1
Trg pjesnika ugostio je pisca Filipa Grbića, koji je predstavio svoj novi roman, treći po redu, pod naslovom „Kanon potištenog uma“. Time je nastavljen književni program 38. festivala Grad teatar, a moderator večeri bio je Igor Perišić, teoretičar književnosti i književni kritičar.
Grbić je na početku večeri kazao da se raduje što je, nakon šest godina, ponovo na Trgu pjesnika.
– Verovatno nema prijatnijeg mesta za razgovor o književnosti za jednog pisca iz Beograda nego što je Budva, i to upravo ovo mesto. Ne kažem to iz konvencionalnih razloga.
Na pitanje Perišića da li je pisanje pokušaj odgovora na stanje duha savremenog svijeta, Grbić je sebe uporedio sa haruspeksima.
– U rimskoj religiji postojali su haruspeksi, sveštenici koji su sekli utrobe ptica da bi, prema načinu na koji se organi rasporede, proricali budućnost Rima. Neću sebi laskati niti pretendovati na proročanstvo, ali ima nečeg zajedničkog u načinu na koji ja shvatam rad u prozi, posebno u pisanju romana. Kao rimski haruspeks, ne znam koliko uspešno nastojim da istovarim tu utrobu savremenosti, da se u njoj razaberem, kako bih dokučio šta nam je, kao savremenim ljudima, dosuđeno – istakao je Grbić, dodajući da oseća poetičku obavezu i legitimaciju da piše o trenutku vlastitog života:
– Fjodor Dostojevski svoj pretposlednji roman “Mladić” završava rečima da, ako pisac želi da piše o savremenosti, mora i da pogađa i da greši. Shvatio sam to kao vlastitu obavezu. Kada pišem, dužan sam da pogađam, i verovatno često promašujem i grešim, ali pretpostavljam da ponekad i pogodim. Ne želim da pišem istorijske romane koji autoru pružaju jednu vrstu prijatne zavetrine. Autor se može sakriti iza istorijskih zapleta i građe, što je bezbedna pozicija za onoga koji piše. Mnogo je veći rizik pogađati i grešiti, ali uzbuđenje i satisfakcija u stvaralačkom procesu su tada neuporedivo veći.
Filip Grbić je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na pitanje šta je u književnosti uspeo da kaže što ne bi mogao u filozofiji, rekao je da na to pitanje i sam traži odgovor.
– Neugodno je govoriti o tom odnosu između filozofije i književnosti. S jedne strane, čini se da su to dva različita puta ka istom cilju. Ako postavimo odgonetanje istine o egzistenciji kao cilj, onda književnost to postiže kroz fikciju, karaktere, zaplete, lirske izraze, metafore i slike. Filozofija, s druge strane, mora biti očišćena od tih slikovitih sadržaja i strogo pojmovno dokučivati istinu. Kao filozof, preoprezan sam i s izvesnim strahopoštovanjem pristupam filozofiji. Tu se teško usuđujem da prekoračim granice onoga što je hermeneutički dato u tekstu, pa se vidim više kao egzegeta. Možda i živimo u dobu egzegeze, dobu velikog komentarisanja. Književnost mi, s druge strane, omogućava da budem drzak i provokativan na način na koji mi akademski rad nikada nije dao priliku. Omogućava mi da preskočim akademski rigor i naučnu aparaturu i da saopštim nešto što mi je hitno u smislu vlastite egzistencije. Međutim, kada počnemo da ljuštimo i tumačimo vlastitu egzistenciju u literarnim sredstvima, ubrzo ćemo doći do epohalnog trenutka. Uveren sam da, kada počnemo da kopamo po sebi, ne nalazimo neko svoje sopstvo nezavisno od relacija u kojima živimo, već nabasamo na ono istorijsko “sada” sa velikim S, koje traži da bude protumačeno.
