Recenzija filma "Sedef Magla": Još jedna godina, još jedan zamršen, mlohav i nebitan domaći istorijski film napravljen od serije

Piše: Jovan Semi Pjević

Još jedna godina, još jedan narativno zamršen, mlohav i nebitan domaći istorijski film napravljen od serije. Dok je prošlih godina domaća publika imala priliku da protraći vreme sa ostvarenjima poput „Aleksandar od Jugoslavije“, „Šta se bore misli moje“ ili  „Ruski Konzul“, 2025. godina je obeležena još jednim Frankenštajnovim čudovištem od filma u vidu ostvarenja „Sedef Magla“. Pa, da li su autori još jedne istorijske melodrame najzad napravili nešto novo? Kratak odgovor: naravno da nisu, ali barem je naziv filma zanimljiv.

„Sedef Magla“ je još jedan film smešten za vreme Obrenovića, ovaj put pred kraj devetnaestog veka. Godine 1882. je Jelena Ilka Marković, udovica Jevrema Markovića, optuženog za učešće u Topolskoj buni i bez suđenja pogubljenog, pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića i tako osveti svog muža. Uhapsili su je, a nekoliko meseci kasnije pronađena je mrtva u svojoj zatvorskoj ćeliji...

Sedam godina kasnije, istog dana su pronađena dva tela. Oba ubistva su povezana sa pokušajem atentata, a propali advokat Andrija  Kusturić i šef policije Đorđe Čogurić pokušavaju da reše slučaj, svaki iz svojih razloga...

Ovako izrečena premisa zvuči zapravo interesantno, a i u svetu domaće produkcije nakon izlaska hvaljene serije „Senke nad Balkanom“, nije teško zamisliti ovakvu priču odrađenu u svakom pogledu na visokom nivou. Zapravo, nije ni preludo očekivati jedan takav film ili još jednu seriju. Nažalost, „Sedef Magla“ nije takav projekat.

Možda je ipak još luđe očekivati da se u domaćoj produkciji napravi SAMO film ili SAMO serija... Da, i ovaj film je napravljen od serije. Štaviše, serija navodno broji čitavih jedanaest epizoda... Hajde da pretpostavimo da prosečna epizoda traje oko četrdeset minuta, što znači da su oko četristo četrdseset minuta skratili na mizernih sto četrdeset... Oko sedam sati na oko dva sata; ostaviću vama da zaključite da li tolika priča može da se adekvatno skrati... Ipak, da zaključim sa vama: ne može. Razumem da postoje producentski razlozi zašto se tako pristupa, ali aman zaman, da li je moguće da ih nije sramota da puste ovakav film u bioskope?

Iako sam već nažalost navikao da gledam filmove od serija, „Sedef Magla“ pati od ozbiljnog slučaja „serijalitisa“... U prvih očajno montiranih desetak minuta filma, publici su predstavljeni događaji pre onih glavnih; kao da su spljoštili četiri epizode serije u deset minuta filma. Prosto je presmešno da se od publike očekuje da pohvata šta se sve dešava, a previše informacija je izrečeno u vrlo kratkom roku, pa je praktično i nemoguće sve shvatiti kako treba... Pritom, bio sam zbunjen sa mnogo likova koje igraju poznati glumci koji se kasnije u filmu nisu ni pojaviljivali... "Uvod“ više služi kao „gledali ste...“ segment u sapunicama, samo što ništa od toga nismo gledali. Ipak, sinopsis nagoveštava istragu slučaja „samoubistva“ atentatorke, a film je o potpuno nekoj drugoj istrazi... Taj prvi slučaj zvuči mnogo zanimljivije, ali očigledno moramo da čekamo seriju kako bi se sve adekvatno povezalo; svakako sumnjam da bi i produžena priča bila nešto bolja.

Nakon zamarajućih prvih desetak minuta, publiku čeka ostatak: oko dva sata ispunjenih bolnim recitovanjem očigledno nabubanih dijaloga, previše teatralne glume, rigidnog i neprirodnog mizanscena, zamršenih narativa koji ne idu nigde, nepostojećih pokreta kamere, neizazovne režije, vizuelnih efekata na nivou „YouTube“ videa od pre deceniju i po, a da ne govorim o neujednačenoj slici, koja je neretko suptilno treperila i odavala još jedan sloj očigledne brzopletosti izrade celokupnog projekta. Dobro, ’ajde, kostimi su bili dobri; vidim da moljci nemaju vremena preplave funduse koliko se ista odeća reciklira decenijama kroz projekte...

