Odluka da pozorišta od ponedeljka budu otvorena je neodgovorna i demagoška i nije se razmišljalo o glumcima, rekao je Nebojša Romčević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti gostujući na N1. Za spomenik Stefanu Nemanji rekao je da ne vidi kako "Kolos sa Rodosa ispred Železničke stanice nije kič", a odluci o prodaji Sava centra i dela Beograđanke da je nesumnjivo da se Beograd menja, ali ne u boljem pravcu, navodeći da lice Beograda sve više liči na Džokerovo lice.
Romčević je kaže da postoji razlika između bioskopa gde su „ugroženi samo postioci“ i pozorišta, gde su „pre svega, ugroženi glumci“.
„Ako pogledate pozorišta gde imate operu i mjuzikl, gde imate preko stotinu izvođača, gde imate hor, gde svi po prirodi posla glasno govore i viču, gde imate orkestar… Mislim da je ova odluka demagoške prirode, da nije dovoljno promišljena i da je priča o zaštiti publike promašila priču o zaštiti izvođača… Da bi se desilo umetničko delo mora da postoji još nekoliko preduslova osim sigurne distance između gledalaca u publici. Mislim da je ovo reda radi, ritualno žrtvovanje glumaca i izvođača u pozorištu, zarad ostvarivanja demagoških ciljeva“, naveo je Romčević, gostujući u emisiji „Novi dan“ na N1.
Romčević smatra i da neće niko pohrliti u pozorište, a da bi se i oni koji pohrle suzdržali kada bi im se objasnilo da su pozorišta zbog „zatvorenih sistema klimatizacije“ zapravo „leglo zaraze“, ocenjujući da „i na otvorenom nije pametno postavljati predstave sa većim brojem učesnika“, jer smo se jedva izvukli iz prošlog pika sa 350 zaraženih, pa je mere trebalo racionalnije popuštati.
– Jedna je stvar proglasiti to da je kod nas situacija normalna, što se čini iz dana u dan po različitim pitanjima, a druga je doći do normalne situacije. Veliki sam protivnik, mislim da je to krajnje neodgovorno. A opet iza svega toga možda i stoji nekakva priča da je dobro držati broj zaraženih na 150 i više, iz političkih razloga – rekao je Romčević, ocenjujući da je grad takvu odluku doneo po paroli „dobijaju plate, neka rade“, a to je „kao da vas neko plaća da budete samoubica u pokušaju“.
Romčević kaže i da država i pozorišta treba da pomognu samostalne umetnike, da ih nema mnogo i da to nisu velike sume, a da radnici u kulturi moraju da prežive i kad ne mogu da rade.
„Kolos sa Rodosa ispred Železničke stanice“
Za postavljanje spomenika Stefanu Nemanji rekao je da ne vidi kako „Kolos iz Rodosa ispred Železničke stanice nije kič“.
– Provincijalni, prigradski um koji vlada Srbijom smatra da je veliko – dobro, što veće – to smo odali veću poštu, što više kamena i gvožđa uđe – to je značajnije – kaže Romčević i ocenjuje da u poslednjih osam godina postoji „neprekidna vašarska estetika i jedno nepismeno baratanje i zastrašujuća činjenica da vam ne treba znanje i ukus da biste ispunjavali svoje fantazmagorije i halucinacije“.
Za odluku da Sava centar i deo Beograđanke budu prodati, Romčević kaže da je razumljivo i nesumnjivo da se Beograd menja, ali ne u boljem pravcu.
– I to što lice Beograda sve više liči na Džokerovo lice je na izvestan način logična posledica i kontinuitet jedne neprekinute gluposti. Ali značajno je primetiti da niko neće da kupi Sava centar, ili kongresni centar koji je deo neke šire slike turističke ponude… U perspektivi niko ne vidi tu granu kao nešto što se razvija. To je jedan ogroman simbolički vrlo značajan prostor, prostor sa ozbiljnom istorijom, ali čini mi se da će gradske vlasti na kraju morati same da se brinu o nečemu, a ne samo da rasprodaju kao inače. Ne bi me u krajnjoj liniji čudilo da neko kupi i sruši Sava centar pa napravi „Beograd s druge strane vode“ ili tako nešto. Jer ništa što nije profitno, i to na onaj brutalan način, nije privlačno ljudima koji u zemlji imaju pare, a kod nas pare nemaju oni najbolji, nego neki drugi – navodi Romčević.
Na najavu predsednika Aleksandra Vučića o gradnji nacionalnog stadiona, kaže ironično da je to jedna od apsolutno neophodnih stvari.
– Tu se vlast oseća kao kod kuće – na „severu“, na „jugu“ – taj rečnik, taj pogled na svet, to vam je kao da gradite jedan veliki kulturni centar. Tu nisu važni igrači, tu je važna estetika fudbalskih navijača i svega onoga što je izrodilo vlast. Ne može se napraviti neka velika razlika između ponašanja u skupštini ili na „severu“ ili „jugu“, isti „gde si, brate, šta ćemo da radimo“ fazon – kaže Romčević i dodao da je mislio da je u pitanju vic, pitajući se čemu će to služiti jer reprezentacija igra jednom u šest meseci.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare