0
Ako postoji zajednički imenitelj većini najznačajnih filmova iz ovogodišnje produkcije, to bi bio da se bave mučnim temama - očigledno kao posledica užasnih vremena u kojima živimo.
Piše: Dejan Šapić
Zanimljivo je da su u 2025. veliki autori kao osnovnu žanrovsku formu izabrali triler što je doprinelo većoj gledanosti najčešće izvorno arthaus naslova kao što su filmovi „Sirat“ – Olivera Lašea, „Tajni agent“ – Klebera Mendoze Filja i „Jedan običan incident“ – Džafara Panahija, koji su pred našu publiku stigli sa Kanskog festivala i prikazani na Festivalu autorskog filma.
Pol Tomas Anderson režirao je najviše pominjan i možda najuspešniji ovogodišnji film na većini top lista – akcionu dramu „Jedna bitka za drugom“ s Leonardom di Kaprijem u glavnoj ulozi. Ali on tekovine neuspelih revolucija prenosi na pokolenja i prilično banalno koketira u filmu s Trampovom fašistoidnom politikom. Akcioni triler Darena Aronofskog „Uhvaćen na delu“ sa Ostinom Batlerom u glavnoj ulozi, kao i savremeni vestern „Edington“ Arija Astera sa Hoakimom Finiksom su punokrvni bioskopski naslovi bez izražene potrebe da se dodvoravaju festivalskoj publici koja uvek traži nešto više od filma.
Kloi Žao je sa „Hamnetom“, pričom o Šekspiru (Pol Meskal) i njegovom preminulom sinu, osvojila srca i izmamila suze i publike i kritičara zahvaljujući sjajnoj Džesi Bakli u ulozi Šekspirove supruge. Lin Remzi je posle pauze od osam godina predstavila „Die my Love“ sa Dženifer Lorens i ne baš ubedljivom i konzistentno vođenom pričom slično Žuliji Dikarno, koja je posle uspešnih ostvarenja „Sirovo“ i „Titan“, režirala konfuzni distopijski horor „Alfa“. Najbolja i najskromnija, s nepretencioznim filmskim i produkcionim predloškom, jeste nezavisna američka autorka Keli Rajhard. Njen film „The Mastermind“ ili „Mozak operacije“ donosi priču o nepromišljenom pljačkašu slika iz muzeja s početka sedamdesetih godina kog odlično igra Džoš O’Konor.
Najveće razočarenje godine koje ćemo videti 30. januara u Mts dvorani je novo ostvarenje Džima Džarmuša „Otac, majka, sestra, brat“, u Veneciji nagrađeno Zlatnim lavom za najbolji film, a prikazan na Zagreb film festivalu. Mogao se zvati i „Skejt, voda, lažni roleks, vožnja kolima“ što su zapravo elementi svake od tri međusobno nepovezane i nezavisne priče o porodičnim odnosima i neiskazanim osećanjima. Iako je okupio plejadu odličnih glumaca, među kojima su Adam Drajver, Šarlota Rempling, Kejt Blančet, Viki Krips, Luka Sabat i Fransoaz Lebrin, bilo je to bez većih rezultata.
No, krenimo od početka. Ova godina je „otvorena“ dugoočekivanim viđenjem „Nosferatua“ Roberta Egersa u kom se ističu tehničke karakteristike, posebno fotografija. Odmah zatim je usledila distribucija „Potpunog neznanca“ Džejmsa Mengolda o počecima Boba Dilana, njegovom otkrivanju muzike i dolasku u Njujork šezdesetih godina, talentu, revoluciji koju je napravio. Film donosi odličnu ulogu i pevanje Timotija Šamelea koji je u 2025. jako dobro odigrao i prvog proslavljenog stonotenisera u SAD pedesetih godina – Martina Nausera u naslovu „Marty Supreme“ (Marti veličanstveni), i upravo se prikazuje u našim bioskopima.
Videli smo i „Brutalistu“ Brejdija Korbeta iz prošlogodišnje produkcije koji je ove, 2025. izborio među favoritima za film godine, jer je spektakularan i monumentalan u skoro svim segmentima. U filmu „Babygirl“ (režija Halina Reijn) Nikol Kidmnan je ostala na svom terenu uspešne i tužne privilegovane žene i nije ostavila značajniji trag.
Kvalitetan izbor pogledali smo na Međunarodnom festivalu dugometražnog dokumentarnog filma DOK #7 gde su se istakli „Ernest Koul-izgubljeno nađeno“ o životu i radu fotografa iz aparthejda, „Rifenštal“ svedočanstvo čuvene Leni Rifenštal o njenoj karijeri i ulozi u Hitlerovoj propagandi i „Arhitektron“ o načinu na koje kamena i betonska arhitektura izražavaju vrednosti društava.
Najpre u iščekivanju, a potom nažalost i konačnom odlaganju ovogodišnjeg Festa, dočekali smo u maju Festival dokumentarnog filma Beldocs s izvrsnom selekcijom, kog su obeležile krcate i često rasprodate projekcije. Otvorio ga je film „Restitucija, ili, san i java stare garde“ reditelja Želimira Žilnika o životu starog muzičara Stevana Arsina a zatvorila sjajna doku-fikcija „Fiume O Morte!“, hrvatskog reditelja Igora Bezinovića, o italijanskom fašisti, piscu i erotomanu Gabrijelu D`Anunciju koji je 1919. godine Rijeku držao 16 meseci pod opsadom.
Izdvojilo se na festivalu još naslova, kao što su sjajan kratkometražni igrani eksperiment „Temo Re“ o motoristi u Tibilisiju gruzijskog autora Anka Gujibadze, „Pozdrav iz Sekretarijata“ Ivana Ramljaka o arhivama fotografija otkrivenih u napuštenoj policijskoj stanici, zatim „Pejzaž i bes“ švajcarske rediteljke Nikole Vogele o putovanju migranata zaglavljenih na bosansko-hrvatskoj granici, „Kolektivni monolog“ Džesike Sare Rinland posvećen radnicima zooloških vrtova Argentine.
U junu je održan i prvi Balkanski festival režije. Iako je bio loše posećen zbog protesta, doneo je nekoliko odličnih naslova. Otvorio ga je rumunski reditelj Radu Jude sa filmom „Kontinental 25“ o sudskoj izvršiteljki koja oseća krivicu jer nakon što je izbacila starijeg čoveka iz stana on je izvršio samoubistvo, a zatvorio izvanredan turski triler „Stvari zbog kojih ubijaš“ iranskog reditelja Alireze Katamija, jednog od pobednik Sandensa ali i Balkanskog festivala režije koji govori o dualitetu ličnosti i borbi s nesvesnim. Selekcija „Misterije filma“, posvećena Dušanu Makavejevu, koju je osmislio reditelj Uroš Tomić je ono što je nedostajalo domaćem festivalskom tržištu jer je predstavila osobeni autorski pristup koji ruši uspostavljene konvencije.
Jedan od takvih je kanadski „Univerzalni jezik“ Matjua Rankina o kom smo pisali kao i drama s elementima mjuzikla „Postaće pepeo“ španskog reditelja Karlosa Markes-Marseta o eutanaziji koji postavlja pitanje šta smo sve spremni da učinimo zbog ljubavi, bez obzira da li smo na kraju života ili u najboljim godinama. Zatim „Nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno“ reditelja Hernána Rosselija, vrlo atmosferična porodična priča između fikcije i dokumentarca o vođenju biznisa ilegalnih kladionica u Argentini gde ćerka i majka nastavljaju s ostalim članovima grupe da vode posao koji su nasledili od pokojnog oca.
Do poslednjeg trenutka nije se znalo da li će letos biti održan Festival evropskog filma Palić koji je, kao i druge kulturne manifestacije ove godine, ostao bez finansijske pomoći Ministarstva kulture. Ipak je održan, a uprkos „skraćenoj verziji“ nisam primetio nedostatke u odnosu na dosadašnja regularna izdanja. Sergej Loznica je bio gost festivala, čiji je film „Dva tužioca“ o pravnom sistemu za vreme Staljina danas još aktuelniji nego tada te je i pobedio u sasvim solidnoj konkurenciji. Na moju listu najboljih filmova s Palića smestila su se „Ogledala br 3“ Kristijana Pecolda i slovenački „Nestašne devojke“ Urške Đukić o kojima smo već pisali.
U novembru je održano skraćeno i revijalno izdanje festivala Slobodna zona s favoritima kao što su pomenuti „Ogledala br. 3“ Kristijana Pecolda, „Histerija“ Mehmeta Akifa Bujukatalaja, „Rjuiči Sakamoto: Koda“ Stivena Nomure, i „Lula“ Olivera Stouna. Krajem godine održan je i Gete fest gde su se istakla dva odlična filma – „Karla“ rediteljke Kristine Turnaces rađen po njenoj preživljenoj traumi o dvanaestogodišnjoj devojčici koja prijavljuje svog oca zbog višegodišnjeg seksualnog zlostavljanja i „Noćna smena“ Petre Volpe o predanom radu medicinske sestri u švajcarskoj bolnici koja na kraju gubi kontrolu…
Najpre na Pulskom, a kasnije mnogo glamuroznije na Sarajevo film festivalu krenuo je pohod regionalne filmske produkcije. Nastavio se na Festivalu u Herceg Novom a kulminirao na FAF-u.
