Dokumentarci o svetu koji gori: Beldocs suočava publiku sa stvarnošću

Piše: Dejan Šapić

Jedan od razloga za veliko interesovanje publike je taj što je Beldocs praktično prvi filmski festival u ovoj godini jer su FEST i tradicionalni martovski Festival dokumetarnog filma pomereni za jesen. Možda još važniji razlog je odlično pokrivena medijska najava filma koji je otvorio festival „Restitucija, ili, san i java stare garde“ reditelja Želimira Žilnika o životu starog muzičara Stevana Arsina koji se, posle šest decenija života u Nemačkoj, vraća u Srbiju i pokušava da sprovede proces restitucije porodičnog imanja – plodne zemlje i stare vile.

Birajući Žilnika, jednog od naših najvažnijih živih reditelja, čiji je film „restitucija“ premijeru imao u januaru na Berlinalu, selektori su za pred kraj festivala ostavili još jedan njegov film kao posebnu projekciju „Marble Ass“ iz 1995. godine, povodom trideset godina od premijere, stavljajući tako akcenat na Žilnikov dokumentarac o pokojnom beogradskom transvestitu Vjeranu Miladinoviću Merlinki. Tim povodom pripremili su i posebnu izložbu „Moj život“ u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, izložbu Merlinkinih umetničkih radova i ličnih predmeta koji su sačuvani do danas. Posle filmova upriličeni su razgovori sa Žilnikom koji je učestvovao i tokom specijalnog vođenja kroz pomenutu izložbu.

Omaž Dejvidu Linču

Od autora poznatih širokoj publici izdvojila se posveta nedavno preminulom Dejvidu Linču, dokumentarac iz 1989. godine „Dejvid Linč: Ne gledaj u mene“ kao i posveta još jednoj živoj legendi srpskog i jugoslovenskog filma Đorđu Kadijeviću koji je kao i Žilnik bio pripadnik „Crnog talasa“.

Njegov opus je mnogo šireg žanrovskog raspona od filma „Leptirica“, prvog horor filma u Istočnoj Evropi, do TV serija Vuk Karadžić za koju je dobio najveću nagradu evropskih filmskih reditelja koju je Kadijeviću dodelio Umberto Eko. U pitanju je tek završen film Darka Bajića i Siniše Cvetića – „Sveto mesto. Đorđe Kadijević“, nastavak prošle godine započetog projekta „Film davne budućnosti“ čiji je cilj da sačuva iskustvo reditelja koji su obeležili kinematografiju Srbije.

Rasprodate su obe projekcije za dokumentarac „Blum – gospodari svoje budućnosti“ bosanske rediteljke Jasmile Žbanić („Quo Vadis, Aida?“, „Znam kako dišeš“) koja je bila gošća festivala. Obradivši period posle Drugog svetskog rata kada preduzetnik Emerik Blum u Bosni i Hercegovini pokreće „Energoinvest”, globalnu kompaniju s milijardama dolara profita koja je funkcinisala po modelu samoupravljanja.

Kada se iz različitih programskih celina „izvuku“ filmovi o ratovima u Ukrajini i Palestini, kao i o aktuelnim političkim i društvenim pitanjima selekcije „Bitka za stvarnost“ Galeba Nikačevića, tada komercijalni potencijal festivala postaje značajno veći. „Efekat Bele kuće“ svedoči o počecima klimatske krize i političkim borbama u administraciji Džordža Buša a „Gospodin Niko protiv Putina“ o uvođenju Putinove nacionalističke propagande u nastavne programe osnovnih škola do regrutovanja maturanata u rat – primeri su tematske celine o aktuelnim problemima u svetu. Među njima je i „Hakovanje mržnje“ u kome švedska novinarka otkriva kako funkcionišu neonacističke organizacije na društvenim mrežama.

Srpska takmičarska selekcija uvek ima posebno mesto na Beldocsu jer su na projekcijama prisutni mnogobrojni članovi ekipe filmova i njihovi prijatelji i kolege. Ove godine je bila velika konkurencija ostvarenja različitih formi, žanrovkih pristupa i dužina trajanja, kratkih eksperimentalnih od 6 minuta do dokumentarnih od 85 minuta. U verovatno najheterogenijoj selekciji od 12, po svemu drugačijih filmova, umetnički director Marko Grba Singh, selektor Igor Stanojević i producent Petar Mitrić koji su vodili razgovore posle projekcija sa autorima filmova pokazali su koliko različitosti i istovremeno hrabrosti odlikuje svakog od njih pojedinačno.

Dva domaća filma favoriti publike

Među favoritima publike i kritike izdvojila su se dva naslova. Prvi je dugometražni filmski ep bez klasične narativne strukture u srpsko-bosanskoj koprodukciji, „Ko će pokucati na vrata mog doma“ Maje Novaković, pobednik prošlogodišnjeg festivala u Šefildu, o kome smo pisali posle prikazivanja na prošlogodišnjem Sarajevo film festivalu. Pripoveda o jednom osedelom, umornom starcu i njegovom konju. Monotonim ritmom usamljeničkog života ispunjenog prazninom i setom, starac obavljajući teške poslove u obližnjim šumama zapravo krije duboku ranu u duši. Nemamo nikakvih činjenica i podataka o njemu već samo izloženost surovoj prirodi, slikama magičnih pejzaža, koja uz zvuke hladne zime prenose jak emotivni naboj.

