Brutalizam u nama: Knjiga o Tišmi koja je sebi kupila sebi rajsko naselje

Jelena Angelovski, "Seizmograf ljudskog kvara: knjiga o Tišmi", Kulturni centar Novog Sada, 2025.

O jednom od ranih romana Filipa Rota pisao je još polovinom šezdesetih u - da ne poverujete - Letopisu Matice srpske, gde je punih dvanaest godina (1953-1965) predstavljao inostrane književne časopise iz Amerike, Nemačke, Francuske i Mađarske koji su redovno stizali u Biblioteku Matice srpske, često pod pseudonimom Pavle Gost.

Opisao je višednevnu vožnju biciklom od Novog Sada do Kosovske Mitrovice: taj putopis umetnuo je u sazvežđe iskustva ravnopravno sa boravkom u Americi, u kojoj uočava „gotovo nervoznu potrebu za pokretom, za promenom, koja ju je povezala u ovako razuđen i žilav organizam”. Smatrao je da je pokretač našeg života - genitalizam. Aleksandar Tišma, poetički srodnik potomka Petrarkine Laure, Markiza de Sada, slikao je zlo, uveren da je umetnik sposoban da u sebi samome zlo oživi i motiviše. Međutim, i pored osvedočenja o dehumanizaciji, Tišma ne gubi vitalnost, a ni želju za novim iskustvima.

Nije bio samo pisac ratnog i logorskog nasilja. Raskrinkavao je zanose i ideale, ali ni erotskoj omami nije ostao dužan. Bio je antropološki pesimista koji je stanovnike planete predstavio kao brutalna bića. Dobio je kameo-pojave u romanima bar trojice srpskih pisaca, mahom kao mrzovoljno zanovetalo a nekim čudom nikad kao pripovedač, putnik i poliglota. Pavle Ugrinov smatrao ga je jednim od najusamljenijih ljudi koje zna. Procenio je da Tišmu zanima „život sirovog, izvornog, lišenog svih premisa građanskog, ili malograđanskog, sveg izveštačenog”.

Tišmini junaci motivisani su poreklom i okruženjem, često suočeni u kontrastu pasivnosti i aktivizma. Likovima Jevreja udenuo je izdvojenost, usamljeništvo, karakterizaciju modelovanu poreklom; darovao im je stid i krivicu zbog pasivnosti i kompromisa. „Likovi prostitutki uklapaju se sasvim u njegovu ideju o savršenom tragičnom junaku, a njihove životne priče u svojoj suštini sadrže metaforu o besmislenom trajanju, osvetljenom kratkotrajnim, jalovim ekstazama”, piše Jelena Angelovski.

Nedovoljno eksploatisani (a prebogati!) resurs „Tišma” Jelena Angelovski svojom knjigom - na osnovu doktorske disertacije, odbranjene pre dvanaest godina - otvara za silazak u napušteno rudarsko okno gde ima toliko toga da se vidi i dotakne, ali gde jedva može da se diše. Predstavila je Tišminu poeziju, priče, romane i drame, ne zanemarujući dokumentarne zapise, memoarske tekstove, publicistički i prevodilački angažman. Uočila je da bezmalo svaka pripovetka i svaki roman polaze od jednog opsesivnog motiva: mehanika detalja beleži i ženske čarape, ne samo puke životne realije, već i kontrastne oslonce iskustvu koje će biti ispripovedano.

Posthumni „Ženarnik” dotiče se Tišminih tema političkog i seksualnog nasilja, rata i osvajanja, potrebe muškarca da ostvari surovu dominaciju nad ženama. Jelena Angelovski nudi prodornu i koherentnu analizu ovog ipak netipičnog priloga Tišminom opusu, ne zapostavljajući remek- dela kakvo je „Upotreba čoveka”. U susret finalizaciji Tišminih sabranih (od strane države jedva ili nikako otkupljenih) dela u „Akademskoj knjizi”, nakon propuštene šanse da evropska kulturna prestonica predstavi svog najvažnijeg žitelja, Jelena Angelovska je ovim seizmografom kupila sebi rajsko naselje.