Veliki broj regionalnih filmova rađen u proteklih nekoliko godina premijere je doživeo baš ove 2025. od kojih su mnogi nagrađeni u svetu a većina je prikazana na FAF-u. Izdvojili su se crnogorski „Otapanje vladara“ Ivana Salatića, „15 i po“ Miše Obradovića, „Vude, ti si pobjedio“ Senada Šahmanovića (svi prikazani na Festivalu u Herceg Novom) slovenački „Fantasy“ Kukle, i već pomenute „Nestašne devojke“, Urške Đukić oba o odrastanju devojaka posmatranih iz potpuno različitog kontesta, zatim „Sorella di Clausura“ Ivane Mladenović (rumunsko-srpska koprodukcija) o mladoj ženi zaljubljenoj u balkanskog muzičara koja sanja da pobegne iz okoline Temišvara i siromaštva u kom živi.
Od hrvatskih tu su pomenuti „Fiome o Morte“ Igora Bezinovića, dokumentarac „Mirotvorac“ Ivana Ramljaka o počecima rata 1991. godine u Osijeku i ženski vestern „Bog neće pomoći“ Hane Jušić. Iz bosanske većinske produkcije beležimo povratak Dina Mustafića u kinematografiju posle dvadeset godina sa „Paviljonom“ koji je premijerno prikazan na Sarajevo film festivalu. Uz veliku plejadu glumaca u ovoj tragikomičnoj priči o pobuni stanara u staračkom domu primećuje se rediteljev dugi staž u pozorištu.
Od srpske produkcije, pored pomenute Mladenovićeve, najvećim dometima diče se “Kako je ovde tako zeleno?”drugi film Nikole Ležaića, i dva debitantska: „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića, i „Yugo Florida“ Vladimira Tagića. Sva tri bave se autorefleksijom i preispitivanjem prošlosti, a zasnovana su na ličnim iskustvima. Ležaić često pravi distancu od glavnog lika (što je on sam u filmu) „utapajući“ ga u rodbinu i prijatelje koji su prikazanu u često zatamnjenim scenama.
Đorđević se ističe u idejnom smislu i prikazu intimističkog doživljaja, a Tagić u kastingu i već dokazanom zanatskom vladanju ukupnom filmskom strukturom.
Nedavno smo na „Najdužoj noći filma“ pogledali i „Karmadonu“ scenariste i reditelja Aleksandra Radivojevića koji je, uprkos nesavladivoj potrebi za preterivanjem i željom da nas šokira, vidno iskoračio iz ukupne domaće produkcije poslednjih godina usredsređene, uglavnom, na lične i porodične socijalne drame obojene balkanskim tranzicionim sivilom i korupcijom.
Međutim, najbolje ovogodišnje srpsko ostvarenje publika još nije videla. Naime, moći će tek da ga vidi sledeće godine u bioskopima. U pitanju je „Oče naš“ Gorana Stankovića, koji je premijerno prikazan na festivalu u Torontu i o kome smo već pisali. Ima univerzalnu priču koja se može desiti bilo gde, sa snažnom porukom. Priča o neobičnom lečenju zavisnika od narkotika dočarana je kroz moralne dileme i transformaciju ličnosti glavnog junaka.
Festival autorskog filma, održan u novembru, pored najvećeg izbora domaćih i regionalnih filmova, doneo je i tradicionalno najznačajnija ostvarenja sa Kana. Pored pomenutih „Sirata“, „Tajnog agenta“ i „Jednog običnog incidenta“, videli smo i „Zvuk pada“ Maše Šilinski te japanski „Renoar“ Čie Hajakava, „Vaskrsenje“ Bi Gana, „Senka moga oca“ britansko-nigerijskog reditelja Akinole Dejvisa, kao i s Venecijanskog festivala novi triptih Ildiko Enjedi „Tiha prijateljica“ o pričama koje povezuje drvo Baubaba.
Posebno su se na FAF-u istakli filmovi o kojima se, nažalost, najmanje pisalo i pričalo kolumbijski eksperimentalno-avangardan „Bario Trieste“ o mladima koji pljačkaju zlataru, i tri naslova sa Kana smeštena u program Bande A Part – portugalski „Osmeh pod oštricom“, američki „Srećni Lu“ i francusko-kamerunski „Nepripitomljivi“.
Sutra lista 25 najboljih filmova
