10
"Piter Grin ima više talenta u malom prstu nego ja u celom svom telu. On je jedini beli gitarista od čijeg zvuka mi jeza prostruji kroz kičmu", rekao je svojevremeno BB King o čudesnom britanskom muzičaru, osnivaču benda Fleetwood Mac, autoru "Oh, Well", "Black Magic Woman", "Albatross", "Green Manalishi" i brojnih drugih pesama, preminulom juče u 74. godini.
Gitaristi Piteru Grinu pošlo je za rukom ne samo da njegov stil sviranja i pesme pohvale velika bluzerska imena, nego i da generacije muzičara sa obe strane Atlantika pokušavaju da proniknu u njegov zvuk i podražavaju ga.
Piter Alen Grinbaum, dečak rođen oktobra 1946. godine u siromašnoj jevrejskoj porodici u istočnom Londonu, prve akorde naučio je od starijeg brata Lena na tvrdoj španskoj gitari. Sa 11 je sam učio da svira, a već sa 15 je profesionalno nastupao sa bendovima. Prvobitno basista, u par ne preterano uspešnih grupa iz vremena drugog talasa ostrvskih ritam i bluz bendova, vratio se gitari kada je čuo Erika Kleptona, tada još muzičara u usponu.
„Odlučuo sam da se vratim solo gitari nakon što sam ga video s Bluesbreakersima. Imao je „les pola“, prsti su mu radili briljantno. Tip je znao kako da unese malo opakosti, rekao bih“, ispričao je jednom Grin.
A onda je, 1966. godine, i zamenio Kleptona u istim tim Bluesbreakersima Džona Majala.
„Kad je bend ušao u studio, primetio sam pojačalo koje pre toga nisam video, pa sam pitao Džona Majala gde je Erik Klepton. Majal je odgovorio da više nije sa njima, da ih je napustio par nedelja ranije. Bio sam šokiran, ali je Majal rekao: ‘Ne brini, imamo nekog boljeg’. Rekao sam: ‘Stani, čekaj čas, to je smešno. Imate nekog boljeg? Od Erika Kleptona? Džon je uzvratio: ‘Možda nije trenutno bolji, ali čekaj samo, za par godina biće najbolji’. A onda me upoznao sa Piterom Grinom“, ispričao je Majk Vernon, producent etikete „Deka“ za koju je snimala većina britanskih ritam i bluz bendova.
„Volim da sviram polako, da osetim svaki ton“
Od tada traju i prepucavanja oko toga „ko je od njih dvojice bolji“. Za Kleptona su tada pisali po zidovima da je bog, a Grin je dobio nadimak „Green God“ (Zeleni bog, igra reči zbog prezimena i mladosti), između ostalog i zbog prolifičnosti u pisanju novih pesama. Prema oceni magazina „Lauder saund“, Grin je nesumnjivo najpotcenjeniji britanski gitarista, jer ga mnogi rangiraju ispod Kleptona, pa čak i ispod Džimija Pejdža i Džefa Beka.
Takva poređenja, iako sa Kleptonom donekle imaju smisla, jer obojica sviraju „sporom rukom”, mahom su jalova. Uostalom, Grin ima svoj, jedinstven zvuk, onaj za koji je BB King govorio da je bio „najfiniji koji je ikada čuo“, takav da ga je „jedino od njega oblivao hladan znoj“. Onakav kakav, kako to kažu ljubitelji bluza, učini da Zemlja stane.
„Brzom sviranju sam pribegavao sa Džonom kada stvari nisu išle kako treba. Ali to nije dobro. Volim da sviram polako, da osetim svaki ton“, objašnjavao je Grin.
Za razliku od mnogih gitarista svoje generacije, Grin je izbegavao poigravanje sa sve prisutnijim pedalama i efektima.
„Voleo je čist zvuk gitare, bez previše distorzije, i činio je da mu tonovi pevuše, kao što je radio BB King“, reči su producenta Marka Vernona iz bukleta za boks-set „Fleetwood Mac: Before The Beginning“, objavljenog prošle godine.
Fleetwood Mac
Na albumu „A Hard Road“ (1967) sa Bluesbreakersima čuju se Grinova „The Same Way“ i njegov kasnije mnogo hvaljeni prvi instrumental „The Supernatural“. Govoreći o periodu u „Bluesbreakersima“, u intervjuu magazinu „Gitarist“ 1998. godine, Grin je skromno slegao ramenima i rekao da „nije zapravo znao šta radi“ i dodao da se „držao zicera, znate već…“.
Mladi gitarista je za 24. rođendan od šefa benda dobio na poklon plaćeni sat u studiju (neki izvori kažu da se prosto ušunjao), koji je iskoristio da sa bubnjarem Majkom Flitvudom i Džonom Mekvijem snimi četiri pesme. Jedna od njih bila je ponovo instrumental koji je Grin nazvao „Fleetwood Mac“. Najbolje je tek dolazilo.
Majal se uskoro uputio na jednu stranu, uvlačeći primese džeza i prog-roka, a Grin je, osećajući da je to što šef benda radi „sve manje bluz“, sa Flitvudom osnovao svoj bend. Kada su im se priključili i Mekvi i slajd-gitarista Džeremi Spenser, bend je nazvan „Peter Grin’s Fleetwood Mac feat. Jeremy Spencer“, ali su gitaristi maknuli svoja imena i bend je ušao u istoriju muzike sa nazivom po, kako je Grin rekao, „najboljoj ritam sekciji sa kojom je svirao“. Grin je, umesto sujete, imao važnije stvari na umu: da duboko i iskreno svira bluz. A bluz nije nužno shvatao kao pesme u 12 taktova. „Ako pesma ima pravu emociju, onda je prihvatam kao bluz“, objasnio je jednom.
Prva dva singla prošla su skoro neprimećeno, ali im je album, nazvan jednostavno po imenu benda, objavljen u zimu 1968. godine, doneo veliki uspeh. Sastavljen od obrada bluz standarda (Robert Džonsom, Elmor Džejms i Haulin Vulf) i autorskih pesama Spensera i Grina, dobacio je do četvrtog mesta na britanskim top listama i prodat je u milion primeraka na Ostrvu i 150.000 preko okeana.
Iste godine usledili su album „Mr Wonderful“ i singlovi „Black Magic Woman“ (obradom te pesme Santana je obezbedio sebi svetsko ime), „Oh, Well“ sa briljantnim rifom, instrumental „Albatross“ koji ih je doveo na prvo mesto top-lista…
Bend je 1969. otputovao u Čikago i u studiju „Čes rekordsa“, domu njihovih bluz heroja, snimio duplu ploču. U snimanju Grinovih pesama učestvovale su, pored ostalih, i bluz legende Otis Span, Vili Dikson, Džej Ti Braun i Badi Gaj. Bio je to vrh.
Usledili su singlovi „Man of The World“, pa treći album „Then Play On“, poslednji album Fleetwood Maca sa Grinom.
Zaokret
Grin je u intervjuu NMU-u u aprilu 1970. otkrio da više ne može i ne želi da se nosi sa slavom i svim što ide uz nju.
„Osećam da je vreme za promenu. Želim da promenim ceo svoj život, zaista, jer ne želim da budem deo ovog uslovljenog sveta, izlazim iz svega ovoga“, najavio je Grin.
Mesec kasnije, objavljen je singl „Green Manalishi“ u kom se zaista čuje ta drastična promena. Umesto bluza, tu slušamo progresivni rok.
Grin je, svedoče članovi benda, zapao u melanholična stanja, pustio je bradu, počeo da nosi tunike i raspeće… Tokom turneje u Nemačkoj 1970. godine, uzeo je LSD i to je, pričao je menadžer benda Kliford Dejvis, tačka nakon koje se u životu Pitera Grina sve promenilo. Rešio je da se priključi komuni. Bend je napustio iste godine u maju.
Nakon odlaska iz benda, o Grinu su počele da se ispredaju različite priče. Neke od njih vremenom su prerasle u legende. I on sam, gonjem psihičkim poremećajima, često nije uspevao da razluči šta je od svega toga istina. Objavio je svoj prvi solo album „The End of the Game“ (1970), svirao je u tu i tamo, čak je i bivšem bendu uskočio da pomogne da okončaju američku turneju jer ih je Spenser iznenada napustio. Na toj turneji, osnivač benda svirao je pod pseudonimom Piter Blu. Skakanje po senkama već je počelo.
Smeštanje u bolnicu značilo je i dijagnozu: šizofrenija. Elektrokonvulzivne terapije će potrajati sve do sredine sedamdesetih. Po izlasku iz bolnice, preselio se kod brata Lena, gde je živeo sa njim, njegovom ženom i majkom.
Od 1979. do 1984. svake godine snimao je po jedan album. Boreći se sa teškim poremećajima, povremeno bi svirao gde je mogao, a britanski „Gardijan“ piše i da je čak, u periodima kada nije svirao ili bio u bolnici, prihvatao i razne poslove poput grobara ili radnika na pumpi.
Sredinom devedesetih osnovao je i novi bluz bend, Peter Green Splinter Group, sa kojim je od 1997. do 2004. snimio čak devet albuma. Tu je, pored gitare, svirao i usnu harmoniku, a uglavnom su obrađivali pesme Roberta Džonsona i drugih starih bluz majstora, pa i snimali nove verzije Grinovih pesama iz vremena Fleetwood Maca. Poslednji put otišao je na kratku turneju 2009. godine sa grupom muzičara, ovaj put kao Peter Green and Friends.
Mik Flitvud priredio je u februaru ove godine koncert posvećen delu Pitera Grina. Grin nije mogao da svira.
Na pitanje novinara „Rolingstouna“ pred koncert kada se poslednji put video sa Grinom, Flitvod je rekao da je to bilo godinu i po ranije.
„To nije Piter Grin kog sam znao, to je jasno. Ali svira akustičnu gitaru. Voli da slika, a hobi mu je pecanje. Nije tajna da je skrenuo pogrešno i nikada se nije vratio, ali dobro je. Njegov ego je zaista mali ili ga uopšte nema, što je neverovatno. Pokušate da ga pitate: ‘Da li si svestan šta si uradio?’ ‘Ne, ne. Da, pretpostavljam’. On uopšte nema ego kad je reč o tome što je uradio“, rekao je tad Flitvud.
***
„Porodica Pitera Grina sa velikom tugom objavljuje da je on preminuo ovog vikenda. Preminuo je mirno, u snu“, saopštili su zastupnici porodice legendarnog muzičara.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare