0
Krajem augusta osamdesete, jedne od nekoliko nultih godina naših života – rekavši "nas", mislim na nas sadašnje, one koji još pamtimo doživotnog predsednika, kao i one mlađe od nas što trpe naša sećanja, baš kao što smo mi otrpeli sećanja predaka – na televizorima ukazalo se nešto neobično. Zvalo se "Intervizija", zbivalo se u Poljskoj, nekakav muzički festival. U nedoba, valja reći.
Nije to imao ko gledati: ratari behu na njivama, građanstvo po moru i vikendicama, ako već nisu bili u selima iz kojihsu potekli i gde još beše onih baba-tetaka koje ne propuštaju da ljube sitnu decu po uglovima usana. Mrtva sezona za televiziju. I, što je najvažnije, nije to bila Evrovizija. Nego nešto slično, ali ni nalik.
Učestvujemo li mi na tome? Mi, to će reći – Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Učestvujemo: dva puta, poslednji – Marijetka Neca Falk, „Samo najjači ostaju“, tako se nekako zvao i njen album izašao u prvoj polovini te godine, u doba zdravstveno-političke agonije predsednika i njegove države, u času kad svi naslovi behu sticali neminovan i nehotičan simbolički smisao. Pa i ta pesmica o najjačima. Neca Falk je to otpevala onih svojim vriskavim manirom, nešto poput Lene Lovich ili umirene Nine Hagen, ali već tada bolno anahrono – te su godine izašli i prvi Pankrti, Paraf, Pekinška Patka, Film, drugo Kazalište; scena su stubokom menjala, folk-pop napevi (misli se, da ne bude zabune, na američki, ne domaći „folk“) behu zanimljivi još samo muzičkim urednicima popodnevnih radio programa državnih stanica.
Ali, šta je, dođavola, Intervizija?
Sovjetski odgovor na Evroviziju, eto šta. Brzi istorijski pregled: Evrovizija nastaje u godini propasti mađarske pobune, pet godina posle San Rema, tog italijanskog džilitanja radosti iz bede poratne Evrope, a sve to na pozadini ideje o Zajednici za ugalj i čelik, budućoj EZ, budućoj EZZ, budućoj EU. Protok ljudi, usluga i roba, a zapravo mogućnost da se, recimo, bednik sa juga Italija nađe u belgijskom rudniku i tako pobegne od povesne sudbine večitog guitnika, a da, slučajno, ne stekne kakvu prevratničku ideju. Kapitalizam sa ljudskim licem: protok ideja i kultura. Na primer.
Onda stiže 1961: Kubanska kriza, Zaliv svinja, dizanja Zida usred evropske metropole. I međunarodni festival lakoglazbenih sadržaja u Sopotu, u Poljskoj, na kojem učestvuju – nota bene! – i Kubanci, i Amerikanci, Novozelanđani, i Belgijanci, svi istočni, pa, dakako, i Sovjeti. A u času kad taj festival, sedamdeset i sedme, godine svetskog trijumfa punka, prerasta u Festival Intervizije, tamo su i netom od diktatura oslobođeni Španci i Portugalci. Festival je, te osamdesete, zauvek nestao: u Poljskoj, naime, pojavila se Solidarnošć i Leh Valensa. Dalje se sećamo. „Proljeće je 13og u decembru, ili bilo kog drugog“, pevaše Pesnik.
I sve je to dugi odgovor na kratko pitanje o politici i Evroviziji. Da, politika. Jer, politika je tu stvar i napravila, kao što je, uostalom, politika uvek natkriljujuća kad je posredi takmičenje nacija. Takmičenje je uvek stvar pobednika. Gde je ideje pobede, tu je nasilje. Gde je nasilja, tu je rat. Pa bio to i rat pesmicama.
A da: dve hiljade devete, novopečeni premijer Rusije, pošto je potrošio prva dva predsednička mandata, predložio je obnovu Intervizije. A, četrnaeste, zgrožen pobedom Conchite Wurst na Eurosongu, predlaže festival u Sočiju, na istim zasadama. Pa se predmisli: bolja je invazija na Krim.
Intervizija je uvek tu.
Bonus video: Glas, dirka, bas Gorko je slatko
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare