U trenutku kada su ustaše došle po njega, Sava Šumanović je zamolio da ga sačekaju da se okupa i lepo obuče, poljubio je majku Persidu u ruku i, nešto kasnije, bio je ubijen ispred iskopane jame u Sremskoj Mitrovici.
Uvršten među 100 najznamenitijih Srba, Šumanović se smatra jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka.
Rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, a kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da se interesuje za umetnost. Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisuje Višu školu za umjetnost i obrt. Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela.
Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Godine 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.
U kafani „Kupola“ tokom jeseni 1928. slavni Pablo Pikaso i Anri Matis hranu i piće plaćaju svojim skicama, a u njihovom društvu je – Sava Šumanović. U to vreme Šumanović je drugovao sa svetskim velikanima, bivajući deo pariskog kruga koji su svojevremeno, kako mnogi istoričari umetnosti potvrđuju, činili i slavni Amadeo Modiljani, Dijego Rivera…
– U jesen 1928. vratio sam se u Pariz, opskrbljen novcem iz Beograda. Uistinu, mada sam bio bolestan, taj boravak mi je bio najlepši, jer sam zahvaljujući prodaji u Beogradu mogao da drugujem sa gospodinom Krogom, Kojonagijem, da se upoznam sa Derenom, da budem redovno u društvu dama Kiki, Tereze Trez i Fernand Barej, te Hermine David i pokojnog Paskina, za koga me je vezivalo neko “balkansko” prijateljstvo – napisao je Sava Šumanović u autobiografskom spisu naslovljenom „Mesto predgovora“, u katalogu izložbe održane 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu.
Imena koja je slikar tada nabrojao smeštaju ga u sam centar zbivanja u pariskoj četvrti Monparnas.
Tada već slavna turistička atrakcija, ovo mesto je počelo da privlači umetnike u osvit XX veka, zahvaljujući prostorima koji su bili pogodni za ateljee, kao i kafanama koje su, jedna za drugom, nicale oko raskrsnice bulevara Raspaj i bulevara Monparnas i odmah prerastale u omiljena mesta okupljanja, piše Jasna Jovanov, istoričarka umetnosti, u tekstu koji je prvi put publikovan u katalogu 2010. godine u izdanju Galerije slika „Sava Šumanović“ u Šidu.
Tokom dvadesetih godina XX veka Monparnas je postao simbol lične i umetničke slobode, otvorena zajednica gde je svako mogao da nađe sebi mesto i da ostvari sopstveni izraz i gde je sve bilo dozvoljeno.
Ipak, dodaje Jovanov u pomenutom tekstu, najveći kuriozitet predstavljala je grupa samosvesnih, nezavisnih žena, koje su tradicionalni porodični život zamenile pristupanjem šarolikoj umetničkoj zajednici.
Zarađivale su za život nastupajući kao igračice i glumice, pevajući u kabareima ili pozirajući slikarima, ponekad se i same okušavajući na umetničkom planu. Uglavnom su bile poznate po nadimcima, da pominjanje njihovih pravih imena ne bi ugrozilo ugled porodica iz kojih su potekle. Neke od njih pomenuo je i Sava Šumanović u svom tekstu, na prvom mestu najčuveniju – Kiki.
Šumanović u Parizu slika aktove Kiki, kraljice Monparnasa i još jednog čuvenog modela, Ajše. Kada je reč o Kiki, u pitanju su slike „Jutro“ (Ležeći ženski akt) , „Pariski model – Kiki“, kao i „Crveni ćilim“. Kikin akt sa slike „Jutro“ slikar će uključiti u monumentalnu kompoziciju „Kraj šumarka (Kupačice)“, koju će naslikati 1935. godine.
Godine 1927. godine, Šumanović je učestvovao u oslikavanju kafane „Kupola“ u kojoj je i upoznao Kiki, gde je na jednom stubu naslikao četiri ženske figure. Najznačajniji događaj te godine, a po mnogima i u celokupnom stvaralaštvu Šumanovića, svakako je nastanak slike „Pijani brod“.
