0
Ogolio sam se i zbog same forme autofikcije, koja je obično na tankom ledu da bude pretenciozna i narcisoidna, kaže bosanskohercegovački autor romana “Beskućnik” za naš portal.
Roman “Beskućnik” Namika Kabila (Tuzla, 1968), u izdanju “Akademske knjige” iz Novog Sada, predstavlja pravo osveženje na regionalnoj književnoj sceni. Autobiografska priča reditelja i pisca iz Bosne i Hercegovine, najviše se odnosi na dom u Trebinju, u kojem je autor sa porodicom živeo do rata. Međutim, istovremeno, to je iskreno napisana priča o sebi, o najbližima, ali i o posledicama nedavnog bratoubilačkog rata u Jugoslaviji. Kabil je autor je nekoliko nagrađivanih scenarija, između ostalog, i za igrani film “Kod amidže Idriza”. Igrani film “Čuvari noći”, za koji je napisao scenario i režirao ga, imao je 2008. godine svetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu. Autor je romana “Sam”, “Amarcord” i “Yesterday”, kao i nekoliko drama. Živi u Sarajevu.
– Bora Babić je glavni ”krivac” zašto je roman izašao baš za njenu Akademsku knjigu. Ona je jako željela da se “Isijavanje“, nakon hrvatskog izdanja, pojavi i u Srbiji, što se i desilo. I onda su se neke lepe priče, mislim na reakcije čitalaca, otvorile oko tog izdanja, pa je ”Beskućnik” došao kao prirodan sled stvari. Sa nekim ljudima naprosto kliknete, sa nekim ne, to je tako. Vidim da se iz Akademske knjige sada, kada je “Beskućnik” izašao, jako trude oko svega, i to baš cenim i inspiriše me da pišem dalje. Lošim delima teško da marketing i promocije mogu pomoći. Istovremeno smo zatrpani književnom hiperprodukcijom svega i svačega tako da i knjigama koje nešto vrede, a za ovu kažu da nije do kraja beskorisna, sigurno treba aktivna i pametna promocija – kaže Namik Kabil u intervjuu za Nova.rs.
Ovo je iskren i introspektivan roman, bez kalkulacija. Deluje da prilično “kopaš” po sebi?
– Kopanje je dobra riječ, bazična i svašta čoveku padne na pamet kada je tako izdvojenu ponovo oslušne ili napiše. Da, ja raskopavam po sebi i pokušavam na svetlo da izvčem ono što mi je važno jer često takve stvari bez obzira na samu važnost nisu uvek najjasnije ni nama samima. Makar je to tako u mom slučaju. Neretko imam osećaj da sam u stalnom tranzitu između površine, pojavne stvarnosti, i onih odgurnutih i potisnutih slojeva. Ima u takvom pisanju i autoterapeutske dimenzije, ili makar samo pokušaja, ali i jedne vrste istraživačkog rada. Pored spomenutog “kopanja”, meni je blisko i objašnjenje da je takvo pisanje na neki način i silazak u zaključane odaje, ili penjanje na zapuštene tavane, sa baterijom ili svećom. A u takvim prostorima često nailazimo na neočekivane relikte prošlosti, i samih osećanja. Ovu knjigu sam počeo da pišem kao pripremu i objašnjenje za jedan i ne tako uobičajen postupak – rušenje vlastite kuće – ali je priča u međuvremenu otišla u neke svoje pravce i zaobilaznice. Čini mi se da sam pre svega samome sebi objasnio da naša sećanja, kao i mi sami, imaju rok trajanja, blede i nestaju, i to je na kraju normalno i očekivano, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Nostalgija, slično tome, takođe ima rok trajanja, i to je važna tema naših balkanskih odlazaka i povrataka. Nisi tamo, nema te ovde, napisao sam u jednoj ranijoj knjizi. Očigledno se vraćam nekim motivima i zanimljivo mi je kako se oni usled protoka vremena perutaju i suše kao lišajevi, otpadaju, a nije uvek tako bilo.
Kuća u Trebinju je na neki način glavni lik, a priča o domu je dominantna. Gde je tvoj dom?