Reditelj Milordan Milinković je domaćoj publici poklonio pamtljive filmove od kojih su neki ušli duboko u pop-kulturu poput: „Mrtav ’Ladan“, ili „Čituja za Eskobara“, dečji film „Zduhač znači avantura“ i meni donekle zabavno ostvarenje: „Patuljci sa naslovnih strana“. Široj narodnoj masi je verovatno bio poznatiji kao jedan od tragača na poznatom kvizu „Potera“. Nažalost, Milorad nas je prerano napustio početkom ove godine i iza sebe ostavio dva filma koja čekaju na svoju distribuciju: „Sedef Magla“ i „Čarobna Zemlja“, film koji izgleda kao još jedan promašaj sa nekim potencijalnom za bolje. I te kako mi je žao što više nije sa nama, ali nečija smrt ne treba da bude povod za neosnovano hvaljenje nečega što je ta osoba uradila; u ovom slučaju film „Sedef Magla“...

Rediteljski gledano, ovaj film je sve što biste i očekivali od kostimirane drame. Sve je nekako kruto: retko se ko kreće u kadru, a kada se iznenadna kretnja i dogodi, podseća na pokrete nekog loše podmazanog robota... Pritom, kad su likovi u pokretu, rezovi toliko lete na sve strane da je preteško pohvatati šta se tačno dešava. Stvarno je velika šteta kada se sa dobijenim resursima ide na sigurno, bez trunke preko potrebnog barem minimalnog eksperimentisanja na polju režije...

Zanimljivo je kako isti glumci glume iste likove u filmovima/serijama smeštenim u istom vremenskom periodu, nalik na tu seriju i sličnim u to vreme. Na primer, u „Sedef Magli“ iste likove glume Timotijević i Dugalić, koje je publika imala priliku da vidi u još jednom Milinkovićevom filmu, „Što se bore misli moje“, rađen u istom kalupu kao i ovaj... Eto još jedne sličnosti sa serijama i filmovima od pre četiri decenije, pored statičnog mizanscena i opšte ukočenosti projekta; najveća razlika između tih projekata jesu pikseli, dok je ostalo praktično pa isto...

Gluma je na zadovoljavajućem nivou. Niko nije izašao iz granica glumačkih očekivanja za ovakav projekat. Ako bih morao da izdvojim jednog glumca, to je definitivno Miloš Timotijević, koji tumači glavnu ulogu šefa policije. Njegov lik je bio i najzanimljiviji i donekle najviše razvjien koliko je mogao biti... Generalno, svi likovi imaju vrlo tanku senku zanimljivosti kojoj nije dato da se adekvatno razvije, em jer je ovo skraćena serija, em što je zapravo dobar razvoj likova večna patnja domaćih scenarista ovakvih projekata...

Sve govore nagrade koje je ovaj film pokupio na novonastalom „Nacionalnom festivalu filma i televizije“, odnosno vrlo anti-patično skraćeno rečeno, NAFFIT-u. „Sedef Magla“ je nekako pokupila nagrade za: najbolji film, scenario, režiju i dizajn zvuka... Kako je ovaj film dobio najbitnije nagrade festivala? Na kraju krajeva, kome su dodeljene nagrade govori mnogo o samom festivalu za koji ne bih trošio već uzaludno potrošene reči. Ipak, ništa drugo se i ne očekuje od jednog takvog (ćaci) filmskog festivala i žirija podjednakog kvaliteta...

Rekavši to, osvrnuo bih se i na dizajn zvuka, koji je gromorozno loš... Opšte je poznato da polje zvuka predstavlja opak problem domaće produkcije, ali u mnogo trenutaka nisam razumeo šta likovi govore... Neki trenuci su bili previše tihi, neki preglasni, ali većina je zahtevala da napregnem uši kako bih zapravo čuo šta se dešava... Takođe, pohvalio bih montažera koji je carski istrpeo ceo projekat i uz par vidnih propusta u kontinuitetu uspeo da složi sezonu dužu od deset epizoda u jedan film.

„Sedef Magla“ je opaka gusta magla od filma... Magla sastavljena od: neinspirativne režije, nemilosrdno zamršenog scenarija, krutog recitovanja replika, nepostojećeg mizanscena, smešno loših vizuelnih efekata, dizajna zvuka kojem se posvetilo ukupno oko sedam minuta, mukotrpne montaže, glume za prolaznu ocenu, kao i nesporno tek toliko pokreta kamere da se ne odaje baš potpuni utisak lenjosti.

Ako išta, barem je bilo zanimljivo gledati kako ljudi izlaze iz sale: izgleda da kao filmofilsko društvo ipak idemo na bolje! To kažem kao strastveni ljubitelj čina odlaska u bioskop... Neke stvari u domaćoj produkciji jednostavno moraju da se promene, a prvi korak je hitna reforma ovakvih filmova i još bitnije, način plasiranja istih!

VIDEO: Dobri Glumci i Glumice bez Oskara