2
Kolosalan koncert jednog od najvećih alternativnih bendova na svetu ikad.
Kad imate 17 i vaše nebo pocepa ploča poput „Doolittle„, shvatite da nikad više ništa neće biti isto. Među onih skoro 4.000 ljudi koji su gotovo napunili beogradski Tašmajdan sinoć, uprkos kiši koja je padala dobar deo koncerta, a narod se nije razilazio, nisu svi imali 17 te 1989. godine.
Ali je, mogu da se kladim, mnogima koji su čuli ovaj, kao i preostala tri albuma u prvoj fazi Pixies (pre raspada 1993), muzika tog bostonskog super benda značila, kako se to patetično kaže, „sve na svetu“. Te su godine, bar što se one strane Atlantika tiče, izbacile ikone poput Husker Du, The Replacements, Dinosaur Jr, nešto ranije i Sonic Youth i The Gun Club, a Pixies su i onda i sad čvrsto držali baklju alternativne muzike i osvetljavali put mnogima.
Samo – nikad nije bilo benda poput Pixies, ni pre, ni posle njihovog raspada koji je potrajao 10 godina, pre nego što će se opet okupiti. Običaj u rokenrol industriji je da giganti imaju gomilu epigona, ali niko nije čak ni pokušao da stvara muziku na način na koji su to radili Blek Frensis, Džoi Santjago, Dejvid Lovering i Kim Dil. Jer to jednostavno nije moguće.
Potonje, harizmatične basistkinje, zbog kreativnih razmirica s Frensisom, nema u bendu već devet godina, ali je na njenom mestu verna kopija Paz Lenšantin, s kojom ritam sekcija nije ništa slabija u odnosu na dane slave s kraja 80-ih i početka 90-ih.
I kao da nas je neko ubacio u vremensku kapsulu 30 godina kasnije, pa Pixies ne sviraju ništa lošije no onda, naprotiv. Santjago (sav u belom) je precizan, oštar i čistih, sjajnih solaža, Paz i Lovering pumpaju ritam, a šef parade Blek Frensis (znan i kao Frenk Blek iz svoje impresivne solo faze) suveren na vokalu i diskretan na ritam gitari.
PROČITAJTE JOŠ:
I dalje je to mahnita i uzbudljiva muzika kakvu nikad pre njih niste čuli, možda za nijansu svedenija, posebno u pesmama s poslednja 4 albuma grupe, nastalih od 2014. do danas. Ti se albumi teško mogu uporediti s prva četiri, na kojima se uostalom i bazira koncertni repertoar na ovoj turneji, ali to i nije tako bitno.
Pixies su isporučili junački koncert, svirka je bila sveža, zvuk kristalno čist (pohvale organizatoru), a bend inspirisan. Sve je bilo na svom mestu, skoro svi hitovi odsvirani, pa čak ni činjenica da nije bilo bisa ne može ovom koncertu ništa. Odavno, naime, nisam video da ljudi odlaze sa svirke bez bisa nasmejani i onako srećnih lica kao sinoć.
Nije bilo nijedne jedine reči komunikacije s publikom, čak ni kurtoaznih „thank you“ ili hvala, da ne pričamo o dodvoravanju kom pribegavaju manje talentovani, a mnogo više pompezni i po pravilu isprazni bendovi koji dominiraju muzičkom industrijom.
Tašmajdan je ponovo, 14 godina kasnije od nezaboravnog festivala kad smo u par dana gledali Igija Popa i Dinosaur Jr, postao mesto velike rok svetkovine. Držimo fige da beogradski koncertni promoteri održe ovako visok nivo i da ne moramo da na svetski relevantne bendove opet čekamo po 30 godina ili da šipčimo u Zagreb ili u Pulu.
A svi vi, rođeni 2005. ili koju godinu ranije/kasnije, trk na Jutjub ili još bolje na najbližu berzu ploča i poslušajte (kupite) „Doolittle“ (i sve ostalo iz magičnog Pixies kataloga). Tako vam zavidim što ćete ih tek otkriti.
BONUS VIDEO: Pixies na Tašmajdanu: Where Is My Mind?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