Grbić je publici na Trgu pjesnika kazao da je njegov najbolji roman onaj koji nije napisan, ali se osvrnuo i na predstavu „Krvave svadbe“, koju je gledao na festivalu „Grad teatar“ noć ranije.
– Blizak mi je univerzum Igora Vuka Torbice, mada nisam previše srećan zbog toga. Kao i univerzum Tanje Mandić Rigonat, to je taj Sioranovski univerzum. Lorkin tekst nije predubok, ali Torbica je svojim režiserskim intervencijama hteo da nam stavi do znanja da čovek kolje čoveka, da su dva mladića mrtva. I znate, to je sada trivijalno; smrt se tiče nekog drugog, ali zadatak umetnosti, filozofije ili religije je da nas stalno drma i podseća da ne možemo tek tako proći pored toga. Neravnodušnost je uvek znak talenta. Koeficijent i marljivost ne mogu da izraze talenat; on se pojavljuje kada prestane ravnodušnost. Kada prestane ravnodušnost prema tim fundamentalnim pitanjima, tada počinje nešto, tada počinje promena načina života. Prestanak ravnodušnosti je siguran znak književnog talenta – objasnio je Grbić.
Perišić je tokom večeri upitao Grbića da li je privatno potišten i zašto, aludirajući na naslov poslednjeg romana. Pisac je odgovorio da nije siguran da je išta drugo osim potišten.
– Kada je reč o tuzi, kada je reč o saopštavanju gorkih istina, o pesimističkom pogledu na svet, to uvek ima opravdanje ako je sadržano u humoru i ako onaj ko to iznosi poseduje sposobnost za samoironiju. U suprotnom, to je nepodnošljivo, postaje neka vrsta kuknjave, opterećujuće je. Kada je neko isključivo mračan, deluje kao da je prema vama agresivan, nedobronameran. Međutim, ako neko saopštava gorke istine na način koji vas može i nasmejati, onda je to, da tako kažem, dobronamerni, neagresivni, benevolentni pesimizam, kojem sam sklon. Kada se upustite u samospoznaju, nećete izolovati neko autentično sopstvo izvan svih ovih relacija. U mojoj potištenosti ima nečega od opšteg osećanja tuge, koja je u jednom poglavlju “Kanona potištenog uma” nazvana temeljna tuga što znači da prethodi svim pojedinačnim tugama. Danas je izgubljena sposobnost da se čuje nešto kao što je “Božji poziv”, izgubljen je smisao one reči “bližnji”, a kada se te dve stvari izgube, počinje ono što ja nazivam temeljnom tugom koja se završava na jednom radikalno pesimističkom mestu, a to je “najbolje je biti nerođen”. Ta tema je uznemiravala mnoge mislioce u prošlosti.
Grbić je kazao i da ima potrebu da više nikad ne sretne nijednog pisca.
– Desi se da izađete, debitujete, objavite roman, i onda taj roman doživi uspeh. Tada počnete da se upoznajete s piscima koje ste prethodno znali samo iz javnosti. Onda vam se pisci i književni svet do te mere smuče da imate potrebu da više nikad u životu ne sretnete nijednog pisca. Iskreno, to važi i za kritičare, za čitav taj kulturni pogon, celu infrastrukturu koja se hrani književnošću: akademske institucije, univerzitete, razne žirije, nagrade i klanove, uticajne interesne grupe. To je do te mere odvratno da neko ko voli književnost mora to da shvati kao kategorički imperativ – da se odatle skloni što pre. To je jedini način da spasite i sebe i da zadržite taj stvaralački impuls u svom infantilnom, dečijem vidu, u dobrom smislu te reči – da se dalje radujete što ste zapisali neki fragment, uhvatili neki detalj i tako dalje. Jedini način je da se držite podalje od tog književnog ološa.
Veče je zaokruženo mnogobrojnim pitanjima i duhovitim opaskama publike i pisca.
Bonus video: „Probudi se“ na 30. Sarajevo Film festivalu
