Emira Kusturicu obožavaju u Španiji: Slavni španski reditelj Manuel Martin Kuenka govori za Nova.rs

Andrea je petnaestogodišnja tinejdžerka, koja očajnički želi da povrati ljubav svog oca. A taj otac, čiju ljubav ište, nestao je iz njenog, i života njene braće nakon što se razveo od njihove majke. Andrea pamti oca kao čoveka punog ljubavi i nežnosti i ne može da razume zašto više ne želi da vidi svoju decu. I zato će uraditi sve da povrati očevu ljubav, pa makar se suočila s majkom, i posegla i za zakonskim merama. Tako bi se, u najkraćem, mogao opisati film Manuela Martina Kuenke "Andreina ljubav", u kom briljira mlada Lupe Mateo Baredo, a viđen je premijerno u Srbiji na 31. Festivalu evropskog filma Palić.

Španski reditelj, kojem je ovo šesti dugometražnifilm, za koji je ponovo bio nominovan za Goja nagradu, a trijumfovao na dodeli priznanja Karmen, i bio dvostruki laureat na Filmskom festivalu u Talinu, prvi put se obreo u Srbiji. I na Paliću. I bio je, kako priznaje Manuel Martin Kuenka za Nova.rs, prijatno iznenađen. A o Srbiji je znao tek ponešto zahvaljujući ovdašnjim filmovima koji su svojevremeno mogli da se vide u Španiji:

- Nekada su u Španiji prikazivani filmovi iz bivše Jugoslavije. Kusturičini filmovi su, naročito, bili popularni. Za Kusturicu se zna u Španiji, vole ga. Ali, danas je drugačija situacija, malo je filmova iz inostranstva, naročito iz Srbije koji se mogu videti u našim bioskopima.

Upitan da li to znači da danas Španija više nije tako otvorena prema drugim kinematografijama, izuzimajući američku, Manuel Martin Kuenka kaže:

- Mnogo smo manje otvoreni nego nekada, a Amerikanci nemilosrdno guraju svoje. Tokom osamdesetih, kada sam počinjao da studiram u Madridu, gde i danas živim, bilo je mnogo bioskopa gde ste mogli da vidite filmove odasvud. I oni su činili 21 odsto bioskopskog tržišta. Ljudi bi odlazili da gledaju filmove, i mogli ste da vidite nezavisna američka ostvarenja, ali i i ona iz Francuske, Velike Britanije, Afrike, Irana, Rusije… Ali, sada strana ostvarenja čine između jedan i dva odsto tržišta. Ako ponekad poželiš da vidiš neki srpski film, jedina šansa, ako je uopšte ima, jeste na nekom festivalu. A ako neki film, kojim slučajem, doživi bioskopsku distribuciju, to je svega na nedelju dana. Zatvorili smo se, nažalost - konstatuje reditelj.

https://www.youtube.com/watch?v=w9agoMrwV3o

Vraća se još dalje u prošlost i seća se kako je najpre želeo da bude pesnik, poput Lorke. No, kad je upisao studije, otkrio je film.

- Nisam gledao samo američke ili španske filmove, upijao sam i druge kinematografije. Bilo je to za mene otkrovenje. Naravno, Luis Bunjuel je izvršio ogroman uticaj na mene. Nije Bunjuel samo jedan od najboljih španskih reditelja, već i jedan od najvećih ikad u celom svetu. Tu su i Luis Garsija Berlanga, Fernando Gomez, pa Karlos Saura, a osamdesetih je Pedro Almodovar bio vrlo interesantan za nas mlade. Sećam se i vremena devedesetih kad su filmovi Emira Kusturice počeli da se prikazuju u Španiji… Ta mogućnost da vidim svet kroz oko filma potpuno me je očarala i shvatio sam kako želim da nastavim da budem pesnik koji se ne izražava samo rečima, već i pokretnom slikom - priseća se Kuenka.

Mladi nisu glupi

Upitan zašto mu je bilo važno da dočara "Andreinu ljubav", tu emotivnu dramu jedne tinejdžerke koja pati zbog raspada porodice, reditelj priča da je ovakvo, intimno ostvarenje želeo da uradi od početka karijere:

- Ali, tek pre nekoliko godina sam shvatio da je konačno došlo vreme za to. Želeo sam da ispričam ono što je važno za doba mladosti, uostalom ono što je i meni bilo bitno kad sam bio mlad. Ljubav, naklonost, način na koji vidiš svoje mesto na svetu okružen ljudima koji te vole ili ne - to su vrlo bitne teme za jedno mlado biće. Prezirem to što danas filmovi, a naročito televizija mlade ljude portretišu kao nasilne i poročne. Uvek je tu prisutna droga, a oni prikazani kao glupi, maltene životinje. Smatram da mladi nisu takvi. Ako je neko i zavistan od narkotika ili mobilnog telefona, to je zato što ima dublje probleme u životu, u samome sebi. Želeo sam da u mom filmu mladi ne budu glupi i nasilni, već sušta suprotnost tim glupim stereotipima…

I Kuenkina glavna junakinja Andrea, iako je još u srednjoj školi, veoma je zrela za svoje godine. Stara se o dvojici mlađe braće, kuva im, voda ih svuda, zabavlja ih, uči, jer majka radi od jutra do mraka. A oca, čiju ljubav ište, više ne viđaju…

