Svetozar Cvetković: Kad su počele da stižu nagrade, setio sam se Zorana Radmilovića i njegovih reči - Dali ste mi ovo zato što ću da riknem

Posle priznanja "Pavle Vuisić" za doprinos glumačkoj umetnosti, te Sterijine nagrade za životno delo i brojnih priznanja za role u teatru i na filmu u poslednjih godinu dana, dramskom umetniku Svetozaru Cvetkoviću nedavno je stiglo još jedno - "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskoj kinematografiji na 32. Festivalu evropskog filma Palić.

Iako mu nisu strana priznanja tokom Ophrvan silnim nagradama za kratko vreme Svetozar Cvetković u razgovoru za Nova.rs, vođenom baš na Paliću, priznaje da ga je obuzeo - strah. Možda će nekom zvučati čudno, ali ako se uzmu u obzir prethodni laureati iste nagrade, od Tea Angelopulosa i Kena Louča, preko Lordana Zafranovića, Dušana Makavejeva, do Puriše Đorđevića, Emira Kusturice ili Milene Dravić, onda ne čudi što se Cvetković pomalo i straši:

- Kad su me obavestili da sam dobio nagradu, prvo što sam uradio bilo je da "pitam" veštačku inteligenciju na svom telefonu ko je sve priznanje dobio. I kada je telefon izlistao sva ta imena, koliko god nekom zvučalo kao šala, shvatio sam da imam odgovornost spram toga koja je to vrsta nagrade i šta to sada treba da branim. Jer, ne treba da branite više samo sebe, nego i sve te ljude koji su do sada dobili nagradu. Može neko nekad da kaže: "Dali smo mu nagradu, a on to ne zaslužuje, vidi šta je sad uradio". Imate dve mogućnosti - ili da nastavite da se borite s tim i trudite se da svoj posao uradite da biste bili zadovoljni, ili da ne radite više ništa i kažete: "Od sada živim na lovorikama koje sam u tom trenutku zaslužio, i branim ih svojim ćutanjem, a ne radom". Ipak sam, zbog svog odnosa prema životu, nameran da se borim s time šta donosi budućnost u ovom poslu i da se trudim da ja i moji partneri imamo zadovoljstvo od onog što radimo. Otuda strah i odgovornost, jer počivaju na budućnosti. Dakle, neću da se povučem.

Obično te nagrade za doprinose i životna dela označavaju trenutak refleksije umetnika na život, karijeru, no vama je to podsticaj za "nove radne pobede"?

- Da. Navršilo se ovih dana 40 godina od smrti Zorana Radmilovića. Nikada neću zaboraviti priču, koja se nije pojavila u medijima, već u bifeu Ateljea 212, u trenutku kad je Zoran ovenčan Sedmojulskom nagradom. Bio je u bolnici, doneli su mu tu nagradu, a on je rekao: "Puno vam hvala, dali ste mi ovo zato što ću sad da riknem". Stalno to imam u glavi od kada su počele da se stižu te nagrade koje sagledavaju sve što ste uradili. Čak su mi i neki prijatelji, koji su vezani za ovaj posao, rekli: "Daj, pa ipak ima još stvari koje treba raditi". Dakle, nije tačka. Ali ako i ne bude više tih nagrada, važno mi je da nečemu pripadam. A ja pripadam ovom poslu skoro pola veka. Bezmalo od 1976. godine se bavim glumom. Želim da ostanem na "liniji" na kojoj sam bio do sada, pa koliko budem mogao da izdržim…

Pre nekoliko meseci ovenčani ste i Sterijinom nagradom za životno delo, a jednako ste tokom dugovečne karijere bili angažovani u pozorištu i na filmu. Ako je ovo već trenutak refleksije šta vam je više pružalo - teatar ili film. Mogu li se te dve vrste glumačkih zadataka razdvojiti?

- To je komplementarno, jer i jedna i druga nagrada se nadopunjuju. Prva ukazuje na jednu vrstu medija i izraza, a druga na ono što ne postoji u toj vrsti izraza - nego ostaje kao drugačiji trag u onom što radite. Pozorište često zovem, iako to nisam izmislio već čuo od kolega, umetnošću zaborava. To jeste trenutak koji je živ i postoji, ali samo u tom trenu. Pomenuli smo Radmilovića, pa setimo se i Miše Janketića ili Bate Stojkovića - to su sve ljudi s kojima sam imao prilike da stanem na scenu, zbog čega sam veoma privilegovan. Ti glumci su napravili fantastične stvari u teatru, ali to što su uradili u pozorištu, zbog toka života, lagano odlazi u zaborav. Da nema tih ilegalno snimljenih kaseta "Radovana Trećeg" bojim se da bi danas malo ljudi znalo za Zorana Radmilovića. Znalo bi se u istom smislu u kom se zna za Dobricu Milutinovića ili Rašu Plaovića, koji su bili veliki glumci. Plaovića sam gledao na sceni u ulogama Mitketa ("Koštana", prim.aut.) i Ignjata Glembajeva ("Gospoda Glembajevi", prim.aut.), ali ti trenuci, iako ih pamtim, u mojoj glavi su nešto čega se jedva sećam. A ono što film ostavlja jeste neizbrisiv trag.

https://www.youtube.com/watch?v=GMXzwDfqqXk&list=PLAYg-soM0Zg_njM6Vc8xOgQnQZcdt1S6k&index=2

Niste delili scenu samo s najvećim srpskim glumcima, već ste imali priliku da igrate s Mišelom Pikolijem, Karol Buke i Žan- Lujem Trentinjanom, sarađujete s Frankom Rosijem ili Enkijem Bilalom…

- U tim godinama, kada sam počeo da radim u inostranstvu, slušao sam savet koji mi je Dušan Makavejev dao. A Makavejev je živeo u centru Parizu, na deset koraka od Bulevara Sen Žermen, i svako bi rekao kako je time postigao najveći uspeh. Ali, ne. Makavejev je morao to da uradi, jer je bio prognan iz zemlje zbog nečega što se zove film. Nikada neću moći da razumem kako neko zbog svojih filmova ili reči može da utiče na to da li će zemlja ostati na liniji ili neće preživeti, kako to predstavlja veliku opasnost po državu. A Dušan je bio primoran da živi u Parizu i nikada nije bio zadovoljan što je tamo, što sve produkcije, nakon genijalnih a proskribovanih filmova, nije radio ovde. Sva tri filma koja sam uradio s njim, radili smo za strane produkcije. I danas je jako teško naći kopije tih filmova i napraviti retrospektivu Dušana Makavejeva, a da to ne budu samo naslovi "Čovek nije tica" ili "Misterije organizma", već da budu prikazana i njegova poslednja ostvarenja, koje je radio s velikim zadovoljstvom. Zahvaljujući tim filmovima došao sam do značajnih ličnosti iz sveta, kakvi su Pikoli ili Rosi. Ili Maks fon Sidou, i Klaus Marija Brandauer, s kojima sam radio jedan od prvih stranih serijala. A to je meni strašno bilo značajno!

Kad se već osvrćemo na vašu karijeru, bitan deo života posvetili ste i upravnikovanju Ateljeom 212. Kada ste taj zadatak preuzimali na sebe, je li bilo sumnji, da li ste se pitali hoćete li moći to da iznesete? I posle tri mandata na funkciji prvog čoveka teatra da li vam je, možda, laknulo?

