Kako je Srbija postala deo Čačka: Rokenrol scena na Moravi od Aca Guštera do Bore Čorbe - i nazad

„I more je postalo od Morave”, napisao je Branko V. Radičević. Čačani tradicionalno, počesto s pravom, lepo misle o sebi kao autohtonoj sorti proverenog geografskog porekla. Verujem da bi ne samo veliki pesnik, već i svaki izvorni Čačanin, znao odgovor i na izazovna dečja pitanja, poput „Može li krava da pojede brod?”. Može, ukoliko bi brod bio od Ugrenovih krempita i, naravno, ako je krava iz Čačka.

Na čačanskoj rok sceni, koja je 2010. godine obeležila pola veka postojanja, obitavali su plemići. Kakvi plemići? Pa koji drugi nego čačanski! Jedan od plemića, ovog VIS (vokalno instrumentalni sastav), inače mlađih i starijih maloletnika, bio je i Bora Đorđević. Zašto čačanski plemići?

“Zato što su nas Čačane posprdno zvali Grebići, a mi rođeni u centru smatramo da su Grebići s druge strane Morave, Ljubić i okolina, dok smo mi u odnosu na njih ‘plava krv’”, objasnio je Bora Čorba, tu ne samo lokacijsku posebnost.

Rokenrol, međutim, nije birao stranu. Pojavio se s obe obale Morave. Gotovo svaka ulica imala je svoj bend. Neprikosnovene su bile „Bele višnje”, koje su na prvoj Beogradskoj gitarijadi 1966. od 56 sastava osvojile sedmo mesto. Na drugoj Gitarijadi novi skok i treće mesto.

„Zvečarke“ i „Crne mambe“

Prapočetak rokenrola u Čačku, po novom i starom kalendaru, jeste 1960, kada je orkestar „Abrašević”, u kome je kao petnaestogodišnjak na gitari svirao kasniji roker Aleksandar Slaviković, poznatiji kao Aca Gušter, izvodio nekoliko numera Elvisa Prislija.

„U Čačku su bili carevi izuzetni gitarista Aco Gušter, basista Sokić, ritam gitarista i kompozitor, moj profesor fiskulture Stevo Radović, sajđžija Žeki bubnjar, kao i fenomenalni pevači Mujo Hukić i Slobodan Pajić Pajo. Pored ’Belih višanja’, starije grupe bile su zmijskog porekla ’Zvečarke’ i ’Crne mambe’. Zoran Branković je tada izbacivao hit za hitom sa već afirmisanim ’Dečacima sa Morave’“, navodi Bora Đorđević u knjizi „Kako je Čačak zavoleo rokenrol” (Dom kulture Čačak).

Vazelin frulice od prugaste trevire

Reč je o svojevrsnom grupnom potretu 136 čačanskih rok grupa koje su pola veka prašile rokenrol. Ovu antologiju priredio je upravo Zoran Branković, jedan od najpoznatijih čačanskih rokera. Tu su i „Srebrne senke”,„Hermelini”, „Safiri”, AŠ, „Nautilus”, „Kućni savet”, „Sebastijan”, „Moris”, „Mračni Mo”, „Spin”, „Visoki napon”, „Bonus”, „Biska”, „Krvna grupa”, „Kiše dolaze” „Za jednu noć”, „Neutralna zona”, „Diletanti”, „Leglo zaraze”, „Mančula bend”…

Branislav Stijović Stijo, nekadašnji pevač i solista na klarinetu „Dečaka sa Morave”, opisujući puls grada kasnih šezdesetih, zapaža bitne i nebitne informacije na jednom mestu - od sedam do deset uveče, internet je bio korzo. „Poželjno je bilo da malo zakasnite, jer je tvoje zapljunuto mesto čekalo da dođeš u crnom kaputu sa crvenom postavom, vazelin frulicama od prugaste trevire, s malim manžetnama i preprečnim đžepovima sa klapnama. Cipele su bile bruks sa šnalom 13.600 dinara ‘68. Kasnije stilizovane na šnir, pa mokasine, pa kombinovano koža-antilop, pa čizmice sa malo višom petom, bruks naravno. Veći šmekeri su ubrzo prešli na Madras“, navodi Stijo.

Otuda ovaj rok delatnik tvrdi da i dan-danas Čačani nose najbolje cipele u okolini, a i Srbiji, dok mu je jedan inostrani prijatelj posle obilaska Srbije rekao: „Znam, Srbija je deo Čačka.” Stijo ukazuje na to da je bilo važno biti zapažen, poželjno i duhovit, voditi računa o mogućem nadimku, jer si ga dobijao lako i bio je često veoma surov i „da se ne lažemo, večan... Imao sam sreće, ostao sam Stijo po prezimenu”.

Između jave i sna

„Moj prvi VIS (vokalno instrumentalni sastav) zvao se ’Hermelini’. Solo gitaru je svirao Borko Ilić, prvi komšija - danas ugledni privrednik, imao je, a i danas je čuva, zagrebačku gitaru sa četiri magneta. Pošto sam najgore svirao, pripala mi je uloga pevača i basiste. Bas gitara se tada pravila tako što skineš prve dve žice. Naučno je dokazano da ako se magnet iz telefonske slušalice. može da se mazne iz telefonske govornice. pričvrsti na gitaru, uz malo majstorstva akustična gitara postaje električna”, sećao se Bora Čorba svojih ranih muzičkih radova.

Električna gitara tih godina imala je vrednost propusnice za ulazak u grupu, iskustvo je jednog drugog Đorđevića - Branislava. Tako je Bane postao član „Dečaka sa Morave”.

„Tada je za uvoz električne gitare bilo neophodno pribaviti posebne dozvole. Otac Zorana Brankovića uspeo je da uveze dve gitare. Kada smo to čuli, sa dušom u nosu uleteli smo u njihov stan, gde su na kauču ležale dve gitare u koferima. Da nam je tada neko rekao da sanjamo, poverovali bismo u to”.

Prvu pesmu Bora Čorba je komponovao sa 13 godina. Zvala se „Bejbi”.

„Tekst sam napisao na lošem engleskom. Bilo mi je neprijatno da kažem da je moja pesma pa sam izmislio da je to novi hit Hermans Hermitsa. A kolegama se dopala. Klimaju glavom s odobravanjem i pevuše drugi refren kao čuli su stvar, jer bi ih bilo sramota da nisu.“

Pred Točkom svi zanemeli

Jedno sasvim obično veče. Miki, gitarista „Zvečarki”, dovodi nepoznatog momka, daje mu svoju gitaru i svima značajno kaže: „Slušajte!“ Momak je uzeo gitaru, preštimovao na ruski štim i počeo da razvaljuje tako da su svi zanemeli. Taj momak se zvao Radomir Mihajlović Točak. Negov otac Risto u varoši poznatiji kao Točkonja 1930. osniva Radničko pevačko društvo, pri Društvu radnika vojnog zavoda u Čačku.

Točkonja Točku kupuje pravu džez gitaru u knjižari „Prosveta”, prekoputa „Abraševića”. Bila je velika žuta sa “f” otvorima i katvejom za prilaženje visokim pozicijima. „Spavao sam s njom”, deo je uspomena jednog od najboljih jugoslovenskih rok gitarista, osnivača grupe „Smak”. Pre toga Točak je bio jedan od dečaka iz „Dečaka sa Morave”.

Za razliku od muzičkih dresova, Bora Čorba fudbalski crveno-beli nikada nije menjao. Bora i Točak su tako bili u istom čačanskom sastavu.

„Mislim da se grupa zvala P-O-R.S. (Poslednji ostaci romantičarskog sveta prim. aut). Odlično se sećam kako mi je Točak tercirao u tada velikom hitu ’Monja’ Pitera Helma, na svirci u čačanskoj gimnaziji.“

Nepodobnog bubnjara zamenio glumac

U čačanskim „Safirima” Bora nastupa samo kao pevač, međutim pred nastup na Gitarijadi u Nišu došlo je do problema. Spasao ih je jedan od najpoznatijih ovdašnjih TV glumaca. Problem je bio bubnjar Nehija, koji je imao manji problem sa zakonom, pa nije mogao da putuje na Gitarijadu u Niš.

„Za lokalne novine izmisili smo nebuloznu priču da se naš bubnjar povredio skačući iz voza da spase potencijalnog samoubicu i oni su to ’popušili’. U Nišu smo, međutim, našli mladog i perspektivnog bubnjara. Dečko se zvao Desimir Stanojević Desko. Jeste baš taj. Kasnije poznati glumac i komunista, koji je odlično obavio taj zadatak. Zauzeli smo četvrto mesto uz ovacije publike”, svedoči Bora Đorđević u antologiji čačanske rok scene.

Bora Đorđević će, kako je najavljeno, dobiti ulicu u Čačku. Kao čačanski plemić, valjda u srcu tog grada. Bora nije prvi čačanski roker po kome se ulica zove. Pre njega jednoj niškoj ulici poklonjeno je ime Zorana Radosavljevića, u Čačku poznatog kao Best. U Nišu, gde osniva grupu „Galija”, znali su ga kao Čupa, kako inače piše na tabli jedne niške ulice. I ne samo zato Gordana Radojičić Cerović, prelistavajući po sećanju pola veka čačanskog rokenrola, ne bez razloga, zapaža da je muzika „bila naš periskop - sa dna bare - kroz koji su nama se ukazali novi horizonti ”.

Bonus video: Bora Đorđević je obeležio našu mladost i odrastanje