"Ratko Mladić me je užasno maltretirao": Milan Tucović je do kraja života bio čestit čovek, velikog dela

Prilikom prvog susreta i razgovora s Nedeljkom Gvozdenovićem mahinalno sam potražio indeks. Imao sam utisak da je preda mnom profesor sa Hajdelberga ili bar nemačke filozofije, dok je njegov komšija Mića Popović prema meni bio roditeljski brižan. Cuca Sokić bila je bešumna. Gotovo sve slike u njenom atelju gledale su licem u zid, tako da sam gledao slike iza slike - osim onih koje je htela da pokaže.

Dragoslava Živkovića pamtim, kao Kaspara Hauzera, koga mi je nakratko pozajmio Verner Hercog. Emir Dragulj me je jednog zimskog zemunskog jutra zavejao osmehom u mojoj potrazi za klubetom kanapa, njegovom grafikom malog formata, koje se godinama kasnije otkotrljalo do ateljea Katarine Zarić, takođe vrsne grafičarke i profesorke. Milan Tucović bio je prisan i do kraja života čestit.

Proveravam taj utisak sa Zoranom Jeremićem, književnikom i pesnikom, autorom nedavno objavljene knjige „Radionica za izradu anđela“  („Službeni list“), koju čine Jeremićevi razgovori u Tucovićevom ateljeu, kao i sećanje Sanje Domazet, Milanke Todić i Mihaila Đokovića Tikala na prerano otišlog slikara.

- Možda je blagost ključna reč, kada su u pitanju utisci iz susreta sa Milanom. Od te blagosti kojom je zračio sve druge njegove osobine - znatiželja, iskrenost, vedrina, jednostavnost, čak stidljivost, dolazile su do punog izražaja. Svaka njegova misao kao da je bila plod začuđenosti pred svetom koji ga okružuje i svetom koji je poneo iz detinjstva. U sadejstvu sa maštom, memorijom, velikom erudicijom i refleksijom ti svetovi u njegovom ateljeu preobražavali su se u figurativno slikarstvo snolike odsutnosti, u prizore koji isijavaju istinu - objašnjava Jeremić.

Sagovornika Nova.rs podsećam na rane 90-te i prvu Milanovu izložbu na Kolarcu. Tada sam na ulici sreo Miću Popovića i verujući da mu nešto novo otkrivam, upitao ga da li je video izložbu jednog mladog, darovitog slikara. „Kako nisam, svaki dan je gledam i svima koji dolaze ovih dana u moj atelje preporučujem da kupe ne moje, već slike tog mladića. Kolebljivce sam podstakao procenom da će njegove slike više vredeti nego moje“, rekao mi je Popović.

U Jeremićevoj knjizi na(i)lazim i na to vreme. „Kada sam počeo da slikam, hteo sam da pitam Miću Popovića da li to valja, jer su me mnogo kritikovali, pričajući da je to bezveze. Ali, nisam imao hrabrosti da mu priđem, sve dok on nije pronašao mene, kada je video slike na mojoj izložbi u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta. Mnogo mi je pomogao. On je tokom nekoliko dugih susreta, kada smo u njegovom ateljeu razgovarali do kasno u noć, ispričao istoriju srpske umetnosti koja ne postoji ni u jednoj knjizi “, nije zaboravio Tucović.

Pešice kroz istoriju

U razgovoru beležim još jedno Jeremićevo zapažanje:„Milan je na svom stvaralačkom putu, kako je govorio, pešice kroz istoriju evropske umetnosti, od kvatročenta do dadaizma, od nadrealizma do fantastike oslonjene na iskustvo Mediale, ponajmanje govorio o slikarskim uticajima. Književnost, film, filozofija, pa i fizika bili su sastavni deo njegovog promišljanja vlastitog likovnog pisma, pa su utoliko razgovori sa njim bili uzbudljiviji. Sa istim žarom pričao je o Ticijanu i Borhesu, o Šejki i Tarkovskom.“

„Imao sam izložbu u Francuskoj. Posle mene na istom mestu izlagao je velika platna Antonio Segi, stari slikar argentinskog porekla. Dva miliona dolara košta jedno njegovo veliko platno. Impresioniran, hteo sam da vidim, pipnem slike koje toliko vrede. Imao sam zadovoljstvo da budem sa njim na večeri. Kada me je pitao kakva mi je pozicija u zemlji, pošto mu se jako dopadalo to što radim, odgovorio sam mu da nemam nikakvu poziciju, da sam apsolutni autsajder koji u biti ne treba institucijama, na šta je on bio potpunio zbunjen“, navodi Tucović.

Kada mu je naš slikar pričao kakav je ovde rovovski rat između grupa „gledao nas je kao da smo došli iz nekog afričkog plemena. Jer u velikoj kulturi uvek ima mesta, velika kultura dopušta, ne poništava tek tako, a ovde dođu ljudi sa nekakvom strankom i ideologijom, okupe svoje društvo i vladaju dok mogu“.

Plašio se boje

Jeremić je sa Tucovićem delio godine rođenja, samoglasnike dugog trajanja, kao i fascinacije Paradžanovim i burbonskim glasom Toma Vejtsa. Otuda u tim, sada već ukoričenim razgovorima dobijamo i sliku iza slike.

„Priroda me je napravila relativno strogim u izboru boja. Jer ja boje ne vidim. Imam bolest očiju. Mešam boje istog intenziteta svetlosti, recimo, mešam sivu i ljubičastu, crvenu i zelenu, na semaforu pamtim šta je gore, a šta dole. Mnogi su se na to čudili, zgražavali, neki me savetovali da ne pričam, drugi se opet oduševljavali. U početku mi je pomagala supruga, dok se nisam navikao na to. Boje doživljavam na jedan potpuno drugi način, u sebi, čak imam neki sistem po kome mi svaki glas izaziva određenu boju. Plašio sam se boje. Na četvrtoj godini otišao sam u Veneciju, gde sam video ogromnu Ticijanovu izložbu. Posle te izložbe zabranio sam sebi da crtam dok ne proslikam. I proslikao sam posle mesec dana.“

Pre slikanja jedna druga slika: sudar sa sivomaslinastim svetonazorom druga oficira s petokrakom na čelu, potonjim đeneralom druge vojske.

„U vojsci sam imao veliki problem sa Ratkom Mladićem, onim generalom. Bio je komandant puka u Ohridu, gde sam imao i neki mali atelje. On je među mojim stvarima otkrio Sveto pismo i zbog toga me je užasno maltretirao, toliko da je angažovao i ljude iz KOS-a. U jeku te muke, jedan će mi Slovenac pokloniti ’Grobnicu za Borisa Davidoviča’, živo se sećao Milan Tucović.

Kasnije, kada je mladi slikar na fakultetu pročitao većinu Kišovih knjiga, odlučio je da za diplomski ispit napravi njegovu skulpturu.

Sanduci za sopstveni prtljag

„Kako nisam imao para da kupim neku knjigu s Kišovom fotografijom, sećam se da sam iz izloga jedne knjižare skicirao njegov portret na dlanu. Na diplomskoj izložbi jedna žena će me zamoliti da upoznam njenu prijateljicu. Odem i upoznam Mirjanu Miočinović, Kišovu ženu. Ona mi je poklonila Kišov ručni sat. Dopala joj se skulptura. Kiš mi je ostao moralni oslonac.“

Nalazio ga je ovaj slikar i u filmu kao i među probranim autorima, ali... „Pre nekoliko godina pročitao sam da su u Mađarskoj, kada su otvorili dosijee tajnih službi, otkrilili da je Ištvan Sabo – čije sam filmove gledao, ’Mefistom’ se oduševljavao - godinama bio doušnik, svojih najboljih prijatelja i kolega. Svet mrtav hladan prelazi preko toga. Ima jedna rečenica koja ga u izvesnom smislu abolira. Mislim da se tako ’Mefisto’ i završava – kad nacisti usmere reflektore u njegovog junaka, kojeg maestralno igra Karl Marija Brandauer, on kaže: ’Pa ja sam samo glumac.’ Ta izjava kao da ga oslobađa da bude moralan, jer eto on samo glumi.“

Jeremić smatra da je ne samo Tucović imao razloga za nezadovoljstvo vremenom sveopšteg beščašća koje je delio sa savremenicima.

- Pa ipak, stekao sam utisak da je isuviše voleo ljude da bi mogao da daje konačan sud o bilo kome. Na sva pitanja odgovarao je bez zadnjih misli, ali se i te kako ustručavao da pravednički gnev ne preraste u ispraznu samodovoljnost. Milan je pripadao onoj, sve ređoj vrsti ljudi koja se stidi za sve one koji stida nemaju.

Svako odlazi sa vlastitim pritljagom, pa i Milan u razgovoru sa Zoranom Jeremićem iznosi svoj.

„Ja zapravo čitav život pokušavam da naslikam ono što bih poneo kada budem napuštao zemlju – otuda toliko kovčega, sanduka, kofera, na mojim slikama kao da se spremam za putovanje. A šta ću drugo poneti nego slike koje su se trajno urezale u moje pamćenje. Rosa, jutro, noć, plač, sve to ostaje u slikama. Pa Kiš je to najbolje uradio u ’Enciklopediji mrtvih’.“

Trudnica u bari

U razgovoru s Jeremićem, Milan Tucović se setio i ratnih zala, koja su činile komšije, a ne tamo neki drugi narodi.

„Sećam se grozne priče iz mog sela Gorobilja o nekakvom četniku. To su bili stajaći četnici, nisu učestvovali u ratu, nego su kao upravljali selom, da bi se pred kraj rata razbežali prema Zidanom Mostu. Možda su tamo i pobijeni, ne znam. Suprugu jednog od njih, koja je bila u drugom stanju, komšije su danima oko Svetog Nikole držale golu u zaleđenoj bari da bi rekla gde joj je muž. Pitao sam se ko su ti ljudi, šta je u njihovim glavama, nije to tamo preko Drine, nego tu, na trista metara od kuće...“

Kada je napustio ovaj svet, Milan Tucović je imao 54 godine - koliko i njegovi oslonci: Kiš i Tarkovski.

Bonus video: Poruke koje čitamo sa zidova