Pozorišna kritika - Piše Aleksandra Glovacki: Vasa Železnova

Decenije su prošle od nastanka vrhunskih porodičnih i društvenih drama u okviru svetske dramske literature, a među živima više nisu ni Ibzen ni Čehov (kroz dve godine će otići i Strindberg), kada Maksim Gorki piše svoju prvu verziju ''Vase Železnove''. Priča je to o vlasnici brodarskog poduzeća, ''železnoj'' ženi, koja na razmeđu 19. i 20. veka po svaku cenu uvećava porodično bogatstvo, neosetljiva na činjenicu da se porodica nezaustavljivo urušava oko nje. Petnaest godina kasnije, u sovjetsko vreme, pisac u velikoj meri prerađuje tekst, unevši u njega i motiv klasne borbe, ali sasvim efemerno, kroz sporedni lik, kao pod moranje, jer tema nije naročito razvijena. Obe verzije koristi reditelj Zlatko Sviben u najnovijoj predstavi beogradskog Narodnog pozorišta, pa je Ljiljana Blagojević time u dvostrukoj naslovnoj ulozi – kao živa Vasa iz jedne verzije, i naratorka one druge, čiji se život pripoveda kroz sećanje.Je li Sviben samu dramu smatrao nedostatnom, zapravo obe drame, pa im zato dodaje i sadržaj romana ''Delo Artamonovih'' istog pisca, kao podugačak prolog komplikovanog sadržaja, o nekim ljudima na selu, njihovim udajama i smrtima, koje uspostavlja kao mitsko vreme Vasine porodične prošlosti? Sudbinu Vasinu i njen položaj dodatno uokviruje i komentariše koristeći poemu ''Soko'' Gorkog, o hrabrim ljudima koji ''lete'' i ginu, i gmizavcima nesposobnim da se vinu u slobodu. Realističko opravdanje ovog alegorijskog iskoraka je dato kroz san jedne od ćerki, ali je značenjski više nego upitno, jer se zmija poistovećuje sa pragmatičnom, hladnom Vasom, dok ispada da je soko njen bahati, agresivni muž, optužen zbog više slučajeva pedofilije! ''Bezumlje hrabrih so je života...'' replika je kojom je podvučena čitava ova scena.Sve u svemu, mnoštvo raznorodnog sadržaja, labavo povezanog, koje ne poprima celovitost. Time Sviben dobija (uspeva?) da Vasa Železnova ne postane ni paradigma, ni princip, ni simbol, već sasvim posebna priča, koja se razvija po sopstvenim, unutrašnjim zakonima. Kao da nije reč o interpretaciji tekstova Maksima Gorkog, već one čuvene Tolstojene rečenice: '' Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna je nesrećna na svoj način''.U čemu je nesreća porodice Vase Železnove? Trag koji u ovoj predstavi vodi u porodičnu prošlost (dramaturg Slavenka Milovanović) je tanušan. Ničeg posebno dramatičnog ni mračnog nema u tim seoskim dogodovštinama iz vremena malo posle ukidanja kmetstva. Ni blizu po snazi i žestini nije onome što se može videti u ''Carstvu mraka'' Tolstojevom, istog ovog pozorišta, a reč je o istom miljeu i istom vremenu.Ni na socijalnom nivou se ne dešava ništa posebno dramatično; Vasa put pred svojim preduzećem svakodnevno raščišćava uz pomoć korupcije, ali nema u tekstu elemenata izrabljivanja i maltretiranja ljudi.Ono što ima značaj i težinu u ovoj predstavi, što je njena srž, to su Vasini usko-porodični odnosi sa mužem, ćerkama i bratom. Petar Božović je muž, ostareli grubijan, silnik i siledžija. Kad on izađe na scenu, taj moćnik bez moći, kad Vasa kao kamena gromada stane ispred njega zahtevajući da se ubije i time spreči dalju porodičnu sramotu, od njihove jezive svađe predstava zapravo počinje. Tek tu Ljilja Blagojević dobija priliku da izađe iz nametnutog, sladunjavog, naratorskog tona i pokaže punu snagu, koju uspešno varira sa ironijom. Sonja Kolačarić kao starija ćerka, ljuta i ogorčena, cinična spram majke, ali i čitavog svog života, mlada alkoholičarka, ravnopravan je glumački partner u tim jakim porodičnim scenama.I mnogo više u kućnim trajanjima bez scena – u životnoj dosadi i ispraznosti koja se popunjava alkoholom. Kod muškaraca i seksom, a pitanje je dana, ili noći, kada će i devojke otkriti moć te vrste zabave. Jer Vasa drži sve u svojim rukama, sva akcija je kod nje, dok su ostali voljno. U tom ''voljno'', Nebojša Kundačina kao brat i ujak, svojim raskošnim pijanim trabunjanjima, šeretskim pesmicama ostarelog zavodnika i dekadentnog slabića, iz kontre upotpunjuje sliku nesreće i raspada jedne porodice. Možda bi beznađe bilo prava reč, i pravi uzrok njihove muke. Beznađe je i ono što možemo povezati sa našim vremenom i našim životima. Zato te ''porodične'' scene jedino i diraju. Stariji grabe, patetični i strašni u svojim bežanjima od stvarnosti, dok deca polako zakoračuju na put alkohola ili ludila. Uz snahu, ''revolucionarku'', bez revolucije. Sve uvijeno u alkoholna isparenja i mnogo ironije i ponešto samoironije.Što je, možda, petina ove predstave. Sve ostalo, mitska prošlost, alegorijske slike, snovi i snoviđenja - dobili su ilustraciju, ne i interpretaciju, putem projekcije video materijala – duplo, na širokom platnu u pozadini, kao i na providnom platnu uzmeđu glumaca i publike. Uz povremenu projekciju ogromnog portreta same Vase Železnove.Radnja se delimično vodi linearno, prekidaju je ''međuigre''. One predstavljaju ne baš neophodne povratke u prošlost. Dodatni prekid su songovi, istina tek na nivou ekscesa, dva ili tri puta. Poema ''Soko'' je dobila dvostruku ilustraciju – projekciju filma o sokolu i zmiji, paralelno sa igrom baletskog para, u kojoj je ona zmija, a on je soko. Ta poema predstavlja, kao što je pomenuto, san detinjaste i naivne mlađe ćerke, u tačnom tumačenju Suzane Lukić, kao što je tačna i Zorana Bećić, kao suva i skriveno pritvorna Vasina sekretarica.Kod prethodnih uloga reč je o čvrstim i jasno datim, nepromenjivim likovima. Ostali su postavljeni više kao ilustracije, bez funkcije, što otežava glumački zadatak. Prepreku su prevazišle Rada Đuričin kao seoska vračara, Vanja Milačić kao mlada udovica, Bojana Stefanović, Bojana Bambić, Branislav Tomašević i divni dečak Gavrilo Ivanković.U tom preplitanju različitih realnosti, vremena, zbilje i snova, baleta, filma i drame, scenograf Miodrag Tabački je pomoću fragmenata nameštaja, delimično sakrivenog zastorima, omogućio da funkcionišu i realizam i nadrealna događanja. Kostim Katarine Grčić prati epohu.Posle svega ostaje pitanje: Je li ovo bio pravi izbor za otvaranje sezone u Narodnom pozorištu posle višemesečne pauze?