– I to je dimenzija knjige koja se otvorila u toku pisanja, ili makar nešto o čemu nisam tako formalno razmišljao kada sam počinjao da radim na rukopisu. Izgleda da je tačno da se dobri narativni obrti ispreče na putu, pokušavaju da nas uzmu pod svoje, i baš u toj borbi nastaje živa književna materija – bez obzira što ovo možda zvuči neskromno. Dom je tamo gde se rado vraćam, tako sam za sebe napisao ali iskreno ne znam da je to zauvek uklesano u kamenu. Možda se jednog dana probudim sa drugačijim osećanjem, ko to sa sigurnošću može da kaže. Uglavnom, ima taj deo u knjizi kada sam i druge ljude krenuo da pitam gde im je kuća, imaju li svoj dom, i to je bilo jako zanimljivo iskustvo. Rekao bih i neočekivano nepredvidivo i ostalo je prilično građe iz tog mini-istraživanja, ankete, a koja na kraju nije ušla u finalni rukopis knjige. Ono što se takođe objasnilo u samom procesu pisanja, i to je konkretno bilo potresno iskustvo, da naši nekadašnji dragi domovi, nakon smrti roditelja sve više postaju hladni zidovi. A tek ostavinske rasprave oko tih nekadašnjih domova, kada se porodična krv preko noći pomeša sa notarskom tintom, priče su za sebe, kojih sam se takođe dotakao.
Da li su pacovi koji se u knjizi pojavljuju u kupatilu kuće simbol neke nelagode boravka u toj kući ili na toj teritoriji? Ili su samo odvratni pacovi?
– Oni su pre svega odvratne životinje, i sigurno nisam jedini koji tako misli, ali i simboli nekih stanja koja sam već spomenuo. Ipak ne bih sad ovde budućim čitaocima pokušavao da objasnim šta ti simboli znače, pogotovo što ni sam ne znam tačan odgovor. Uvek je uzbudljivo kada ljudi drugačije dožive i protumače delove i priču u celini, nego što je pisac možda osećao dok je sastavljao mozaik. To je jedan od lepših i pomalo mističnih aspekata književnosti i stvaranja generalno: pišete jedno, ili makar mislite da pišete, a ljudi čuju i vide nešto treće.
Ta odvratnost prema pacovima mi je bliska, mislio sam da je to slabost muškarca o kojoj se u javnosti ne priča. Međutim, vidim da nisam jedini. Bukvalno osećam jezu kad pomislim da bih negde mogao da ih vidim u stanu. Zanimljivo mi je kako uopšte dolazi do takvog straha.
– Skoro sam i ja razmišljao o tim našim iskonskim atavizimima, koji su nekada i smešni, iako nisu manje dramatični. To kako se na primer žene – makar to delimično bio i muški stereotip – plaše buba i generalno insekata, a kako ih onda muškarci, u takvim delikatnim situacijama, pomalo i komično odvažno uzmu za krilca i sklone, ili samo surovo opale bubi čvorugu da ide dalje. Ostalo nam je to valjda od nekih ranijih, arhaičnih društvenih organizacija. Mi idemo u lov, a vi pravite ručak. Ipak, što se tiče konkretno pacova, već mi je nekoliko i muškaraca i žena koji su pročitali knjigu reklo da imaju sličan osećaj odvratnosti. Možda je posredi ipak najviše spomenuto gađenje jer nas ove životinje asociraju na lešine, smetlište, kanalizaciju i uopšte prljavštinu. Ali ipak čini mi se da i nemam neki baš precizan odgovor, i moguće da je reč o nekom drugačijem simbolizmu, mimo ove knjige, koji bi neko drugi možda bolje objasnio. Zanimljivo mi je pri tome da se za čoveka koji nije hrabar nekada kolokvijalno kaže da je miš.
Provejava kroz knjigu nešto što nije oprošteno Srbima zbog prošlog rata. Otvoreno o tome pričaš, i tu si iskren, ne “uvijaš ništa u mašnicu”. Još su rane otvorene i žive?
