Subota, 21. mart, 3,15h
Dok bacam pogled na poruke na viberu, slučajno pritisnem broj komšinice, prof. dr Dragoslave Đ. Odmah pokušam da prekinem vezu, ali se doktorka, navikla na noćna dežurstva, konsultacije u nevreme, na rešavanje teških i nemogućih situacija, odmah javlja. Budna sam, kaže ljubazno. Pitam je svašta, a pre svega o tvitu na kome naš poznati lekar spominje dva leka, jedan je protiv malarije a drugi je antibiotik, koji mogu biti delotvorni protiv korone. Doktorka mi objašnjava da su to poznati, efikasni lekovi, ali da bi trebalo „da budu precizno definisane indikacije za određenu grupu, zapravo za određena stanja“. U prevodu, trebalo bi sve vreme kontrolisati, stalnom analizom krvi, kako na njih određeni pacijent reaguje. Izuzetno su jaki i mogu imati veoma štetna, neželjena dejstva. To, očigledno, nisu lekovi za masovnu upotrebu kako se meni, laiku, spremnoj da, makar na trenutak, poverujem u čudo, moglo učini. Profesorka i ja, u ovoj virtuelnoj šetnji u praskozorje, komentarišemo i sveopštu pomamu za hranom i, zakonomerno, za toalet papirom.
Generacije naših roditelja su u velikim krizama obroke svesno svodile na parče hleba i čašu vode. Ova civilizacija se odavno nerazumno prejeda i davi u sopstvenom salu. Zar nije vreme da sa tim prestane? Slavica P. mi, kao da gleda šta pišem, šalje fotografiju kojoj potpis nije potreban: u izlogu zlatare, među svim tim lancima i privescima, na počasnom mestu – nj.k.v – rolna toalet papira!
Dve su pojave obeležile jučerašnji dan, gledano odavde, sa našeg pustog ostrva sa dva stanovnika: broj onih koji nam i dalje nude pomoć i nerazumno ponašanje nekih vršnjaka koji su, uprkos upozorenjima, zatečeni na ulici. U Madridu, vlast je sve beskućnike smestila do daljeg u hotele. A ovde, par penzionera koje je u šetnji uhvatila kamera, objašnjava reporteru da oni „znaju da se čuvaju. Inače, ne bismo doživeli 75 godina“. Starija sugrađanka na klupi u parku, sa detetom u krilu (! ), ne dozvoljava novinarima da je snimaju. Njen vršnjak, zatečen na sunčanju, objašnjava da je samo izašao po penziju… Sve mi liči na neobjašnjivu nonšalanciju Italijana, neshvatljvu ekipama kineskih lekara koje su im poslate u pomoć. Pa ovo je scenario dostojan Stivena Kinga (74) za film u kome se ljudi, nesvesni realnosti, podsmevaju „Kosaču“ koji nasumice obavlja zacrtani posao na nekoj ukletoj planeti.
Naravno, i mi se teško oslobađamo nekih navika iz starih dobrih vremena pre korone. Petkom smo Z. i ja išli u „Maderu“, u kojoj je on stekao zavidan minuli rad, na čorbast pasulj. Zovemo ih telefonom, samo da čujemo da li rade. U šali pitamo da li su kuvali pasulj. Sat kasnije, pred vratima nas čeka papirna kesa sa dve, po svim higijenskim propisima spakovane, porcije maderaškog pasulja! Ovo nije reklama.
U neočekivanom, istorijskom tajm autu, shvatam da se neke uobičajene kategorije radikalno menjaju. Vreme sada teče na neki drugačiji način, istovremeno i brzo i sporo, pa su mi dani istovremeno i kratki i dugački. Uspostavlja se neki novi ritam života. Nema više izvesnosti. Prostor dobija nove konture kada je granica između unutra i spolja hermetički zatvorena. Telo i duša, fizičko i intelektualno, postaju ravnopravni konkurenti. Ako ne nađemo način da se krećemo i vežbamo u ograničenom prostoru, džabe nam sva pamet.
„Smiri se i nastavi“ – glasio je tekst slogana čuvenog motivacionog postera koji je 1939. lansirala britanska vlada, pred izbijanje Drugog svetskog rata. Te četiri kratke reči pozivaju na izdržljivost pred izazovima. Nema im se šta dodati.
Pratite nas i na društvenim mrežama: