Piše Neda Todorović: Dnevnik iz izolacije (3)

Budna sam već u 3. 15h. Neki su noćas privedeni, protiv nekih je pokrenut postupak. Orvelijana, policijski čas, prvo što pomislim. A onda, znam da su u pitanju neinformisani, nesvesni, nesavesni? Da, poslednji smo u Evropi po broju primerka novina po čitaocu. O kvalitetnoj štampi da i ne govorimo. Ona je pastorče državnih dotacija i zabranjena zona poslušnih oglašivača. Glasilo je ove, prokažene elite. A samo informisan čovek poseduje svest o situaciji i, zakonomerno, savest, pa zna kako da se ponaša. U kriznim situacijama, pokazuje se, to je od presudnog značaja. Za te pojedince i, za sve nas ostale.Naravno, i ja bih se rado prošetala idiličnim Beogradom moje mladosti - bez bezobzirne buke iz noćnih lokala, bez arlauka sa splavova koji se prolamaju preko reke, bez pretencioznih automobila i motora koje u gluvo doba preglasno turiraju, bez osionih besposličara koji žive noću a spavaju danju. I, bez zagađenja koje pojačava moć virusa. Verovatno jeste lakše ne znati šta se događa. Zatvarati oči. I mene uhvati panika kada mi prijateljica iz Beča, jutros posle 5h, pošalje intervju sa našim doktorandom sa Harvarda, mikrobiologom, koji govori o ovom virusu kao najzaraznijemu istoriji. Jer se, u svakim zaraženim ustima, nalazi sto miliona primeraka korone protiv koje još nema leka. I, šta nam ostaje: jedi so, pij vodu i moli se Bogu - onaj lek, kad nema nikakvog leka, kako se govorilo u narodu. Pa bi zato trebalo biti informisan, izolovati se i slušati struku. Valjda zato svaki put pojačavam ton na TV prijemniku kada govori doktor Kon a isključujem ga kada se bez potrebe oglašavaju političari. Slušam i stručne ljude oko sebe: Doktoka Zoja J. objasnila mi je, narodski, šta je korona i kako se prenosi: to je genetski materijal koji sa raznih mesta pokupite rukama. On čeka prvu priliku da ga prenesete na lice, da bi uskočio u organizam kroz usta, nos i oči, čim ih dodirnete neopranim prstima. Na drvenim, staklenim, metalnim, platnenim površinama virus se zadržava dugo, i po nekoliko dana. Profesorka dr. Dragoslava Dj. šalje mi ekspertske analize i stručne procene. Imam lične dopisnike iz Njujorka, Zagreba, Beča i sa lokala. I mene to uznemirava. Kad sve to pročitam, smešne su mi sve priče o izborima, sva prepucavanja sa neistomišljenicima, sva naša neslaganja. Pred ovim, sve to postaje potpuno beznačajno.Čudila sam se oduvek što stari ljudi s godinama postaju štedljiviji. Cicije, kako smo ih nekada olako nazivali. Sada vidim da je to, pre svega, pitanje iskustva. Kroz svašta su prošli, znaju za gladne godine i mršave krave. Štedljivo sipam mleko u kafu, kuvam polovinu količine paste, nepojedeno ostavljam za sutra, svaku mrvicu iznosim vrapcima koji ujutru prvi sleću na terasu. Samo da bi nam duže potrajalo.Sad tek tek vidim koliko vredi ono čemu su nas učili naši dragi profesori: da se doživotno obrazujemo, naročito ako smo novinari. Koliko su samo oštećeni moji vršnjaci koji odbijaju da savladaju internet i mobilni. To odbijanje je, zapravo, odustajanje. Pa sami sebe svrstavate među autsajdere. Kada čujem ono - ne čitam ništa, ne pratim ništa, ne interesuje me ništa - znam da pred sobom imam člana stada koje, ne razmišljajući, ide za čobaninom, sve do provalije. A, baš kao oni od noćas, vuče i nas u nju.P. S. Jučerašnju kolumnu pročitali su, tamo negde i, gospođa Nena i gospodin Kajl Skat, bivši američki ambasador u Srbiji. Sve nas pozdravljaju.