– Ostali su ožiljci. Kao što znamo, kod nas se na žalost nije, i pri tome mislim na širi prostor bivše države i ne samo na Trebinje, desila katarza. Nismo se kao društvene zajednice sistematski i pošteno, koliko god to bolno bilo, suočili sa nedelima iz prošlosti, osim pojedinačno, gde je ko hteo ili morao. Jedini i frustrirajući odgovor na takvu zbilju je da politika to nije dozvolila. Šta god mi mislili ili fantazirali, politika je najstarija, a ostatak društvene organizacije niže je na lestvici. Mnogo je lakše zagaziti u nedela i zločine, dovoljno je biti nečovek, ali suštinski izaći iz toga traži mnogo ozbiljniji društveni angažman. Mržnja mi je odvratna i fizički nepodnošljiva. Spominjem u knjizi prezir koji je moja mama imala prema Trebinju, kada je ostala udovica i inercijom nastavila da dolazi na nekoliko meseci godišnje. Specifično i zanimljivo, ona je bila od slične japije kao lokalni Srbi, sandžačke, i nije bila od našeg trebinjskog latinluka. Da objasnim onima koji možda to ne znaju: Trebinjce, bez obzira na naciju, ostali stanovnici iz Istočne Hercegovine, posprdno ali i sa dozom lagane zavisti ponekad nazivaju i latinima; zbog blizine Dubrovnika, i mentalitetskog prožimanja koje je neminovna antropološka i geografska činjenica. Moja mama je na kraju pokazivala prezir prema Trebinju koje se nije suočilo sa zločinima, ali možda i još tvrđi prezir prema Bošnjacima koji se boje i sećati teških vremena, nego u bunilu zaborava dolaze iz dalekih zemalja na svoje, nekoliko meseci godišnje, obično leti. U knjizi opisujem rušenje Begove kuće kao primer urbicidnog zločina i to mi je poglavlje naročito važno, a po reakcijama čitalaca vidim da se to primeti. Ali kao da su to neke stare reči iz drugih vremena, koje sve više zvuče zaboravljeno i prašnjavo… čast, poštenje. Koga je danas sramota? Meni je ostala rezignacija, skrušenost, nad svim tim, i to je jedan od važnih motiva zbog čega sam napisao ovu knjigu. I srušio kuću, iako to nije jedini razlog.
Kako se osećaš u Trebinju danas kada odeš? Ima li gorčine, ili su pomešane emocije?
– Pomešanih osećanja ne fali, nešto sam od toga već spomenuo. Imam ih i u Sarajevu svakodnevno, tako da ni Trebinje nije nešto posebno u tom smislu. Ipak Mediteran je moje tkivo, znam to oduvek, i to se ne može izbrisati.
Vrlo je iskren i osetljiv način na koji si opisao svoju poziciju mladića u nekadašnjem Trebinju, kao pomalo bahatog švalera. Ali i svog oca doktora nisi štedeo, citiraš ga kad kaže na sedeljkama i proslavama: “Nemojte mnogo da pijete kiselu vodu, jedino to sam kupio”. Ovo je vrlo istančano seciranje sopstvene ličnosti, i svojih bližnjih. To je lekovito?
– Morao sam to da napišem iz nekoliko razloga. Prvi je bio da sam nakon takvog povlaštenog mladovanja, sticajem ratnih okolnosti i ne tako dugo posle, završio mnogo niže na društvenoj lestvici. Trebalo je da postanem taksista u Americi pa da se setim nekadašnjeg života i stvari poređam na drugačiji način. Kada sam počeo da očekujem saosećanje od drugih ljudi, u dalekom novom svetu, setio sam se nekadašnje vlastite bahatosti. Ali iskreno ogolio sam se i zbog same forme autofikcije, koja je obično na tankom ledu da bude pretenciozna i narcisoidna. Verovatno je delimično i lekovito kao što kažeš pričati o nelagodnim sećanjima, mada je nakon svega ostao gorko-slatki okus pod jezikom. Čini mi se, i to mi se još više rasvetlilo nakon ove knjige, da književni prostor doživljavam i kao mesto intimnog ispovedanja, gde kažem stvari koje verovatno drugačije ne bi izašle iz mene.