- Da, Andrea je zrelija i od majke i oca zajedno. Ima takvih devojčica još u Španiji, samo su u senci. Andrea je primer onoga što se dešava u jednoj radničkoj porodici u Španiji. Njihov život nije nimalo lak. Znate, čak i kad je rat, ili siromaštvo, mladi žele da nastave da žive. A ovo je portret jedne, možda i tipične, porodice s juga Španije. Mnogo je porodica gde su se roditelji razveli ili razdvojili, rade za mizeriju, a, kao i u mom filmu, otac ne plaća ni alimentaciju. I zato majka mora da radi bukvalno ceo dan, a da se starija ćerka ili sin brinu o mlađoj braći ili sestrama. To je uobičajeno - objašnjava Kuenka, dodajući kako u današnjoj španskoj kinematografiji preovlađuju ostvarenja u kojima se radnička klasa prikazuje s ideološkog stanovišta, bilo levice ili desnice, ali bez dočaravanja stvarnih problema tih ljudi.

- U Španiji se insistira na tome da smo svi srednja klasa, i da nema više radničke klase. A to nije istina. Mnogo je ljudi koji moraju da rade kao crnci da bi izdržali do kraja meseca, naročito ako imaju porodice. I otac i majka rade po ceo dan, ostavljajući decu samu, a čak ni tad nemaju novca da kupe automobil ili da idu na odmor. I onda deca, brinući sama o sebi, često završe na ulici.

Vapaj za ljubavlju

Kroz čitav film Andrea vapi za očevom ljubavlju, iako joj majka ukazuje da je neće dobiti:

- Kad su emocije u pitanju niko ti ništa ne može sugerisati. Sam osećaš šta ti je činiti. To je ljudsko iskustvo. Kažemo obično da otac mora da voli svoju decu, ali nije to baš uvek tako. I da bi spoznali to, moramo i da pravimo greške. Mašine "uče" drugačije, ali mi učimo samo kroz iskustva i greške. Emocije su fundamentalan činilac našeg znanja, onoga kako naš um vidi svet. Neophodne su nam emocije da bismo razumeli svet - smatra španski sineasta.

https://www.youtube.com/watch?v=d1mc97Tln2M&t=20s

Pravi paralele i sa svojim životom. Seća se i da je njegov otac bio dobar čovek, ali da je radio non-stop zbog čega ga uopšte nije viđao. I stoga je i on, poput svoje junakinje, u glavi pravio fantaziju oca.

- Društvo ti nameće sud da te otac i majka vole. A kad tu ljubav ne dobijaš, zapitaš se: "Šta se ovde događa?" Pokušavaš najpre da opravdaš i oca i majku, i njihov nedostatak ljubavi. Andrea pravi fantaziju o tome kakva bi mogla da bude ljubav oca. A kad je ne dobije, kad spozna istinu, hrabro se suoči s tim, i kaže sebi - Fantazija je gotova! I šta uradi - pa, nastavi da živi! Život nije savršen, ali je, ipak, lep.

Iako koscenarista, Kuenka priznaje da ni sam ne zna kako Andrea pronalazi snagu da bude tako odrasla, no zna da je hteo kroz svoj film da pokaže jedno ljudsko biće, a ne čoveka kao čudovište "kakva nekad umem da budemo". I ta snažna Andrea, kad ne dobije tako željenu očevu ljubav, traži je drugde…

- Ljubav je tu. Uvek nam je potrebna ljubav - bilo porodična, seksualna, prijateljska. Mi smo društvene životinje. Potrebni su nam zagrljaj, dodir, poljupci…

Meni turisti ne smetaju

Reditelj je rođen u Almeriji, ali već dugo živi u Madridu, a zbog filma se vratio u Andaluziju. Snimao ga je u idiličnom ambijentu Kadiza, koji se u "Andreinoj ljubavi" tako lepo slika, čak i dok gledate tužne scene… I dok je to danas popularno turističko mesto u Španiji, Kadiz je nekada bio, svedoči reditelj, posve drugačije mesto:

- Kadiz je istorijski značajno mesto. U 18. veku preko Kadiza se odvijala trgovina s kolonijama. Trgovci iz cele Evrope, iz Flandrije, Holandije, Francuske, Španije dolazili su u Kadiz jer se tu odvijala trgovina s američkim kolonijama. Vek kasnije postao je jedan od najliberalnijih gradova, ali već u sledećem postao je veoma dekadentan i siromašan. Lep i dalje, ali je 50 odsto stanovništva bilo nezaposleno. Poslednjih tridesetak godina situacija se menja i postaje turistička atrakcija - ukazuje Manuel Martin Kuenka, a na kraju se osvrće i na proteste širom španskih gradova protiv velikog broja turista:

- Meni turisti ne smetaju. Kada sam došao u Madrid osamdesetih, bio je to prilično zatvoren grad. Međutim, migracije, naročito s kraja 20. veka, promenile su grad, ali i celu zemlju. I ja obožavam da idem Madridom i slušam ljude kako govore na engleskom, francuskom, italijanskom ili nekim jezicima koje ne prepoznajem. Prosto, volim da ljudi dolaze u Španiju!

Bonus video: Palić