaciju, onu rođenu s početka devedesetih, ali i druge na koje je bombardovanje ostavilo traga.

- Mnogo godina kasnije, na psihoterapiji otkrila sam neke stvari kojih sam bila nesvesna. Zanimljivo je da mi je dosta ljudi, naročito iz dijaspore, prilazilo posle projekcija filma na svim festivalima, s rečima da su sve te događaje potisnuli. I, gledajući film, sećanja su isplivala i osetili su snažan nalet emocija. Svima je tada bilo bitno da se ne razmišlja o tome, već da se preživi, ali bez suočavanja ne možemo da nastavimo dalje - smatra rediteljka.

Kad se išlo u svaku kuću u komšiluku

Nameće se pitanje koliko u filmu ima paralela s njenim privatnim životom, i da li je, primera radi, i otac rediteljke, kao glava porodice u "78 dana", kojeg igra Goran Bogdan, mobilisan, zbog čega sve pada na majku?

- Moj otac nije, srećom, bio mobilisan. Bio je oslobođen vojske sedamdesetih. Iako je tada mislio da je to šteta, ispostavilo se da nije. Očevi gotovo svih mojih drugova iz srednje škole bili su mobilisani tokom bombardovanja. I sve njihove priče trudila sam se da uvrstim u film. Sećam se da sam se kao dete brinula da li će mog oca odvesti, iako nije služio vojsku, ili da li će se vratiti ako nije bio kod kuće tokom vazdušne opasnosti. Nisu to normalne okolnosti za odrastanje. Na sreću, nisam se tokom bombardovanja suočila sa ličnom tragedijom. Film, međutim, nije autobiografski iako je krenuo od lične priče. Zanimljivo mi je bilo da ljudi iz tog vremena najviše pamte zajedništvo, što je i glavna tema filma. Ili smo tada zajedno gledali filmove, ili serije poput "Kasandre", družili se, ili prosto bili svi u istoj prostoriji. Rečenica koju su mnogi podelili sa mnom, i ostala mi je urezana glasila je: "To je bio prvi i poslednji put da sam ušao u svaku kuću u komšiluku".

U filmu Emilije Gašić žene su u prvom planu - dok je otac mobilisan, stub porodice je majka (tumači je Jelena Đokić), koja brine o tri ćerke različite dobi (igraju ih Milica Gicić, Tamara Gajović i Viktorija Vasiljević). Kako to da četiri žene nose ovaj film, što nije tako čest slučaj u našoj kinematografiji?

- Možda baš zbog toga (smeh). Želela sam da napravim priču s kojom će se svako saživeti, nevezano za pol ili poreklo, ali bilo mi je bitno da junakinje budu žene jer nisam gledala mnogo filmova o odrastanju sestara, ili o ženskom odrastanju i to van Beograda. Ja sam iz Vrnjačke Banje, a filmovi se uvek snimaju u Beogradu. S tim nisam mogla da se povežem kao dete, jer smo mi drugačije odrastali od naših vršnjaka u Beogradu. Delovao mi je kao brz, veliki grad, s mnogo ljudi, drugačijim načinom života… Poželela sam da pokažem i drugu stranu. Osim toga, ženski likovi u našim filmovima su, uglavnom, u funkciji nečega što mi smeta. Moja generacija je odrastala uz filmove, koji se dešavaju u ratu, borbi, na frontu i tu je uvek prisutna muška perspektiva. Zato me je tokom studija zanimalo da pravim kratke filmove iz drugačije perspektive, na primer dečije. Uvek me zanima nov ugao i da pričam o stvarima o kojima se ne priča - iskrena je sineastkinja.

Mani se "velikih ideja"

Jedan od retkih muških junaka filma, kojeg tumači Pavle Čemerikić, u jednom trenu izgovara repliku kako želi da ode daleko odavde, i to u Australiju. A kada je rediteljka isto to poželela, što je na kraju i ostvarila selidbom u Njujork?

