"Muž je uzeo sina i pobegao sa njim u kupatilo da ga ne bih udarila"

Kako je istakla, u porodici su imali različite pristupe – dok je ona insistirala na disciplini i bila znatno stroža prema sinu Pavlu, njen suprug je češće pokušavao da smiri situacije i ublaži njene reakcije.

Ona je otvoreno priznala da su se povremeno razilazili oko toga kako treba pristupiti odgajanju deteta, navodeći da je suprug bio zaštitnički nastrojen prema sinu, čak i u situacijama kada je ona smatrala da je potrebno strože reagovanje. Zbog porodičnih obaveza, kako kaže, u jednom periodu je zapostavila i sopstvenu karijeru.

"Ja sam uvek bila taj Hitler. Kada je Pavle bio mali, prvi put sam ga lupila po guzi, možda je imao, recimo dve godine. Možda je bio i malo manji. Udarila sam ga po guzi zato što smo suprug i ja sedeli na garnituri, a on je stajao kod štekera i sve vreme gurao prst. Ja mu kažem: 'Pavle- ne, Pavle - nemoj', a moj suprug kaže: 'Nema veze, ja sam stavio zaštitu na šteker'. Ja kažem: 'Kad ode kod babe i dede, u tom momentu nema zaštitu'. I ja u tom momentu ustajem i krećem, moj muž je video šta će da se desi. Međutim, ja kako sam ustala, muž je ustao brže, zgrabio Pavla i pobegao sa njim u kupatilo. I onda je sve vreme iz kupatila, sa njim, govorio: 'Smiri se, smiri se'. Ja sam bila ta koja je bila stroža", rekla je Olja u emisiji "Kompas", piše "Pink.rs".

Olja se dotakla i zdravstvenih problema koje je imala, objašnjavajući da je do pogoršanja stanja došlo iznenada, iako je vodila uredan i disciplinovan način života.

"Nikada nisam imala zdravstvenih problema. Bez obzira na posao kojim se bavim, nikad nisam pila alkohol, gazirano. Ne pušim, ne pijem kafu, ležem rano, rano ustajem. Živim zdrav život i odjednom osetim da se nešto dešava. Prvo se javio taj bol u listu leve noge koji je podsećao na grč", počela je ona, pa je potom dodala:

"Bol je bio takav da kada ležim, nema ga. Kako ustanem, pojavi se. Da je bilo otoka, posumnjala bih. Vratila sam se normalnom životu, iako i dalje osećam bol. Sve bilo u redu dva dana dok nisam osetila da mi je dah sve kraći i kraći, kao kad obučeš nešto jako usko što onesposobljava normalan udah. Ne postoji čovek koji se ne boji kad mu kažu da je to tempirana bomba i ne možete da se krećete. Ležiš i čekaš da se tromb veže. Sve to vreme se uzima terapija, antiokoagulanti, ali zapravo samo čekaš... Kad je doktor rekao da ne smem ni do toaleta, to je za mene bio kraj. Sve sam slušala".