0
Prethodna nedelja je bila praznik filma. Na Festivalu autorskog filma (FAF) mogli smo mnogo toga kvalitetnog da pogledamo. Nekoliko naslova je izbilo u prvi plan i dovelo do polemika.
Piše Dejan Šapić
Svi su pričali o novim filmovima Aronofskog („Kit“) zašto je tako loš, bukvalno prenet pozorišni komad na filmsko platno, nekima je bio čak i dirljiv povratak Brendana Frasera; Ali Abbasia („Sveti pauk“), zašto se vratio u svoj rodni Teheran kad je pravio tako dobre i provokativne filmove u Skandinaviji; domaćem koji je i pobedio „Da li ste videli ovu ženu“, Dušana Zorića i Matije Gluščevića, da li je to igrani film ili zafrkavanje dva talentovana mladića; zatim pravim otkrićem iz susedne Hrvatske „Sigurno mjesto“, Juraja Lerotića… Naravno, pominjali su i velikog Cristiana Mungiu sa novim filmom „Magnetna rezonanca“. Ovde ćemo se zadržati.
Poslednjih 15-tak godina pratimo rumunsku kinematografiju na domaćim festivalima, čitaj FAF i FEST. Svedoci smo da novi talas rumunskog filma koji je za mene započeo prilikom odgledanog filma „Smrt gospodina Lazareskua“ Cristi Puiu (2005), verovatno najboljim predstavnikom ovog nezvaničnog pokreta, nezaustavljivo ide napred sa oscilacijama u kvalitetu između dosta dobrog i odličnog.
Na 28. Festivalu autorskog filma prikazana su tri filma iz Rumunije, pored pomenute „Magnetne rezonance“ gledali smo još i dobro nam poznatog Radua Muteanua, „Intergalde“ („Jedan sprat ispod“ 2015. i „Hartija će biti plava“ 2006) i debitanta Stefana Constantinescua sa filmom „Čovek i Pas“.
Cristian Mungiu sa filmom „Magnetna rezonanca“ nastavlja da istražuje kompleksne porodične odnose i osetljive teme. Glavni junak Matijas iznenada napušta posao u Nemačkoj i vraća se u multietničko transilvanijsko selo. Usmeren je na svog sina koji živi sa njegovom još uvek zvaničnom suprugom, na starijeg bolesnog oca koji je sasvim sam i željom da nastavi vezu sa svojom bivšom ljubavnicom Silu. Ovde se krije zaplet. Silu vodi fabriku peciva u koju će uskoro doći da rade nezaposleni ljudi iz Šri Lanke. Meštani sela su protiv njihovog rada i boravka u selu. Priča se rasplinjava sa mnogo uvedenih likova kako bi autor Mungiu (reditelj i scenarista istovremeno) na prvi pogled zbunio gledaoce. Jedini konzistentni u filmu su Matijas i njegova ljubavnica Silu čiji su likovi solidno razrađeni. Kasnije ćemo videti da je to urađeno sa razlogom jer dolazak radnika iz Šri Lanke ostavlja većinu aktera u drugom planu.
Teme filma su: nezaposlenost i rasna netrpeljivost. Nezaposlenost se ogleda kroz odlazak Rumuna u druge evropske zemlje zbog boljeg posla i istovremeno kroz dolazak radnika iz daleke azijske Šri Lanke u rumunsko selo opet zbog posla, jer nema ko da radi od meštana, a od njih koji bi to mogli, većina neće zbog malih plata. Rasna netrpeljivost, najpre prema pomenutim crnim azijatima iz Šri Lanke, zatim Romima (u filmu „proteranim Ciganima iz sela“), ali videćemo i među etnički izmešanim Mađarima i Rumunima koji žive zajedno decenijama.
Mungiu se ne zadržava samo na tome. On dovodi u pitanje evropske vrednosti, „šta je Rumuniji doprineo ulazak u EU“, diskutabilni odnos katoličke crkve prema meštanima i prema novopridošlim azijatima… pa sve do licemerja EU koja se „više brine o zaštiti i brojanju preostalih medveda u selu, nego o preko potrebnoj izgradnji puteva i infrastrukturi“. Zapravo kulminacija filma odigrava se pred kraj, u raspravi u jednoj sceni/kadru od preko 20 minuta gde se sve problematične teme današnjeg društva otvaraju u raspravi između meštana. Tu vidimo sve ono što tišti stanovnike prosečnog malog mesta koji se može nalaziti bilo gde na Balkanu. Tako da razvučenost priče u filmu i gomilanje likova ima za cilj pomenutu scenu raspleta održane u dvorani gde se okupilo skoro celo selo.
Kritika savremenog društva, ali i politička korektnost sa bavljenjem svih mogućih pitanja aktuelnog trenutka (nedostaju samo Kovid i rat u Ukrajini koji dok je sniman film još uvek nije počeo). Veliki Mungiu je otvaranjem gorućih tema pripremio „Magnetnu rezonancu“ za velike festivale i nagrade i tu ništa nije loše. Malo je podbacio u kvalitetu na koji smo navikli od njegovih prethodnih filmova („4 meseca 3 nedelje i dva dana“ 2007, „Iza brda“ 2012, „Diploma“ 2016), ali i dalje ne izgleda tako loše, čak sve zajedno je dosta dobro.