- Moja generacija, kao i one pre mene, pre svega zbog rata, razmišljala je stalno o odlasku u inostranstvo. Ja sam htela da odem iz Srbije zato što su me zanimali jezici. Završila sam Filološku gimnaziju u Kraljevu, i u jednom trenu sam želela da upišem FAMU u Pragu, i počela da učim češki jezik. Potom sam mislila da ću otići u Pariz, međutim kada sam 2014. prvi put otišla u Njujork oduševila sam se gradom, ljudima, energijom. Osetila sam se kao da tu pripadam. Takav je Njujork grad - sve prigrli. Nikom tamo nije bitno odakle ste, već vas svi pitaju čime se bavite ili šta želite da radite. Meni je bilo fascinantno što su svi tu došli kako bi probali nešto da urade. Aplicirala sam potom na Univerzitet Njujork (NYU), i dobila stipendiju.

Emilija Gašić živi i radi u Njujorku, a sva iskustva koja je proteklih godina stekla tamo primenila je, kako napominje, i u svom radu:

- Učili su nas na fakultetu u Njujorku da se ne trudimo da imamo "velike ideje", već da se okrenemo sopstvenom dvorištu i iskoristimo ga. Da, ukoliko mogu za kratko vreme i s malo para da snimim film, to i uradim. Tako sam i razmišljala kad sam krenula u proces rada na prvom dugometražnom filmu, Shvatila sam da imam kuću babe i dede, koja je ostala kao muzej iz vremena devedesetih i te kasete. I da tehnologija, s kojom bih mogla da izguram film, nije tako skupa. Znala sam da s malim budžetom mogu da napravim veliku priču. Pomoglo mi je i što sam bila deo programa Cinema College na Venecijanskom festivalu. Imali smo zadatak da za godinu dana napišemo scenario, pronađemo glumce, snimimo i prikažemo film. Iako nisam dobila novac u Veneciji za razvijanje projekta, odmah sam aplicirala na konkursu Filmskog centra Srbije i dobila sredstva - priseća se Emilija Gašić, kojoj je jedan od najizazovnijih poduhvata bio da nađe glumice, naročito one koje će tumačiti tri sestre, a trajala je ta potraga godinu dana.

U Njujorku snimateljka, u Srbiji rediteljka

A na pitanje ima li želju da se dokaže i u tamošnjoj, velikoj kinematografiji Emilija Gašić odgovara:

- Naravno, s tim što u Njujorku već radim kao snimateljka. Još uvek mi je teško da pišem za to područje, ne zbog engleskog jezika, već izazova da pronađem svoj, drugačiji ugao. Njujork je toliko bio prisutan u filmovima, svačiji je i ničiji, i mislim da treba da budete iz tog rada kako biste pronašli ugao koji nije već viđen. Možda bi mogla da bude jedino neka imigrantska priča, jer živim u Astoriji, "srpskom kraju". Ali, tek sad, posle sedam godina života u Njujorku, vidim neke stvari koje ranije nisam. Svakako ću nastaviti da snimam za druge tamo i da radim kao direktorka fotografije, a u Srbiji se koncentrišem na pisanje i režiranje. Mislim da baš zato što sam se preselila u Njujork počela sam da se sećam više stvari odavde koje su mi postale zanimljive kao filmske priče. Očigledno morate da odete negde da biste shvatili šta ste imali - priznaje Emilija Gašić.

Otkriva i da će ostvarenje "78 dana" već ove nedelje biti prikazano na Filmskom festivalu Trebinje, pa slede projekcije na Dunav festu, u Herceg Novom, Nišu...

https://www.youtube.com/watch?v=fCxnKEVk6rQ&t=10s

A beogradska premijera biće održana 28. avgusta u Mts dvorani, nakon čega kreće bioskopska distribucija, najavljuje naša sagovornica i na kraju naglašava:

- Glavna poruka mog filma jeste da se tih 78 dana bombardovanja više nikada ne ponove. Stalno pričam - stop ratovima. I sada, dok pričamo, besne ratovi u Palestini i Ukrajini. To je zaista strašno...

Bonus video: Palić