Paskaljević: Vraćam se u Srbiju s radošću i zebnjom

Goran Paskaljević je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja. Rođen je 1947. u Beogradu, a studirao je na čuvenoj praškoj filmskoj školi FAMU. Snimio je 30 dokumentarnih i 18 igranih filmova, koji su prikazani i nagrađivani na najprestižnijim međunarodnim filmskim festivalima (Kan, Berlin, Venecija, Toronto, San Sebastijan, Valjadolid...). Muzej moderne umetnosti u Njujorku MoMA 2008. i Britanski filmski institut u London 2010. prireditili su punu retrospektivu njegovih igranih filmova, zajedno sa objavljivanjem monografije na engleskom jeziku o njegovom radu.Njegov novi film ”Uprkos magli”, snimljen u Italiji, biće premijerno prikazan u Glavnom program 48. Festa (28. februara -  8. marta) van konkurencije. Paskaljević na početku razgovora za naš portal ističe da mu je drago da su selektori uvrstili njegov film u program festivala koji “sve više vraća stari sjaj”.- Drago mi je da su selektori Festa pozvali  film da učestvuje u glavnom programu, u konkurenciji. Na moj zahtev film je ipak stavljen izvan konkurencije. U poslednje vreme značajni filmski festivali moje filmove stavljaju u prestižnu selekciju „Masters“ koja ne postoji na Festu. Mi stariji, koji smo zaslužili da nas smatraju majstorima, ne treba da zauzimamo mesto nekim mlađim i manje afirmisanim kolegama.  Inače, mislim da Fest sve više vraća stari sjaj i da zaslužuje daleko veću finansijsku podršku države, kako bi mogao da stane rame uz rame sa nekim velikim evropskim festivalima.Posle snimanja filma „Zemlja bogova“ na Himalajima, šta vas je podstaklo da snimate u Italiji?- Pre tri godine bio sam predsednik međunarodnog žirija na Festivalu autorskog filma u Valjadolidu, u Španiji. Lucijano Sovenja, predsednik Filmskog fonda italijanske pokrajine Lacio, koji je bio sa mnom u žiriju, predložio mi je da snimam film u Italiji. Najpre sam odgovorio da ne znam šta bih tamo snimao, ali posle nekoliko dana, inpirisan jednom ranom pripovetkom Filipa Davida i migrantskom krizom u Italiji, napisao sam sinopsis koji se Lucijanu veoma dopao. On me je ohrabrio da nastavim sa radom, pozvao me je da odmah po završetku festivala dođem u Rim.  Našao mi je italijanskog producenta koji je veoma dobro poznavao moj filmski opus, i ubrzo sam krenuo  da radim na scenariju u saradnji sa  italijanskim koscenaristima.

Koliko Vam značila podrška Italije i rad sa italijanskim glumcima?- Podrška je usledila veoma brzo. Bio sam u situaciji da  moram da snimam odmah i pored toga što sam želeo da radim najpre na jednom drugom projektu u Srbiji („Mačiji krik“). Značajna  sredstva koja su mi  Rai Cinema  i Ministarstvo culture Italije stavili na raspolaganje morala su da se potroše do kraja 2018. godine. Takođe, i sjajni glumci sa kojima sam želeo da radim, Donatela Finoćiaro i Đorđio Tirabsi  bili su slobodni u to vreme. Često mi se događalo da inostrani producenti budu zainteresovani da snimam  film u njihovoj zemlji po sopstvenom scenariju. Tako sam snimio filmove u SAD i Meksiku, Irskoj, Albaniji, Indiji, evo sada i u Italiji. Da sam tokom svoje karijere čekao da  radim samo u Srbiji, svakako bi moja filmografija bila znatno kraća. Kod nas prikupljanje sredstava za film dugo traje, osim ako se ne upustite u tematiku od „nacionalnog značaja“.Prema podacima Interpola, Evropom luta više od 10.000 maloletnih izbeglica bez roditeljskog staranja, od toga polovina utočište traži na drumovima Italije. “Uprkos magli” je filmska priča o jednom od njih. Na koji način ste prišli već duže veoma aktuelnoj temi - migrantima?- "Uprkos magli" ne doživljavam kao film samo o problemu izbeglica, već kao kompleksnu filmsku priču, jednostavnu u osnovi, ali složenu u svojim raznovrsnim značenjima.  Evropa nije jedinstvena, to je, po meni, najveći problem. Ostavljeno je mnogo prostora populizmu. Izbegličko pitanje koriste političari  kao što su Salvini ili Orban ili Marin Le Pen, za jačanje svoje lične političke pozicije.  Evropa mora da podeli teret izbegličkog problema i da zauzme jedinstven stav prema njemu. Nisu isto ekonomski emigranti kao oni koji beže iz svojih zemalja od rata, spasavajući živu glavu.Da li se ovaj film naslanja na neko od vaših prethodnih ostvarenja?- Moj prvi igrani film “Čuvar plaže u zimskom periodu”, nagrađen na festivalu u Berlinu pre više od 40 godina, govori o nevoljama mladog bračnog para koji ne može da osnuje sopstvenu porodicu u društvenim uslovima koji im nisu naklonjeni. Film se završava odlaskom glavnog junaka u Švedsku, trbuhom za kruhom. Poslednji kadar tog mog flmskog prvenca završava se ulaskom voza u tunel sa mladim srpskim emigrantima. Svetlost sve više nestaje na filmskom platnu, do potpunog mraka. Bojim se da voz iz tog tunela još uvek nije uspeo da izađe.Na šta se sve odnosi “magla” u naslovu filma? Da li je ona metafora?- Svakako. Film počinje scenom na drumu u magli iz koje izranjaju dve figure migranata, dečak Muhamed i mladić Smir, koji su se uputili u Švedsku. Kako se filmska priča razvija negativan odnos sredine prema malom Muhamedu sve više raste. Verujem da na kraju filma postaje jasno da sam mislio na maglu kao metaforu ksenofobije koja se sve više spušta na ovaj naš posrnuli svet.