Drugi favorit, „Krila i tlo“ proglašen je pobednikom osvojivši nagrade za najbolji film i kameru Stefana Maleševića i za montažu Jelene Maksimović. Žiri Srpskog takmičarskog programa u sastavu: Margot Mecca, Goran Hugo Olsson i Pavle Levi istakao je da „tematske okvire i različite elemente filmskog jezika u najostvarenijim filmovima srpske selecije – režija, kamera i montaža čine organsku celinu“. Zato su odlučili da tri nagrade - za najbolji film, kameru i montažu - dodele filmu „Krila i tlo“ Stefana Maleševića koji pravi portret ruralne turske zajednice u kojoj žene vode glavnu reč – u bektaškoj zajednici u selu Kanatlarci u Makedoniji uspostavlja „jedinstvenu audio-vizuelnu kosmologiju“, koja proističe iz duha i kulture te zajednice.

Nagrade za tri srpska filma

Još tri domaća naslova su nagrađena. Žiri je dodelio Specijalno priznanje filmovima koji izuzetno inventivno pristupaju tematici koju obrađuju. To su filmovi Ive Radivojević, „Kada je zazvonio telefon“, u kome „politika sećanja, na individualnom i društvenom planu, određuje fragmentarnu, nelinearnu strukturu“; i kratak film „Skriveno u lišću“ Milana Milosavljevića, koji u „mraku bioskopske sale donosi analitičku minijaturu o primordijalnom strahu od… mraka“.

„Inventar“ snimatelja i reditelja Ivana Markovića dobio je Specijalno priznanje za kratkometražni film za „promišljenu i vizuelno upečatljivu refleksiju o sećanju, materijalnosti i ideološkom“. Kroz postepeno razmontiranje nekada slavnog Sava centra, film na poetski način otkriva tihu napetost između trajnosti i prolaznosti. Markovićev rad kamerom vešto osvetljava arhitektonske teksture i detalje enterijera. Izazivajući osećaj nelagodnosti dok fokus polako prelazi sa prostora kao glavnog aktera na ljudsku prisutnost, naglašava emotivnu udaljenost između mladog radnika i istorije koju nasleđuje.

Filmu o migrantima glavna nagrada

Žiri Međunarodnog takmičarskog programa u sastavu: Wojciech Diduszko, Igor Bezinović, Dragana Jovanović očekivano tj. zasluženo je dodelio glavnu nagradu filmu „Pejzaž i bes“ švajcarske rediteljke Nikol Vogel jer „dokazuje da su empatija i međusobno razumevanje mogući i pruža nam nekoliko kapi optimizma, toliko neophodnih u svetu u kojem danas živimo“. Film je već pobedio je na festivalu Visions du Réel i bavi se putovanjem migranata zaglavljenih na bosansko-hrvatskoj granici gde pokušavaju da uđu u Evropsku uniju.

U nejasnoj granici u magli, gde ljudi hodaju po zarđalim minskim poljima, njihova tragedija povezana je sa lokalnim stanovnicima koji su prošli kroz ratove devedesetih i velikodušno im pružaju pomoć sećajući se sopstvene patnje. Tako je ljudska empatija lokalnih stanovnika mesta Ravnice u Bosni nadvijena očaravajućim divljim šumskim brdovitim predelima sa često dugim scenama ispunjenih isčekivanjem. Mešaju se strah, nada i upornost migranata sa prekomernim nasiljem granične policije.

Specijalno priznanje dodeljeno je za „Simon i Marina“ u režiji Pjer Lik Latulipa i Martina Furnijea. Film o ljubavi koja prožima prostor između života i smrti, „o protoku vremena i snažna izjava o bolu i lepoti življenja“.

Za najbolji kratkometražni film proglašen je “Obična kruška” reditelja Gregora Božiča. Prateći naučnike iz budućnosti koji analiziraju snimke iz prošlosti, „Obična kruška“ ističe se kao „kompleksna dokufikcija, koja se hvata u koštac sa klimatskom krizom“. To je poetična i pravovremena refleksija na teme održivosti, nasleđa i povezanosti ljudi i prirode.

Velika autorska imena

Na festivalu je bilo zapaženo prisustvo velikih autorskih imena dokumentarnog i art filma koji su osvajali nagrade na najznačajnijim festivalima IDFA, CPH:DOX, Visions du Réel, Cinéma du Réel, zatim u Berlinu, Lokarnu, Torontu, Sandensu, San Sebastijanu, na Vienalu... kao što su filmovi „Kolektivni monolog“ Jessica Sarah Rinland, „Mačke iz hrama Gokogu“ Kazuhiro Soda, „Bogankloh“ Ben Riversa, „Izum“ Courtney Stephens, „Sleep #2“ Radu Žudea, „Paviljon 6“ Gorana Devića...

Kad jedan čovek okupira državu i narod

Festival večeras zatvara film doku-fikcija „Fiume O Morte!“ u prevodu „Rijeka ili smrt“ hrvatskog autora Igora Bezinovića, pobednik festivala u Roterdamu. Autor nas vraća u 1919. godinu kada je italijanski pesnik, umetnik i zagovornik rata Gabrijele D’Anuncio okupirao grad Rijeku. Današnji stanovnici Rijeke, prepričavaju i reinterpretiraju bizarnu priču o 16 meseci okupacije svog grada kroz sačuvane fotografije i snimke. Dobrodošla je ova Bezinovićeva „lekcija“ iz istorije, posebno kod nas u Srbiji, gde se pokazuje kako i danas, posle sto godina, jedan čovek može da okupira državu i narod.

U nastanku naslova ovog teksta korišćen je ChatGPT.