Prošle nedelje je Skupština Republke Crne Gore usvojila Zakon o istopolnom partnerstvu. Gledao sam na vestima. Posle je išla anketa, s ulica Podgorice, pitali su građane šta misle o tome što se desilo. Niko od anketiranih nije bio oduševljen, a neki su bili i ljuti.

Zakon o istopolnom partnerstvu, takav kakav je usvojen u Crnoj Gori, reguliše neka od ljudskih prava, koja se odnose na partnerske zajednice u kojima su oba člana istog pola. Dakle, lezbejke, gej muškarci, biseksulaci i ostali koji se na temu seksualnosti razlikuju od većine. Takve zakone imaju mnoge zemlje u svetu, a mnoge i nemaju. U nekim zemljama koje zakonski prepoznaju ovakve zajednice, negde ljudi mogu da registruju građanski brak, negde ne, negde im je dozvoljeno usvajanje dece, negde nije. U Crnoj Gori je usvojena verzija bez građanskog braka i usvajanja dece. Istraživao sam malo i koliko sam shvatio i u Srbiji bi takav zakon trebalo da se usvoji, odnosno trebalo je već da bude usvojen, sudeći po nekim odlukama koje je naša Vlada u nekom trenutku donela, kao i na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije koji je usvojen 2009. godine. Nisam uspeo da nađem da je napisan nacrt takvog zakona u Srbiji, da je u nekakvoj proceduri, da ima neka radna grupa ili komisija zadužena za to. Shvatio sam i da usvajanje takvog zakona nije uslov za ulazak u EU.

Zašto je Crna Gora usvojila takav zakon kad im to nije bila izričita obaveza, a ni ovi s televizije na ulici nisu uspeli da nađu nikoga da im kaže nešto pozitivno na tu temu? Ko će ga znati, možda im je u ovom trenutku potrebno da se ne nekom nivou deklarišu kao zemlja koja prepoznaje i prihvata različitost, ili sklanjaju fokus sa nekih aktuelnosti, ili već nešto što političarima može da padne na pamet. U svakom slučaju, meni ne deluje da je to iskren stav poslanika njihovog parlamenta i odraz stava naroda koji ih je tamo izglasao. Verovatno je, kao i svako drugo takvo glasanje, stvar dogovora, i evo sad su se dogovorili da većina digne ruku. U nekom trenutku, i naši će da se dogovore, zatrebaće im, pa će i oni da prebroje dovoljan broj ruku.

Jer u našim zemljama se sve sem različitosti toleriše. Sećam se na primer jedne babe sa istoka Srbije, iz jednog tamo sela, koja je, kad joj je sin doveo snaju iz ne sećam se koje strane zemlje, rekla da je snaja okej, samo ne ume da priča. Nije ta žena zlonamerno to rekla, jer što se nje tiče, to što ne razume snaju koja ne govori srpski znači da snaja ne ume da priča. Ona će snaju da prihvati, jer mora, ali će da se krsti i čudi kakve joj to reči izlaze iz usta. Ovo je banalan primer, i primer iz miljea slabo obrazovanih ljudi, ali mi imamo i premijerku koja je lezbejka, koja se pojavljuje na Prajdu, i koja ima partnerku za koju svi znamo, s kojom podiže dete, ali pred zakonom oni nisu članovi uže porodice. Premijerki sigurno nije potrebna zaštita zakona, niti će joj zatrebati u bilo kojoj situaciji, ali nisu svi premijeri i premijerke.

Kao što Crnogorci sad imaju zakon, mi imamo Prajd, ali da bismo ga imali, svake godine iznad grada moraju da lete helikopteri, ne može da se prođe ulicom od policije, i mora da se održi sastanak sa trustom mozgova čuvara porodičnih vrednosti, od kojih su neki maskirani a neki s decom na ramenima, u zavisnosti od toga ko je na koji način planirao da bude agresivan. Naročito su zanimljivi ovi maskirani, vikend huligani, kojima verovatno mama popravlja fantomku pred bakljadu. Ne mislim nikoga da osuđujem i ismevam, samo se trudim da sagledam kako stoje stvari, jer sam zainteresovan.

Zainteresovan sam jer kontradiktornosti koje vidim u ponašanju naših država, u određenoj meri vidim i kod sebe samog.

Jedan od meni izuzetno bliskih ljudi je gej muškarac, mada mi to u našim razgovorima zovemo peder i on će umreti od smeha kad bude video da sam ga nazvao gej muškarac, ali dobro, ovo je za javnost. Ne poznajemo se oduvek, ali jedno petnaest godina sigurno. Svašta smo prošli zajedno i to je čovek na koga mogu da se oslonim. Ipak, kad sam ga prvi put video s dečkom, i to baš u trenutku kad se s njim poljubio u usta, imao sam nešto da mu prigovorim, kao dobro bre je l’ mora baš sad. On se uopšte ne ljuti, nije mu ni kraj pameti, ali ja znam da mi i dalje nije prijatno da gledam dva muškarca kako se ljube, pa makar to bili on i njegov dečko. Isto tako znam da me boli kad mi kaže da jedva čeka da s dečkom ode negde u inostranstvo, da mogu da se vole normalno, i ako u trenutku požele da se poljube na ulici, ne moraju da paze da se ne pobiju s nekim, i u krajnjoj liniji, mada mi to nije rekao, ne moraju da paze da ja nisam negde blizu da pitam je l’ mora baš sad.

To – da li mora baš sad – je u stvari ono – neka rade šta hoće u svoja četiri zida. A u stvari, ja treba u svoja četiri zida da razmislim da li je razumno da nekome bliskom, nekome koga volim, u stvari branim da bude slobodan u ljubavi. Zašto mi nije prijatno da gledam dva muškaca kako se ljube u usta? Nemam pojma, ne umem da nabrojim razloge. S druge strane, lako mogu da nabrojim razloge zbog kojih mi je taj prijatelj blizak i zašto mogu da se oslonim na njega. Moglo bi da se kaže da je prvo neosnovano, a drugo osnovano. I onda se, bar kod mene, ovo pitanje svodi na stvar elementarne pristojnosti, kućnog vaspitanja. Meni da neko blizak na taj način prigovori što sam se poljubio sa svojom ženom na ulici, ja bih se sigurno naljutio. Znate, da podtekst cele priče bude – Volim te ja, ali ne mogu da te gledam da se ljubiš s njom, malo mi je gadno. – To je kao da ručaš s nekim, gledaš mu u tanjir i pitaš ga kako može da jede nešto tako gadno, dok čovek jede. To jednostavno nije pristojno, osim što je glupo, jer se o ukusima ne raspravlja.

Mislim da se LGBT situacija konačno rešava u srcu svakog od nas, da je to lična stvar koja će se posle reflektovati na kolektivno i sve će na kraju biti u redu. Ali do tada, dok ne budemo imali vremena ili volje ili hrabrosti, dok imamo pametnija posla ili dok nam treba neka manjina da bismo se u većini osećali silno, nije loše da se, makar i na silu, usvajaju ovakvi zakoni. Zakon u Crnoj Gori počinje da važi za godinu dana od dana usvajanja, i od tog dana, ljudi koji se vole, žive zjajedno, a istog su pola, biće pred zakonom tretirani kao članovi uže porodice, što znači da mogu da se nasleđuju, zajedno dižu kredite, posećuju se u bolnicama u slučaju bolesti, i uopšte, biće im zakonski omogućene sve te normalne aktivnosti, kao i svom ostalom normalnom svetu.