Piše Milan Vlajčić: Nebojša, prekinuta priča

Nebojša je iznenada otišao, odneo sa sobom veliku tajnu sa kojom se nosio, ostali smo mi koji smo radili sa njim, uz njega, pratili njegov rad, zbunjeni nad tim šta je njega i nas snašlo.Pamtim dobro naš posledji susret, u dvorani Doma sindikata. Bio je petak, sredina oktobra, tu je zakazana premijera filma Terija Gilijema „Dvanaest majmuna“. Petnaestak minuta ranije stajao sam sa grupom novinara ispred ulaza, primetio sam njegova dva sina koja su se osvrtala. Minut pred početak projekcije, ja im rekoh: hajdete sa mnom, pošli su pominjući da njihov otac nema naviku da kasni. Seli smo na balkon, oni iza mene, jedva smo našli prazna mesta, ali za vreme filmske špice jedna ruka mi se spustila na rame: Hvala ti što brineš za moje sinove! Rez.Toga leta za vreme Kanskog festivala, Nebojša se sa mnom i grupom zajedničkih prijatelja nalazio ponajviše u jednom malom restoranu „Atlantic“, gde svraćaju domaći gosti.Poznato je pravilo u Kanu, ako izbegneš fensi restorane na samoj Kroazeti (gde su cene da se smrzneš), kad se odmakneš neku ulicu udaljenu od festivalske vreve, imaš odličnu hranu po veoma pristojnim cenama. Prvog dana me je Nebojša pitao gde jedem, kad sam mu izneo ovo zlatno pravilo festivalskih vukova, gotovo svakog dana smo se družili u „Atlanticu“. Jednom prilikom mi je rekao kako smera da se preseli u Kanadu, već je sa prijateljima našao pristojan posao... Krajem leta doznajem od njega da se u njegovom životu sve poremetilo.

Nebojšu sam upoznao upoznao ranih sedamdesetih u kulturnoj rubrici RTS, koju je vodila legendarna Zora Korać. Ja sam tamo radio mesečni kulturni magazin „Studio 3“ (sa Momom Kaporom i Arsom Jovanovićem), a urednik filmske redakcije Slobodan Novaković je tada uveo „Hroniku Festa“. Uz njega se pojavilo novo ime, Nebojša Đukelić (1947), koji je po završenim tehničkim studijama krenuo da stiče tv-iskustvo. U gomili bučnih ljudi Nebojša je delovao kao čovek sa druge planete. Odmeren, spreman da kaže šta misli samo kad ga neko prozove, ubrzo je preuzeo autorsko mesto kad je Novaković postavljen za urednika-koordinatora unutar JRT (to više ne postoji, kao ni mnogo šta posle svih naših lomova).Tokom sledećih godina Nebojša je kao voditell Hronike, izveštač sa najznačajnijih međunarodnih festivala i nekoliko godina kao filmski kritičar NINa pokazao sve ono što krasi filmskog znalca od autoriteta: suvereno poznavanje filmske istorije, žanrova i načina saopštavanja kritičkog suda. Ovde dodajem i nepotkupljivost, zapravo nepodleganje generacijskim i klupskim podelama, a to sve obezbeđuje kredibilnost koja postoji ili je nema. Treće ne postoji.

Bio sam stariji od Nebojše osam godina, nekada me je zbunjivao svojom zapanjenošću nad mentalitetom naših kulturnjaka. Kad je posle nekoliko godina pisanja kritike u NIN-u ( ja sam tamo pisao književnu kritiku sve do sloma redakcije 1989, kad je najbolji deo stalnih članova redakcije osnovao Vreme), Nebojša iznenada prestao da piše za NIN, pitao sam šta je posredi. Rekao mi je: Ne mogu da se neprekidno zameram ljudima, oni samo očekuju pohvale! Surova istina.Krajem osamdesetih postao je umetnički direktor Festa, postavio je novu programsku osnovu, sa jasnim odnosom glavnog programa, novih imena i novih tendencija. Bilo je to zlatno doba Festa. A onda su sankcije dovele do odluke da se posle 1992 Fest zamrzne dve godine. U jesen 1994 Nebojša je iz novina doznao da je smenjen sa mesta umetničkog direktora Festa.Nova lekcija o našoj kulturnoj politici, mućkama (Del Boj je malo dete za naše kulturne muvatore).Početkom devedesetih Nebojša je napustio posao na beogradskoj TV, dobio je unosno nameštenje u novoj medijskoj agenciji (čini mi se da se zvala Spektra). Odmah sam mu rekao da je napravio grešku, pošto sam znao neke ljude iz te agencije. Rekao mi je da je dobio obećanje da će ga čekati uredničko mesto na RTS, ako reši da se vrati. Ubrzo se pokazalo da Nebojša nije potreban toj agenciji, a kad se vratio na RTS, niko nije o onom dogovoru znao ništa. Kao ni mnogi ljudi u ovoj kući (a neki su srećni da ne rade ništa!), Nebojša nije dobijao nova zaduženja.Tu se prekida Nebojšina priča, pa i ovo moje podsećanje na njega.Malo je ljudi koji bi mogli da stanu uz bok Nebojši Đukeliću. A biće ih još manje, jer sa slomom svih profesionalnih normi u srpskom novinarstvu, ko bi se danas zamislio nad tužnom činjenicom: otkud provala copy-paste novinarstva u našem medijskom prostoru!Bonus video: Crnac, žena ili neko treći - ko će biti novi Džejms Bond?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=crnacenailinekotreikoebitinovidejmsbond-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2477768"]