Piše Maja Uzelac: Vukovac

I ja sam se, kao mali vukovac, pitala tih dana kog li to tačno ima smisla. Msm - šta da dobijem neku - jednu ocenu koja će poremetiti lepotu&savršenstvo tih petica u nizu? Koju bi to realnu razliku pravilo u celini&celosti moga svekolikog znanja? Bilo je onoliko nebitnih informacija&idiotskih pristupa cenjenog nastavnog osoblja. Bilo je predmeta koji su prizivali da ih se prezre, zaobiđe i odjebe. Bilo je ljudi kojima bih volela da sam odgovarala loše & nikako, da im time pokažem koliko je jadan način na koji svoj izabrani predmet predaju.

I opet, gledala sam da se to ne desi, jer bilo je prednosti i nekakvog sjaja u tom nazivu i, mnogo bitnije, nije mi bilo strašno teško. Nije mi bilo teško, jer bila sam radoznala i zainteresovana, fokusirana i s čvrstim radnim navikama, sklona dijagonalnom čitanju i brzom zaboravljanju nepotrebnog radi čišćenja harda zaduženog za privremeni info, bila sam, dame&gospodo, pametno dete – i kada bi druga deca pokušala da natuknu kako se može biti ubijam od učenja, ja bih bez blama tako i rekla: Pali, bre. Ja sam pametna.

Tih nas je dana bilo dvoje takvih.

Dve.

Međutim, kažu natpisi u novinama, u Srbiji je ovih dana ta-na-na-na – svaki sedmi, šesti ili peti đak, verovali ili jbno NE – vukovac (da, vukovac bi bio đak sa svim peticama od prvog do osmog).

Ono što znam sto posto, to je da vaskoliki Srblji u međuvremenu nisu postali redom Ajnštajni. Da su vredniji, tek se tome naglas smejem. Dakle, biće da je do ambicije. Roditeljske, a onda, ispada, i nastavničke. Jer, tako se, pišu novine, među sobom razredne starešine sad prebijaju – ko ima više odličnih u odeljenju, taj je ono kao bolji.

I do motivacije. Hoću reći, malo malo pa se pomene neki keš koji je promenio ruke. A onda neki nastavnik piše u Politici i kako su ga nekoć davili. Da četvorku napravi na peticu.

E, sad, s celom mojom gorepriznatom istorijom, leta gospodnjeg 2020. ja ne mogu čudu da se načudim:

Zašto bi iko u DRŽAVI SRBIJI dupe dao da mu dete bude vukovac? DANAS?

Da li je ovo zemlja u kojoj znanje i dokazi tog znanja obezbeđuju bilo kakvu prednost? Mislim da ćemo se svi složiti – NE? Da li je ovo država u kojoj diplome prave razliku? Neee, ma gde, alo! Tačnije – ako nam je još uvek zaostao tako neki anahroni zakon koji za izvesne pozicije baš sad neke diplome traži – pa, bar se lako kupi ta papirčina. Master, doktorat – šta je da je, nije skupo. A i u šta ćeš da uložiš, ako ne u svoju decu.

E, sad, nije da ne bi mogle i odredbe tog paragrafa da se promene s par telefonskih poziva kad znaš prave ljude, al ovako brže, šta ga znam.

Dakle, vratimo se na pitanje koje me – možda je neko primetio – vazda muči: zašto? Zašto se cimate, kolege roditelji, finansijski i emotivno, da vam dete ponese prestižnu titulu, e da bi zatim na prijemnom na Medicinski, recimo, dobilo 6 od mogućih 60 bodova (a tako nedavno glasila priča o nekih 38 kom. vukovaca, ja čitala, majke mi). Nakon čega ćete, još jednom, morati da uložite da dete upadne na spisak preko veze? I zatim, ispod ruke, dobije i pomenutu diplomu? (Kako bi potom…lečilo…ljude?…druga, zajebanija tema – nećemo sad.) Kako bi se potom zaposlilo u bolnici za platu od koje ne može da živi i…uzimalo keš ispod ruke? A, pa to već ima smisla.

U državi u kojoj se ispod ruke i kešira i inkasira, krug se tako zatvara.

Mada meni, laički posmatrano, jednokratna investicija, u diplomu kad&ako baš zatreba, deluje sasvim dovoljna.

Jer, možda dete dotle postane i pekar/apotekar – što je sve ovih dana bitno isplativije nego…lekar.

(Promena u broju i „kvalitetu“ vukovaca nastupila je, kažu hroničari, mitskih devedesetih, raspadom zemlje i sistema vrednosti bla bla znate tu tužnu priču.

Forum beogradskih gimnazija tražio je ukidanje Vukove diplome još pre 7-8 godina, a u svom obraćanju naveli su i ocenu da se „Vukova diploma odavno pretvorila u svoju suprotnost.“ Ovom zahtevu verovatno će morati da se izađe u susret za par godina, kada bukvalno SVI đaci budu bili vukovci i štampanje dodatne diplome upadne u oči kao bespotreban trošak.)

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.