3
Jedan od najznačajnijih teatarskih reditelja svih vremena i vizuelni umetnik Robert Vilson preminuo je u 84. godini.
Dramatrug, reditelj i umetnik umro je 31. jula u Njujorku nakon kratke i teške bolesti, saopštila je porodica Boba Vilsona, kao i Votermil centar, umetničko stecište koje je osnovao na Long Ajlendu.
Eksperimentalni i avangardni reditelj, čuven po predstavama „Ajnštajn na plaži“, kultnoj operi na kojoj je sarađivao s tada nepoznatim kompozitorom Filipom Glasom. ili „Vojcek“, režirao je i Šekspirovog „Kralja Lira“, „Sonete“ i „Oluju“, te Čehovljevu „Labudovu pesmu“. Postavio je pre nekoliko godina „Kralja Ibija“ u Palma de Majorci, a Izabel Iper igrala je u komadu „Mery Said What She Said“ u Londonu. Veliki dramski pisac Ežen Jonesko odavno je kazao kako je „Vilson prevazišao Semjuela Beketa, jer je Bobova tišina – tišina koja govori“.
Po vokaciji arhitekta Bob Vilson je rođen je 4. oktobra 1941. u malom gradu u Teksasu, u kojem, kako se jednom prisetio, nije bilo niti pozorišta i muzeja.
– Kada sam odrastao greh je bio ići u pozorište. Greh je, čak, bio i da žene nose pantalone – prisećao se jednom prilikom svog detinjstva u, kako je rekao, rigidnoj sredini ali i porodici.
Iako je upisao studije poslovne administracije na Univerzitetu Teksas, 1963. godine seli se u Njujork, u Bruklin. I prve predstave video je tek kad se preselio u Njujork zbog studija arhitekture. No, nije mu se u Njujorku dojmio Brodvej, već nešto drugo.
– Ti mjuzikli na Brodveju su za mene bili nešto užasno, nije mi se ništa dopalo. Zatim sam posetio Metropoliten operu i jedva sam čekao da pobegnem iz sale…
I tako se rađa jedan od najavangardnijih teatarskih reditelja 20. veka. Krajem šezdesetih osniva performans trupu „Berd Hoffman School of Byrds“, koju je nazvao po učitelju koji mu je pomagao s mucanjem dok je bio tinejdžer. I postavlja prve komade s trupom „Kralj Španije“ i „Život i doba Sigmunda Frojda“, a potom i najeksperimentalniji komad u istoriji teatra – „KA MOUNTAIN AND GUARDenia TERRACE“ 1972. godine. Priča o jednoj porodici i ljudima koji se menjaju izvođena je sedam dana i šest noći na otvorenom, na vrhu brda u Iranu…
Bio je poznat po rušenju svih mogućih barijera i specifičnom radu s glumcima. Smatrao je da se glumci pogrešno školuju i da misle samo na to kako da interpretiraju replike na sceni:
– Brinu samo o rečima, a ne o telu i onome šta ono može da pruži. A dobar glumac može komandovati publikom i ako ćuti i samo pomeri prst – govorio je Vilson.
Jedan od čuvenih Vilsonovih komada „Pogled gluvonemog“ nastao je slučajno. Naime, krajem šezdesetih, Bob je na ulici zatekao policajca koji tuče dečaka, Afroamerikanca. Zaustavio ga je, pitavši šta je dete, po imenu Rejmond, uradilo. Posle kraće rasprave, sva trojica su završili u stanici, i psiholozi su dečaka tvrdili da je neinteligentan i nesposoban da uči. Ali, Vilson je primetio da je dečak zapravo gluv i da testovi, namenjeni pismenoj deci sa savršenim sluhom, nisu pokazatelj njegove inteligencije.
Nakon duge borbe sa nadležnim institucijama Vilson je tog dečka Rejmonda usvojio, i doveo u pozorište. Pokušavajući da se smesti u Rejmondovu poziciju i posmatra svet iz njegove perspektive, Vilson je počeo da opaža stvari koje mu promiču upravo zato što ga zvuk ometa. I komad „Pogled gluvonemog“ zasnovao je na snovima tog deteta, a trajao je sedam sati i bio bez teksta. Izveden je pet puta u Njujorku, a kada je pozvan na festival u Nansiju, a potom i u Pariz, izvođen je pet i po meseci svake večeri. U to vreme, 1971. godine, upoznao je i Miru Trailović, koja je poželela da tu predstavu dovede u Beograd, na festival Bitef, koji je osnovala.
Međutim, bilo je to isuviše komplikovano zbog velikog broja izvođača, među kojima su bili beskućnici, radnici, nastavnici, obični ljudi svih generacija…
Vilson, ipak, dolazi u Beograd prvi put, ali bez predstave, na konferenciju Bitefa. Kako se sećao 2015. na predavanju koje je održao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kad je poslednji put bio u Beogradu ne bi li otvorio 50. Bitef, sreo je ovde tople i prijateljski nastrojene ljude. Sa Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim se dogovorio da s predstavom „Pismo kraljici Viktoriji“ gostuje na Bitefu.
– U mojoj zemlji morao sam da sam prikupljam sredstva i sve što je potrebno za realizaciju. A Mira Trailović mi je tada ponudila da Bitef bude partner u mom sledećem projektu – predstavi “Ajnštajn na plaži”. Bitef je tako postao, s još pet zemalja, među kojima – sramota me je da to kažem, nije bila i SAD – koproducent predstave „Ajnštajn na plaži”. Bitef je preuzeo rizik da uđe u produkciju dela i pre nego što je bilo napisano. Hvala Bitefu što je posejao seme – kazao je tada Vilson.
I stvara tu legendarnu operu „Ajnštajn na plaži“ s tada nepoznatim kompozitorom Filipom Glasom, koju je beogradska publika gledala na Bitefu 1977. godine.
Nakon što je predstava bila na turneji po Evropi, i doživela veliki uspeh Vilson je želeo da je postavi u Njujorku i odlučio je da bi Metropoliten opera bila najbolje mesto, ali su mu rekli – ne, te ju je sam iznajmio.
– Koštalo je 90.000 dolara, mnogo je to bilo novca… Ali, sve je bilo rasprodato, pa smo organizovali i drugu predstavu. Bila je to luda mešavina publike, od tradicionalnih posetilaca opere, do onih koji nikada pre nisu kročili tamo. Uprkos tome, završili smo u dugovima, ali su nas te predstave zaista obojicu učvrstile – sećao se svojevremeno za „Gardijan„.
I još jedna predstava koju je postavio – „Život i vreme Jozefa Staljina“, izvodila se sedam dana, od sedam ujutru do sedam uveče i u njoj je učestvovalo 126 ljudi.
Bio je Bob Vilson i vizuelni umetnik. Stvarao je crteže, skulpture, a bavio se i scenskim dizajnom, kao dizajnom nameštaja. Za vajarski rad ovenčan je 1993. Zlatnim lavom na Venecijanskom bijenalu.
– Ne mislim da sam baš dobar u objašnjavanju svog rada. To je nešto što, prosto, doživljavate – izjavljivao je 2022. godine na 57. Venecijanskom bijenalu.
Tokom bogate karijere sarađivao je s Tomom Vejtsom, Mišom Barišnjikovim, Martinom Makdonom, Alenom Ginzbergom, Lori Anderson, Luom Ridom, Tildom Svinton, Džimom Džarmušem, Marinom Abramović, ali i Lejdi Gagom, kojoj je dizajnirao scenografiju za nastup na dodeli MTV nagrada, pretočivši to kasnije u izložbu u pariskom Luvru. Bio je nominovan za Pulicerovu nagradu za najbolju dramu, a ovenčan je priznanjem „Drama Desk“ 1971. godine za režiju, i nagradom Olivije za najbolju operu 2013. godine.
A taj poslednji put, kad se vratio na „mesto zločina“, u Beograd da bi otvorio 50. Bitef, sećao se svog prvog dolaska na isti festival četiri i po decenije ranije.
– Moramo da budemo zajedno, da podržimo i zaštitimo festivale poput Bitefa, jer u protivnom gubimo sopstvenu kulturu i sopstveno sećanje – poručio je Vilson u prepunom Narodnom pozorištu, ispraćen ovacijama publike.
A bitefovska publika imala je prilike da gleda proteklih decenija njegove čuvene komade: „Pismo kraljici Viktoriji“, „Ajnštajn na plaži“ i „Vojcek“. Publici u nacionalnom teatru krajem septembra 2015. poručio je da bavi umetnošću da bi postavljao pitanje šta je to umetnost.
– Ako znamo šta radimo, onda nema razloga da to i radimo. Razlog našeg rada jeste da postavimo pitanje… Pozorište je jedinstveno mesto koje spaja i likovnu umetnost, muziku, arhitekturu, ples, poeziju, ljude različitog porekla, pa i političare – dodao je u šali.
I ispričao je potom i da je njegovu predstavu „Pismo kraljici Viktoriji“ na Bitefu gledao tadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito. No, Tita nije mnogo zanimalo da priča o komadu. Naime, ušao je u garderobu, posle izvođenja predstave i upitao Vilsona: „A da li poznajete Elizabet Tejlor?“
Robert Vilson, taj mag i majstor teatra, isticao je da se pozorište tiče samo jedne stvari:
– A ako nije o jednoj stvari – previše je komplikovano… I ne bi trebalo da pravimo pozorišne predstave ako se ne možemo smejati.
