Piše Milena Marjanović: Uspomene su život posle smrti

Kada se uzme u obzir Kelićev dosadašnji rad, najuopštenije govoreći, ovaj umetnički fotograf se bavi snimanjem života ljudi kroz koji sagledava sve što ga čini: konzumerizam, idolopoklonstvo, tradiciju i moderne trendove, kosmopolitizam, pa čak i smrt. Ne smrt kao pakao, apokalipsu, rečju tragediju, već smrt kao dokaz postojanja, sećanje koje, nažalost, bledi, sećanje koje počesto i izbledi. Dokaz su lokacije snimanja: groblja u Somboru, Beogradu, Zemunu, Sićevu, Stokholmu, Solunu, Kaljariju, na Homolju i Durmitoru. Kelić želi da sačuva život posle smrti podsećajući da su svi “isčezli” nekada nekome bili bliski. Opominje da svačiji život, pa i onih koji nikad nisu ušli u orbitu javnosti, zaslužuje sećanje.Ciklus “Isčezli” koji obuhvata 76 crno-belih fotografija, različitih formata, nastalih u perodu od 1994. do 2020. godine autor je grupisao u 20 radova koncipirajući ih tako da neki sadrže više snimaka. Na snimcima su medaljoni, natpisi, fotografije, nadgobne ploče... – iskrivljeni, slomljeni, izgrebani, izbledeli, okrnjeni, ukratko zapuštena spomen-obeležja.

Nije u ovom foto-eseju bitna sama smrt, nisu na fotografijama nikakve duhovi prošlosti odnosno kako su Latini govorili za opasna mesta “hic sunt dragones” (ovde su zmajevi). Ne bavi se Kelić avetinjama, verovanjem u vile i ale koje se pojave pa nestanu, ne ponaša kao etnolog. Smrt je neminovnost, za Kelića prestanak jednog životnog stanja i prelazak u drugo i drugačije. Tema je dakle to drugo i drugačije, a ono je uspomena. I tu dolazimo do najneprijatnijeg dokaza surovosti našeg doba koju je fotograf svojim instančanim nervom za nešto više od fotografije - ideju - osetio i prepoznao kao jedan od društvenih fenomena ne samo našeg podneblja. Grobljanski motivi su samo povod da progovori o zapostavljanju, zaboravu - “nestajanju posle nestajanja” (piše Ljubica Jelisavac u katalogu).Zato ove fotografije nisu isključivo dokumentarne iako su rezultat netipično strpljivog posmatranja, duboko promišljene posvećenosti temi, što je retkost među fotografima stasalim na vrelom i užurbanom gradskom asfaltu. Kelić ne snima brzo, cikluse fotografija gradi godinama pa i decenijama. Ukratko, studira ono što snima, kao hroničar preispituje stvarnost u kojoj živimo šaljući nam univerzalnu poruku: uspomene su život posle smrti, mostovi s prošlošću. I kao što se život osmišljava, uspomene se neguju, dužni smo ih našim precima da ne bismo depersonalizovali sami sebe, da nam se ne zatru tragovi. Jer, svi smo smrtnici! Dešava se da pravu vrednost nekog trenutka shvatimo tek kad postane uspomena.