- Pre nego što sam bio postavljen na to mesto, mislio sam da znam i taj posao da radim, jer sam vodio nekoliko pozorišnih produkcija, organizovao gostovanja po Austriji, Kanadi… Ali, posle dva ili tri dana shvatio sam da nemam pojma i da tek treba da učim. Na sreću, imao sam dobre saradnike koji su dugo bili na operativnim mestima u pozorištu, pa sam od njih mnogo toga naučio. Imao sam neko predznanje, imao sam na koga da se oslonim, a i želeo sam da se nešto napravi u tom pozorištu što bi bio moj subjektivni izraz, ali i objektivni - izraz koji bi gledala publika koja dolazi u teatar. I valjda ta dugovečnost, odnosno tri mandata na čelu pozorišta - 12 godina, doprinela je da sam uspeo, zahvaljujući svojim saradnicima i da nešto naučim i da nešto proizvedem. Bilo je 78 premijera za tih 12 godina. Ali, kad sam dolazio na čelo Ateljea 212 čuo sam dve potpuno kontradiktorne stvari. Aleksandar Berček, kog sam dobro poznavao, i koji je voleo ono što sam radio u pozorištu, kazao mi je: "Kad ovo počneš da radiš, onda više ne smeš da igraš, jer kako god okreneš, to je sukob interesa". To je govorio iz svoje perspektive, jer dok je bio direktor Narodnog pozorišta, nije igrao ništa. A drugu mi je rekao Petar Kralj: "Podržaću te u tome da budeš direktor pozorišta, ali samo pod jednim uslovom - da nikad ne napustiš ovaj posao". Moje kompromisno rešenje između Acinog i Perinog stava bilo je da ne igram onoliko koliko mi nude, već jedanput godišnje. I u tih 12 godina sam igrao jednom godišnje u Ateljeu ili nekoj drugoj sceni, svejedno. Ne mogu da kažem da sam bio presrećan kada je prošlo tih 12 godina. Jer bio je to jedan način života, u kom uspostavite drugačiji odnos prema vremenu, ljudima… Voditi pozorište i igrati u njemu je jedinstvo suprotnosti. Ceo dan se trudite da nekako funkcionišete u okvirima zakona i zakonitosti koje ne možete da "probijete". A kada vas nešto tu sputava, onda čekate veče da izađete na scenu. Jer, na sceni vas ništa ne sputava, i imate apsolutnu slobodu u onom što želite da uradite.

https://www.youtube.com/watch?v=Ist-0EQTv44

Poduhvatili ste se još jedne, naizgled lepe, ali u ovom trenu nezgodne funkcije - predsednika odbora našeg najznačajnijeg teatarskog festivala, Bitefa. Silne su vas muke snašle na toj poziciji, od neprodužavanja ugovora umetničkom direktoru Nikiti Milivojeviću nekoliko meseci pred start festivala, nemogućnosti planiranja programa, pomeranja Bitefa za novembar, do izbora Miloša Lolića. Da li vam je sve ovo trebalo i hoćete li izgurati Bitef ove godine?

- Moraćemo da ga izguramo. A da li mi je trebalo? Pa ne znam. U trenutku kada se to desilo, mislio sam da ćemo uspeti da rešimo situaciju, zajedno s Nikitom Milivojevićem. Ali, Nikita je izašao iz cele priče i sebi sam dao zadatak da nađemo adekvatnu ličnost koja će uspeti umetnički da percipira Bitef. U trenutku kada smo se dogovorili s Milošem Lolićem, tada je, ne samo nama nego i ostalim festivalima od značaja za Beograd, zaista neprirodno i neprijatno skresan budžet. Čini mi se da se radi na tome da se ti festivali ne odigraju. Razumljivo je ono što zovemo "situacijom u zemlji", ali to je situacija otežanih, a ne nemogućih okolnosti. Jednostavno moramo da sačuvamo Bitef. Ako ga ne sačuvamo, nećemo ga vratiti. Zato sam uvek za to da se, kao i ovaj Palićki, svi festivali održe, jer stvarno imaju smisla.

Pa kada bi ova publika što je došla da vidi pobednički film Sergeja Loznice (još jedan ovogodišnji dobitnik "Lifke" na Paliću) "Dva tužioca" mogli da ga vidi negde drugde i kojim povodom? Zato festivali imaju smisla.

https://www.youtube.com/watch?v=40IRz5eITnA