Citiraš Borhesa koji kaže: “Bogat sam nedoumicama”. Danas svi moraju da imaju jasan stav, takvo je vreme. Neodlučnost deluje kao slabost, a u stvari u toj neodlučnosti se krije prava istina, zar ne?
– Sumnjivi su ti nabrijani ljudi koji upadljivo uvek imaju spremne britke odgovore, nikad se ne zbune, i nekad pomislim da takav gard treniraju pred ogledalom. Šalu na stranu, čini mi se da pričamo o onoj sigurnosti i samopouzdanju koja se od nas očekuje na intervjuu za posao. To je verovatno u svakodnevni život probilo iz kapitalizama i naših poludivljih varijanti takvog sistema. Ali bilo bi lakomisleno i banalno reći da su neodlučnost i lomljivost uvek dobre ili poželjne, naravno da nije tako crno-belo. Ali obratite pažnju na te nabrijane oko nas, i naročito na one koji pokušavaju da ostave takav utisak, i videćete da ih uopšte nije malo. Meni su, između ostalog, i zato zanimljivi pesnici (a poezija je moja velika, čitalačka ljubav), to kako oni vide život u većoj rezoluciji i nije čudo što su napetih živaca kada, između ostalog, još bolje registruju sve te izopačenosti oko nas i u nama. U tom kontekstu sam spomenuo Borhesa kao primjer pesničkog vidovnjaka.
Gledao sam davno na Jutjubu tvoj film “Magnet”, i jako mi se dopao taj realizam iz bosanske “zabiti” sa vašarom i borbom bikova. Već si pričao negde kako su Bošnjaci i Srbi jako sličan narod suštinski po mentalitetu, i to se dobro vidi i u tom tvom filmu. Imaš li takav utisak?
– To je poseban aspekt srpsko-bošnjačke tragedije, to koliko smo mi slični, makar to bilo na ovom konkretnom primeru razuzdanog seoskog teferiča u filmu koji si spomenuo. Pre tog projekta, bavio sam se nekim drugim stvarima, konkretno suočavanjem sa prošlošću, ali više u pojedinačnom smislu. I onda me privukla ideja snimanja dokumentarnog filma o koridi u Čevljanovićima. Otišli smo tamo sa šest različitih kamera, što je bila autorska odluka da se dobije više različitih vizura, i dva dana snimali koridu i ostala propratna dešavanja. Posle smo jako dugo montirali jer je bilo obilje materijala. A kada je film prikazan i nakon što su počele da dolaze reakcije ljudi shvatio sam da sam se opet bavio jednom vrstom, ovaj put drugačije, specifične traume, urbane ili kvazi-urbane. Ljudima iz glavnog grada, osim ako nisu bili skloni cinizmu i suočavanju, bilo je skoro nepodnošljivo da gledaju takve stvari. Na samo tridesetak kilometara od Sarajeva svake godine se organizuje neverovatna smotra žderačine, meso je naravno u glavnoj ulozi, opijanja, borbe bikova, uz pevaljke na stolovima, sve ono što i vama u Srbiji zvuči poznato. Slični smo jako, na žalost najočiglednije u ovakvom poludivljem obliku okupljanja i raspašoja.
Planovi vezani za bavljenje filmom?
– Nekoliko godina unazad uglavnom snimam TV-dokumentarce i uvek me iznenadi koliko ljudi zapravo i dalje gleda televizijski program. U međuvremenu uživam u književnosti, u čitanju i pisanju, i prava je privilegija kada možete da uronite u takve procese kada god poželite, makar samo u čitanje koje mi je i dalje jedinstveno iskustvo. Imam uvek nekih ideja za filmove, i gotove scenarije, ali često sam objašnjavao da je proces čekanja, pogotovo u ovim našim siromašnim sredinama, nešto što me je udaljilo od filma. Zanimate se iskreno i žarko za neku priču, posvetite joj se, i onda čekate pet ili sedam godina da je eventualno realizujete. A nakon svog tog vremena, neretko niste više sigurni da vam je sve to i dalje važno, ili makar ne u meri u kojoj je bilo na početku. I specifično – a najviše zbog činjenice da pravo filmsko tržište skoro da i ne postoji na ovim, iscepkanim prostorima – mi pravimo elitističke filmove za žirije po festivalima. I onda takav film ode na ovaj ili onaj festival, nakon toga igra reda radi nekoliko dana u polupraznim salama, i kraj. A da i ne govorimo o ne tako retkoj situaciji, kada jedan takav film uopšte ne budu uvršten u program festivala, faktički ostane nigde. Koliko se samo novca i truda ovde potrošilo na filmove koji se nisu nigde prikazivali.
Kako se živi danas u Sarajevu? Neko kaže da ima previše zabrađenih žena i da nikad nije bilo tako. Kako ti to komentarišeš?
– Verovatno ima više zabrađenih žena u Beču nego u Sarajevu ali je to uređena Austrija. Rekao mi je jedan poznanik pisac pre nekog vremena kako je u Sarajevu osetio uznemirujući miris arapske kuhinje?! Treba li tome komentar? Na žalost još uvek nema nijedan arapski restoran u ovom gradu. Živim svoj život, ne znam kako bih to drugačije objasnio. Srećan, zaljubljen, vidim što se dešava okolo ali sam dovoljno mator da znam da ne mogu da promenim puno toga, mimo delovanja u svom mikro-polju. Pri tome, moram reći da su ljudi ovde kolektivno nezadovoljni ali je vrlo malo onih koji žele da vide kako je prilično toga do njih samih, a još manje onih koji su spremni da se bore se upravo u tim svojim mikro-prostorima. Svi bi menjali sve, i to je komforna i licemerna pozicija da se zauvek ostane u ulozi žrtve.
Bio si u u Americi desetak godina? Zašto se na kraju nisi snašao?
– Najbolja stvar koju sam uradio je što sam se vratio. Moj raniji roman ”Amarcord” počinje rečenicom: ”Ja nikad ne bih živio u Americi da nije bilo rata”, i to je dovoljno kao objašnjenje. Ali je istovremeno iskustvo američkog samovanja i borbe neprocenjivo, to sam naravno shvatio tek naknadno. Stalno mi je negdje u sistemu kao reper, da moram preživeti, pobediti, ići dalje.
Miljenko Jergović te hvali često, kaže da si jedan od „najvažnijih pisaca posleratnog sveta“. Prijaju ti njegove pohvale?
– Naravno da prijaju, mada sam naravno svestan i da su potencijalno opasne, sujeta je teška muka. I ona je slično kao sentimentalnost prisutna u svakom čoveku, i o tome sam pisao u ovoj knjizi, kao i napor da se takve vrednosti zadrže u dozama koji nas neće sputavati za dalji rad. Stvaralačke blokade često su povezane sa sujetom i očekivanjima. Iz tog razloga često se laćam biografija priznatih i meni važnih umetnika, tabirim ih sa merakom, ne bih li prepoznao neke od dilema i zamki kroz koje su oni prolazili.
Književni kritičar Ivan Milenković je rekao da mu je bio dobar ovogodišnji uži izbor za NIN-a, i da ništa nije propušteno osim tvog romana “Beskućnik”. Žao ti je što se nisi našao u konkurenciji?
– Bio sam musavi dečak, u nekom tamo Trebinju, kada sam prvi put čuo za NIN-ovu nagradu i bio bih neiskren kada bih rekao da mi sve to ne godi. A nagrade i žiriji su komplikovane stvari, ljudi se često patetični kada kažu da im nagrade nisu važne, i to kao po pravilu kažu kada ih ne dobiju. Ali i sam sam bio u nekim žirijima tako da imam nešto malo iskustva oko takvih odlučivanja. Moraju se poklopiti zvezde, mimo samog dela i ljudi koji su uključeni, a to očigledno znači i ne malo stvari u isto vreme.
Bonus video: Sećanje na scenaristu, reditelja, profesora Srđana Koljevića