Nastala je u grčevitom radu za samo sedam dana i noći, inspirisana Remboovom istoimenom pesmom koju je tada prevodio njegov dobar prijatelj Rastko Petrović i Žerikoovom slikom „Splav meduze“. Izložio ju je na Salonu nezavisnih, a ocene kritike bile su podeljene.
– Po snažnom ritmu i jedinstvu, po toplom plamenu koji gori u ovoj slici, to je zenitna tačka Šumanovićeve stvaralačke strasti, koja će se kasnije postepeno smirivati. Ali pre nego što se smirila, ona je Šumanovića odvela u bolest, nervno rastrojstvo, ludilo – pisao je Miodrag B. Protić, slikar, likovni kritičar i osnivač i prvi upravnik Muzeja moderne umetnosti u Beogradu.
Tok Šumanovićeve bolesti može se pratiti blagodareći njegovim pismima starom prijatelju Rastku Petroviću. Prepiska traje od 1921. do 1930. Krajem 1927. kod premorenog Šumanovića razvija se osećanje da ga progone. Izmišlja Vojka (Miku) Petrovića, tobožnjeg Rastkovog rođaka, koji ga prati i zlostavlja. Tu imaginarnu ličnost on naziva ‘velikim hipnotizerom’ i smatra je izvorom svoje bede.“
– Borba protiv izmišljenog Rastkovog rođaka pretvara se postepeno u mržnju i gnev protiv samog Rastka. Sava ga naziva najgorim imenima… Krajem 1930. reći će svome prijatelju da mu pisma ne piše ‘po svojoj volji, nego onako kako je usud odredio u jednoj igri fantazije’. U njima ima tuge, promašenosti, skrušenosti i potpune propasti… – piše Protić.
Šumanović mora da se vrati u Šid na lečenje. Ali i Pariz mu je zatvorio vrata kao i mnogo godina pre toga – zbog problema sa vizom.
Do kraja života glavno mesto u Šumanovićevom životu i slikarstvu zauzima sremska ravnica. Tu će izgraditi prepoznatljiv „kako znam i umem“ stil. Do 1942. godine nastaće ukupno 600 slika. Na njegovim platnima dominiraće svetlost boja sremske ravnice, zelenilo, proleće…
Ne citira se i pamti zabadava čuvena replika Bore Todorovića iz filma „Profesionalac“: „Sava je za mene najbolji slikar. Da sam ja slikar, ja bih tako slikao.“
Nažalost, kada se govori o životu velikog Šumanovića, ne može a da se ne govori i o njegovom tragičnom kraju. Sava Šumanović ubijen je na današnji dan 1942. godine.
Te godine radio je na svom ciklusu velikih platana „Beračice“, a jedna od njih, kako je Sava uredno zabeležio, završena je 26. avgusta 1942. godine.
Nekoliko dana kasnije, u sam osvit dana, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, uhapšen je i odveden u Sremsku Mitrovicu. Vlasti NDH, koju je u Šidu predstavljao Viktor Tomić, ove građane smatrale su za nepoželjne. Zajedno sa svojim sugrađanima, Sava je streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica.
Kažu da je Šumanović u trenutku kada su ustaše došle po njega zamolio da ga sačekaju da se okupa i lepo obuče, poljubio je majku Persidu u ruku i, nešto kasnije ubijen je ispred iskopane jame u Sremskoj Mitrovici.
Nakon njegove smrti majka Persida je do završetka rata uspela da sačuva sva Savina dela koja su se nalazila u Šidu, a Gradu Šidu u spomen na sina poklonila je neprocenjivo blago, sve Savine slike, kao i kuću u kojoj je osnovana galerija koja nosi njegovo ime.
Bonus video: Veliki umetnik čija smo dela posmatrali „drugačijim“ očima
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar