„Apokakipsa danas“ (Final Cut, 182 min.) Frensisa Forda Kopole.
Od starozavetnih i novozavetnih proroka (od proroka Isaije i Svetog Jovana Krstitelja), stizale su najave apokalipse (grčki pojam za otkrovenje), dolazak sudnjeg dana kad Vrhunski anđeo silazi na zemlju da podeli pravdu, mrtvima i živima. U novijim, sekularizovanim kulturama se o apokalipsi govori uglavnom u katastrofičkim dimenzijama, to više nema veze sa božanskom pravdom, već sa civilizacijskim pošastima širokih dimenzija.
Film Frensisa Forda Kopole sada nam je stigao u trećoj autorskoj obradi, četiri decenije nakon prvog izdanja. Autori imaju pravo da preurede ranija ostvarenja, ostavljajući mogućnost filmskoj javnosti i kritičarima da procene da li je reč o autentičnom stvaralačkom porivu, ili o egocentričnoj potrebi da se gledalištu ponovo nametnu, iz ovih ili onih pobuda. I odmah da kažem: sve tri verzije „Apokalipse danas“ su dela najvišeg reda, remek-dela u svom žanru, ili izvan žanra, kako vam se više dopada.
„Apokalipsa danas, Final Cut“ (182. min.) je posetiocima nedavno održanog Festa prikazana završnog dana pred ponoć, svi smo bili premoreni i posle ponoći smo našavši taksi ili na drugi način jedva dobauljali domu svom. A upravo juče sam na Guglu našao kopiju sa srpskim prevodom, i odgledao ponovo, kao bez daha. Kad prođe ovo nevreme, Jugoslovenska kinoteka će valjda održati obećanje da nam ponovo prikaže ovu tehnički unapređenu verziju, na velikom srebrnastom ekranu, jer epos ovih dimenzija najpre zaslužuje da se tamo prikaže.
Posle „Konverzacije“ i „Kuma“ koji su obeležili prvu polovinu sedamdesetih, Kopola je imao snage i hrabrosti da bezmalo dve godine provede u džunglama Filipina (ovde je nađena zamena za nedostupni Vijetnam), snimajući uz ogromne teškoće „Apokalipsu danas“. Sva sreća, tada nije bilo digitalnih, virtuelnih tvorevina, rat je morao da deluje veristički ubedljivo, uz sve nevolje, od kojih je najveća da su tajfuni nekoliko puta uništili scenografski pripremljena čitava sela i vojne kampove, da je Harvi Kajtel kao kapetan Bil Kilgud morao da ustupi mesto Robertu Divalu (hajd jovo nanovo!), da je nosilac glavne uloge kapetana Vilarda (Martin Šin) imao srčani udar, da je Brando došao na snimanje sa prevelikom kubaturom i da je morao malo da skrati jelovnik, da je ponestajalo novca pa se čekale uplate njujorških banaka… O tome svemu smo doznali iz psiho-dokumentarnog filma „Srca tame“, rađenog po autentičnom dnevniku „Beleške“ Kopoline supruge Elinor.
Film se 1979. našao u glavnom programu kanskog festivala (ali van konkurencije za glavne nagrade). Posle nekoliko festivalskih dana film je volšebno prebačen u takmičarski program (događaj bez presedana u istoriji ovog festivala, premda je skandala druge vrste bilo sijaset). Na kraju, Kopolin film je dobio Zlatnu palmu naporedo sa Šlendorfovim „Limenim dobošem“.
Kritička recepcija u toj godini bejaše raznolika:
Neka poznata kritička imena su pisala oprezno, zamerala halucinatornoj viziji filma (inače, njegova najsnažnija i presudna odlika), otvorenu završnicu, „prenaglašene“ epizode sa Plejbojevim zečicama i francuskoj farmi usred Vijetnama 1968. Dobio je samo dva Oskara za tehničke kategorije, ali je ubrzo u svim naknadnim studijskim analizama i kritičkim osvrtima svrstan na liste najboljih dela novih vremena.
Dvanaest godina kasnije, Kopola stvara novu verziju od ranije snimljenih sekvenci, „Apokalipsa danas Redux“ koja traje 200 minuta.
I sada, četiri decenije posle prve verzije, dobijamo „Apokalipsu danas, Final Cut“ (182 m.). Ništa naknadno nije dosnimano niti intervenisamo, samo je nešto iz sačuvanih snimaka dodato, a nešto oduzeto.
Ima filmova koji nekako izgube snagu i ubedljivost u vremenu, ali, ubeđen sam, nova „Apokalipsa danas“ (završna verzija, ko zna, Kopola može ponovo da izvede nešto neočekivano) deluje sjajnije i ubedljvije nego ikad.
Osvežena digitalnom obradom kolorističkog spektra slike (antologijska fotografija Vitorija Storara), ova epska priča o specijalnoj misiji kapetana Vilarda da na jednom patrolnom brodu stigne do Kambodže i odmetnutog pukovnika Voltera Kerca, deluje i danas halucinantno, sa neprekidnim prizorima ratnog užasa u kojem je potpuno nestao razlog kako je rat započeo i šta se njime htelo.
Scenario je prvobitno napisao Džon Milijus, a onda je iskusno pero Majkla Hera celu naraciju prebacilo u unutrašnji tok svesti kapetana Vilarda. Zahvaljujući njegovom povremenom proučavanju tajnog dosijea odmetnutog američkog oficira najuzornije biografije, u mirnim delovima plovidbe uzvodno, pre nego što se ukaže ovo „carstvo božje“, mi sa njim već imamo celovit uvid kako se jedan od najuzornijih specijalaca našao na listi za odstrel.
Iz klasičnog romana „Srce tame“ (1902) Džozefa Konrada, pisca poljskog porekla (Juzef Koženjovski) preuzeta je dramaturška okosnica. Kod Konrada, Čarls Manrou, trgovački zastupnik velike korporacije za poslove sa slonovačom, plovi rekom Kongo u Africi, da bi proverio šta se događa sa odmetnikom u trgovačkom lancu. U srcu tame i beznađa se okončava ova odiseja.
Već prvi kadrovi Kopolinog filma sa užasnutim licem Vilardovim, koje najpre vidimo naopako, kao da je obešen, a potom vizija džungle, zvuk helikoptera, sve ono što ga čeka kad krene na opasan zadatak. Vilard odmah saopštava da je moralno poražen, kaže o Americi: kad sam tamo sanjam da sam ovde, kad sam ovde sanjam da sam tamo. I to sve uz paklenu baladu Dorsa „Kraj“. Prva Vilardova reč je „Sajgon“, a završne „Užas, užas, užas“.
Između ovih odrednica odvija se mitsko putovanje kroz džungle Vijetnama, zatim Laosa i konačno Kambodže. Kretanje između obala sa kojih vrebaju domoroci (neprekidno zvani „Žuće“, po oprobanoj raističkoj teoriji onih koji donose demokratiju „na bajonetima“), izrasta u niz apsurdnih i ubilačkih akcija. I onda sledi onaj mitski susret sa kapetanom Bilom Kilgorom (nezaboravni Robert Duval), koji posle raketnog spaljivanja vijetnamskog sela, uz Vagnerov Marš Valkira koji sateruje strah u kosti, trijumfalno saopštava: „Volim ujutro miris napalma!“
Kad u srcu tame upoznamo odmetnutog pukovnika Kerca, nećemo znati ko je luđi: on ili Kilgor!
Potom kao smirujući alegro deluje velika epizoda Vilardove posete francuskoj farmi u kojoj uz domaću zaštitničku gardu živi nekoliko generacija jedne porodice. Zanimljiv je polemički razgovor koji nastaje posle Vilardovog upozorenja: zašto se ne vrate u domovinu. Sledi gnevni odgovor: ovo je naša domovina, mi ovde živimo već 70 godina, a Amerikanci su ponovo napravili pakao posle povlačenja De Golove armije iz Indokine. Deset godina kasnije, Ameri su ponovo u Vijetnamu i znamo kako se to završilo. Ponavljači u istorjii plaćaju najvišu cenu: porušene zemlje i pedesetak hiljada vojničkih žrtava, urezanih na spomen-ploču, na groblju Arlington u gradu Vašingtonu.
I potom sledi završna deonica, poseta odmetnutom pukovniku koji je postao nezvanični kralj lokalnog življa, bog kojem se okolna plemena bespogovorno pokoravaju. Vilarda oružana garda razoruža, odvede ga u hram božji, nekadašnji ponos američke armije pukovnik Volter Kerc (Marlon Brando, šta drugo dodati) dočekuje ga u mističnom zamračenju, u jednom trenu izgovara poemu T.S.Eliota „Šuplji ljudi“, koja započinje motom Konradovog romana! Potom setno naglašava kako je u ratu izbrisana granica između dobra i zla.
Pročitajte još
Smrt odmetnutog pukovnika prikazana je ritualnim ubistvom plemenskog simbola (bivo), i potom sledi strašna lekcija. Kad Vilard izlazi iz zamka sav krvav, gomila naoružane garde, do tog trena spremna da pogine u odbrani plemenskog vođe, u njemu vidi novog Boga, naslednika žrtvovanog Kerca! Naoružani bacaju naoružanje, padaju ničice pred novim plemenskim idolom. Vilard odbija ovu počast, prolazi do svog patrolnog broda. Sledi njegova završna poruka „Užas, užas, užas!“
Ovo je film za sva vremena, aktuelniji nego ikad, posle svih novih pohoda na diktatorske režime. Kopola je nakon „Apokalipse danas“ potpisao još dvadesetak novih filmova, ali kao da je sve svoje stvaralačke energije utopio u ovaj grandiozan epos.
Ako su ovo apokaliptična vremena, a ima dovoljno naznaka da o tome vredi razmišljati, onda je „Apokalipsa danas, Final Cut“ simbolična najava šta nam se sprema. Strah, panika, užas!
Filmovi leče, opominju, užasavaju, ponekad zabavljaju, – a preovlađujuća osrednjost i beznačajnost nam ne ginu. Kao i u drugim oblastima uostalom.
Pratite nas i na društvenim mrežama: