Piše Neda Todorović: Dnevnik iz izolacije (1)

Strah  od zatvorenog prostora mi je noćna mora. Kako to ljudi izdrže, zar ih taj strah ne odvraća od kriminala? E pa, evo me već 24 sata u zatvoru, bez slobode kretanja. Zatvor sa nekoliko zvezdica, sa dve terase. Jedna, s pogledom na reke, vidik koji su unakazila neka nova zdanja i, na Beograđanku u kojoj je noćas zlokobno gorelo samo jedno svetlo. Druga gleda na kuće preko puta, na Hram i na našu ulicu u kojoj još radi samoposluga, kiosk, picerija i prodavnica zdrave hrane. Sem toga što vidim sa sedmog sprata, sve mi je to od juče nedostupno. Prva pomisao je - ma mogu sići, proći ću neprimećeno. Vezaću konjski rep - kaže vragolasto jedna vršnjakinja. Idem brzim korakom, poskakujem po ulici - smeje se Biljana W. Ali, to je bilo juče. Od danas će penzioneri dobro razmisliti da li da promole nos na ulicu. Za 150 000 dinara neki ovde žive skoro godinu dana. Sugrađanin bez igde ikoga pitao je nadležne kako da se snabdeva. Postoje volonteri, rečeno mu je, dajte im novac da vam kupe to što vam treba. Šta da im dam, penzija mi je 18 000 dinara, kad platim račune ništa mi ne ostane. Šta je on do sad jeo?  Z(dravko) se hvali: Stavio sam 150 000 u džepić, ako me uhvate. Ne vidim ih u njegovom malom džepu. To znači, sedi di si…Budim se u 4h ujutru. Da čitam? Naviru pitanja. Pa evidencija. Šta je ostalo u frižideru?  Šta sve nemamo u kući? Kako ću bez hleba, povrća, mleka? Kasnije pitam kćerku, trudnicu u osmom mesecu, da li da pozovemo spremačicu i da joj platimo da ode u nabavku.  Ona mi šalje adrese tri sajta sa porukom: lepo sve naručiš, platiš, donesu ti na vrata. Naučićeš da poručuješ. Juče sam prošla obuku za elektronsko plaćanje računa. Uspelo mi je iz petog pokušaja. Ubrzano učim, ali mnogi moji vršnjaci ne umeju da pošalju ni SMS poruku, nemaju viber, ne koriste kartice, nemaju internet…Izlazite li na terasu? - pita me komšinica. Zašto ne bih? Pa, zbog virusa. Hvatam se kako držim predavanje o prenošenju virusa kapljičnom putem a ne vazdušnim. Seljanka na Kaleniću prekjuče mi je rekla da u Arilju, odakle je krompir sa njene tezge, nema virusa: mi smo tamo jaki, vi ste ovde svileni. Kiselo se smejm. Sve slušam, sve pratim. Z. gleda samo komedije. Valjda se zato više plašim. Pretrnem kad se Z. zakašlje, kad se ja zakašljem, kad osetim jezu… Dezinformisanje građana tek stiže na naplatu sad kad je sve ogoljeno. U tabloidima je virus ignorisan, u rijaliti programima je nepoznat. Čemu čuđenje što vas ne slušaju? Navikli su na lažne vesti. Možda je i korona samo jedna od njih? Cvetaju teorije zavere. Glupost, primitivizam, amaterizam, neznanje skupo će nas koštati. Sve me podseća na onu narodnu pripovetku kad je jedan stalno uzbunjivao ostale: vuk, vuk… Pa kad se pojavio pravi vuk, niko mu nije poverovao.