Dečakovi roditelji su se utopili i njega prihvata italijanska porodica koja je izgubila svog sina. Da li je Vama lično bilo teško da se bavite jednom tako potresnom pričom ?- Nisam insistirao na mračnoj strani migrantske tragedije, ali će svakako mnogi gledaoci postaviti sebi pitanje šta bi oni uradili u sličnoj situaciji, da li bi ostavili osmogodišnjeg, promrzlog Muhameda na drumu ili bi ga poveli kući, da li je greh pomoći takvom detetu, uprkos ksenofobičnoj magli koja nas okružuje ili je veći greh prepustiti ga svojoj tragičnoj sudbini.Šta nam ovakve priče, a mnogo je sličnih, govore o svetu u kome živimo?- Nažalost živimo u svetu koji sve više gubi empatiju, u egoističnom svetu u kome preovladava  pohlepa,  u  svetu koji sve manje prihvata različitost.Jedan od komentara u vezi Vašeg filma jeste da on oslikava i italijansko društvo. Da li je to tačno? - Nadam se da jeste. To je ujedno i najveći kompliment koji sam mogao da dobijem kao reditelj. U Italiji će film biti veoma dobro prihvaćen od levo orijentisanih gledalaca, dok će oni koji su više desno orijentisani imati primedbe. Na nekim probnim projekcijama u Rimu upravo tako se podelila publika. Na sreću, ima više ovih koji su podržali film, odnosno oni idu više u bioskop, dok ovi drugi  sede kod kuće i “gutaju” stupidne tv serije i rijaliti programe.Da li se italijansko društvo razlikuje od srpskog u pogledu odnosa prema migrantima, prema drugom i drugačijem? - Mi nemamo problem sa migrantima koji imaju Italijani. Tamo svakodnevno pristižu u mnogo većem broju nego kod nas i mnogi  od njih žele da ostanu u Italiji. Ipak, čini mi se da se i kod nas zaoštrava  situacija sa migrantima.  Mi smo znatno siromašnije društvo od Italije, a to pojačava iz dana u dan napetost. Sve više čujem oko sebe neosnovane primedbe da su migranti krivi za mnoga nedela, krađe, silovanja, za sve naše nesreće.  Čini se da smo kao društva, ali i kao pojedinci sve zatvoreniji, otuđeniji, da se zaboravljaju neke osnovne ljudske vrednosti u međusobnim odnosima i opštenju.

Početkom februara nekoliko stotina migranata došlo je do graničnog prelaza Kelebija, gde su ih sačekale barikade i mađarska interventna policija, a ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin je izjavio da "nećemo dopustiti da nas migranti svađaju sa susedima". U svetlu teme kojom se beavite, kako vidite ulogu Srbije i regiona u migrantskoj krizi?- Srbija mora da pomogne koliko je to moguće da se ti ljudi što manje pate dok privremeno borave kod nas. Ne vidim za sada drugačiju ulogu naše zemlje u globalnoj migrantskoj krizi. Što se tiče ministra vojnog, bilo bi bolje da povede računa šta izjavljuje, jer mnoge njegove, i ne samo njegove, neprimerene izjave doprinele su da smo sve više posvađani sa susedima.Pripremate film u kome ćete se ponovo baviti predrasudama koje ovoga puta pobeđuje ljudskost. O čemu se radi i šta Vas je podstaklo da se posvetite toj priči?- Film "Mačiji krik" je inspirisan istinitim životnim pričama, ali ponajviše borbom Zorana Živanovića iz Kragujevca da dobije na čuvanje svoju unuku koju su svi odbacili pošto je rođena sa retkom i neizlečivom bolešću. Zoranova istrajnost, srčanost i optimizam uprkos neljudskim postupcima njegovog okruženja, potpuno su me fascinirali. Shvatio sam da ta pozitivna ljudska energija zaslužuje da sa ekrana barem malčice prosvetli gledaoce i da im pruži nadu da se upornom borbom ipak može postići ono što ponekad izgleda nemoguće.I vraćate se u Srbiju, radićete sa srpskim glumcima. Radujete li se toj promeni? - Osam godina nisam radio film u Srbiji. Vraćam se sa velikom radošću, ali i sa zebnjom nekoga ko oseća da sve manje pripada ovom vremenu i u suprotnosti je sa današnjim preovlađujućim kinematografskim estetskim merilima kod nas.https://www.youtube.com/watch?v=Xv_tkgY-f-8

Filmografija Gorana Paskaljevića:

2019. Uprkos magli / Nonostante la nebbia / Despite the Fog2016. Zemlja bogova / Dev Bhoomi / Land of The Gods2012. Kad svane dan / When Day Breaks2009. Medeni mesec / Honeymoons2006. Optimisti / The Optimists2004. San zimske noći / Midwinter Night's Dream2001. Kako je Hari postao drvo / How Harry Became a Tree1998. Bure baruta / Cabaret Balkan1995. Tuđa Amerika / Someone Else's America1992. Tango argentino1989. Vreme čuda / Time of Miracles1987. Anđeo cuvar / Guardian Angel1984. Varljivo leto '68 / The Elusive Summer of '681982. Suton / Twilight Time1980. Poseban tretman / Special Therapy1979. Zemaljski dani teku / The Days on Earth Are Flowing1977. Pas koji je voleo vozove / The Dog That Liked Trains1976. Čuvar plaže u zimskom periodu / Beach Guard in Winter