Sledeći rumunski film „Intergalde“, koga sa „Magnetnom rezonancom“ povezuje kamerman Tudor Vladimir Pandurua, što se može videti po odličnom prikazu seoskih krajolika, posebno ako oba filma gledate u razmaku od dva dana. Na početku novog filma Radua Muteanua, „Intergalde“, pratimo troje simpatičnih mladih ljudi, Maria, Dan i Ilinca koji se voze blatnjavim i teško prohodnim planinskim putevima da bi starijim meštanima koji su u udaljenim selima podelili humanitarnu pomoć. Krećući se ka selu Intergalde, oni neprestano pričaju o sopstvenim životima. Sva iskušenja započinju kada na putu nailaze na senilnog starca Kentea kojeg prihvataju da povezu kolima do obližnje pilane.
Film se bavi odnosom ekstremno siromašnih meštana sela i solidno situiranih stanovnika srednje klase iz grada. Pitanje stvarne požrtvovanosti i humanosti tri lika u filmu najbolje se pokazuje u mraku šume, oko automobila zaglavljenog u blatu, na nepoznatoj teritoriji sa otežanim mobilnim signalom i GPS-om. Tada vidimo prave karaktere naših junaka, koliko su dobri prema onima kojima žele pomoći, a koliko su saosećajni jedni prema drugima.
Primetno je kolebanje likova između dosade i straha, pa onda i frustracije zbog situacije u kojoj su. Upravo je nemoćni i smušeni Kente tačka njihovog razdora, a njihovi odnosi reflektuju se preko ovog starca. Da li ga ostaviti u šumi ili ga povesti, da li otići u potragu za njim, kako postupati sa njim tokom duge i hladne noći u zaglavljenom terenskom vozilu? Na trenutke, napetost se pojačava elementima horora (kada se čuju nepoznati krici, udarci spolja u zatvorenom automobilu…) što kod gledaoca podstiče dodatnu zabrinutost i neizvesnost za sudbine junaka. Šta će se desiti sa njima? Ispoljava se licemerje i sebičnost svakog od tri junaka. Njihova humanitarna crta sa početka filma nestaje i doživljavamo je kao rutinski, društveno prihvatljiv trend „pomagati siromašnima“. Takođe, kroz njihov odnos sa starima u selu vidimo elementarno nerazumevanje problema u kojima se ti ljudi nalaze.
Film je napet, ali pun komičnih situacija i dugih rasprava između likova što je svojstveno rumunskom novom talasu gde se pokazuju karakteri i naravi pojedinačnih aktera kroz naizgled bezazlene teme. Dok se u većini rumunskih filmova (autora Cristi Puiu, Corneliu Porumboiu, Christian Mungiu) ta realističnost među pričljivim junacima odvija na slavljima, u stanovima, hodnicima zgrada, ovde je realističnost izmeštena u seoski krajolik, a kasnije i najvažnije u noć jedne šume. Atmosferu je dočarala izvrsna kamera Tudor Vladimir Pandurua koji je radio u filmovima vodećih rumunskih reditelja: pomenuta „Magnetna rezonanca“ i „Diploma“ Cristian Mungiu, te u nekoliko dugih kardova snimljenog „Malmkrog“ Cristi Puiua.
Slično umeće pokazuje u već pomenutoj završnoj sceni raspleta od 20-tak minuta u „Magnetnoj rezonanci“. Posebno se ističe fotografija kod zahtevnih noćnih sekvenci u dijalozima junaka u kolima. Dodao bih još primetno odsustvo muzike i pojavu pojedinačnih zvukova koji pojačavaju ukupni realizam.
Stižemo do trećeg rumunskog filma na FAF-u. „Čovek i Pas“ debitantski igrani film Stefana Constantinescua je ponovo priča o radu u inostranstvu. Slično kao kod „Magnetne rezonance“, iznenada, glavni junak Doru se vraća kući, ovoga puta iz Švedske u jeku izbijanja pandemije kovida. Dobio je sa nepoznatog broja sms poruku da ga vara supruga bez jasnih naznaka sa kime. Zbog sumnje da mu je žena neverna, on pokreće sopstvenu istragu zajedno sa majčinim psom (zato se i zove „Čovek i pas“). On tako prati svoju ženu svuda po gradu. Doru je izgubljen u novonastaloj situaciji. Pritisli su ga problemi na radu u inostranstvu i postaje nejasan njegov motiv da se tako ishitreno vrati kući zbog jedne možda i šaljive, neistinite sms poruke. Tokom pandemije kada su granice zatvorene i dosta loša materijalna situacija glavnog junaka i njegove porodice.
Paranoja Dorua nije jasno objašnjena od samog početka dok se tokom filma ona opravdava opštim nezadovoljstvom i nedostatkom topline porodičnog doma. Constantinescua nas vodi kroz, na trenutke, ozbiljan, a na trenutke komičan detektivski film. I ovde kao kod Mungiu imamo veliku firmu koju vodi član potencijalnog ljubavnog trougla, uspešan udovac, ovoga puta Turčin. Likovi su životni, realistični i karakteri dosta dobro postavljeni.
„Čovek i pas“ je uzbudljiv i zabavan tipičan za nove rumunske filmove. Sam kraj, koji naravno neću otkriti, opravdava postavku autora o opštem nezadovoljstvu Dorua ličnom i porodičnom situacijom. Malo je patetičan završetak filma i ne baš tipičan za rumunski novi talas. Sasvim dobar start za Constantinescua i još jedan respektabilni predstavnik rumunskog novog talasa.
Bonus video: Igor Stanković, direktor Festivala autorskog filma
