Ognjen Sviličić za Nova.rs: Ja sam reditelj bez otadžbine, od Hrvatske sam odustao

Piše: Dejan Šapić

Nagrađivani autor filmova “Oprosti za kung fu”, “Armin”, “Takva su pravila”, “Glas”, scenarista ostvarenja “Otac”, “Noćni život”, “Bićemo prvaci sveta”, “Čuvari formule”, „Majka Mara“, jedna od najangažovanijih osoba s ovih prostora u filmskoj industriji regiona, nekada građanin Hrvatske, sada s adresom u Berlinu Ognjen Sviličić oduševljen je, priznaje u razgovoru za Nova.rs, kinematografijom Srbije kako onom iz doba SFRJ tako i recentnom iz prethodnih godina.

Već treću godinu za redom ste selektor na festivalu LIFFE. U prošloj i ovoj godine preovlađuju teme, poput slobode, borbe za radnička prava, a ranije su to bile više intimne priče. Kako vidite te razlike?

- Na festivalu mi kao publika uvek gledamo priče koju su smišljene godinama pre jer je bilo potrebno da se realizuju i dođu do publike. Kao svetlo nekih udaljenih zvezda koje mi u noći vidimo sa zakašnjenjem od nekoliko godina. Nije čudno da se porodica pojavila kao tema ove godine jer je prenekoliko godina bila korona i ljudi su se bojali sveta, zatvarali u svoje porodice. Možda je to donelo ovakve filmove ove godne, ali moguće je da se radi i o slučajnosti. U svakom slučaju lepo je kad na festivalu možete da predstavite niz filmova koju veže zajednička tematska nit.

Ove godine festival je otvorio film Gorana Paskaljevica “Čuvar plaže u zimskom periodu” a usledila je  i projekcija ostvarenja “Tango Argentino? Otkud to, s obzirom da smo do sada imali premijere ili godišnju produkciju na otvaranju?

- Mislim da je prikazivanje restaurirane kopije filma s gostima koji su učestvovali u filmu takođe vrlo lep početak festivala. Prikazivanje filmova iz istorije jugoslavenske kinematografije je deo politike festivala u Leskovcu kao omažu filmova bivše Jugoslavije. Verovatno je da će sledećih godina biti nekih filmova iz Hrvatske, Makedonije, Bosne... Jugoslovenska kinematografija može biti inspiracija mladim rediteljima jer one nastale raspadom Jugoslavije nemaju takav kontinurani kvalitet kakva je bila jugoslovenska. Ovaj film otvaranja je pokazao smer u kojem će festival u Leskovcu ići.

https://www.youtube.com/watch?v=5Rp2pCWzGoE

Kako ocenjujete promenu selekcije “Divlji film” u “Mladi autori u fokusu”?

- Ova selekcija “Mladi autori u fokusu” je, za razliku od prethodne, koncentrisana na region bivše Jugoslavije i Balkana. Iako je selekcija “Divlji film” imala izvrsne selektore i filmove iz celog sveta mislim da je mnogo bolje za jedan mali festival kakav je LIFFE da se čvrsto pozicionira. U ovom slučaju u oviru našeg regiona, koji je u fokusu festivala.

Kakav je odjek festivala LIFFE za poslednje tri godine na region?

- Za učestvovanje na ovom festivalu moram da zahvalim svom prijatelju, reditelju Darku Bajiću koji ga je zamislio kao mesto susreta reditelja našeg regiona. Tu ideju novo vođstvo festivala u koje su uključeni Mića Vučković i Dragan Jović i dalje dosledno sprovode i mislim da u tome treba da budu uporni. Naime, festival ima sve što je potrebno. Krasan i gostoljubiv grad Leskovac, drugim rečima, podršku lokalne zajednice i iskusan tim ljudi i jasan koncept. Ono što nam treba je vreme u kojem će se LIFFE ustanoviti kao centralno mesto susreta filmova i reditelja bivše Jugoslavije.

Da li još uvek na Festivalu u Kotbusu radite na razvijanju ideje za film od 25 reči?

- Da, hvala što ste zapamtili taj podatak. Evo upravo finaliziramo predselekciju tih ideja za film i uskoro će biti prezentirani publici i dati na glasanje. Ima i dosta zanimljivih ideja iz Srbije. Ako odete na stranicu Filmskog festivala u Cottbusu, kroz dve sedmice naći ćete pet odabranih projekata i moći ćete kao publika da glasate, ne znajući ko je autor filma. Glasate ze priču a ne za pisca ili ličnost.

Dakle radi se o platformi u kojoj publika onlajn glasa za najbolju ideju za film koju onda ja uz pomoć producentkinje Claritte Kratochwil razvijam u filmsku priču koja se na idućem festivalu nudi producentima. Ove godine se i Filmski centar Srbije uključio u projekat i postao sponzor nagrade, koja tako dobija prijatelja u našem regionu.

Primetno je da sarađujete sa skoro svim bivšim jugoslovenskim republikama i pišete scenarije za različite autore a u Hrvatskoj ste bili kreator i scenarista TV serija. Pre dve godine ste izjavili da ne pripadate hrvatskoj kinematografiji. Zašto ste, posle toliko uspešnih projekata, odustali od rada u Hrvatskoj?

- Zanimljivo je da praktično od 2017. godine nisam dobio novac za produkciju u Hrvatskoj, a u posednje četiri godine nisam imao nikakvu konkretnu suradnju ni sa kim iz te zemlje. Tako da zbilja ni tehnički više nisam deo hrvatske kinematografije, jer ne živim tamo i ne radim ni sa kim odatle.  Adresa mi je u Berlinu, gradu u kojem sam doživeo najveće uspehe u karijeri. „Oprosti za Kung fu“ i „Armin“ kao reditelj i kao scenarista sa filmom „Otac“ Srdana Golubovića koji je bio u Panorami i dobio nagradu publike koja je jedina takve vrste na Berlinalu. A najviše pišem za kolege iz Slovenije - Janeza Burgera i Damjana Kozolu, u Srbiji radim na igranom filmu sa Srdanom Golubovićem o Marini Abramović i Ulajem. Puno sarađujem i sa Litvanijom. Čak mislim da sam samo iz Litvanije dobio više podrške za svoje tekstove nego iz Hrvatske od koje nisam dobio ništa. Radim i za nekoliko filmskih fondova kao konzultant. 

https://www.youtube.com/watch?v=hCXUfzEhfkA&t=24s

Što se tiče Hrvatskog filmskog fonda, nekoliko vodećih tamošnjih reditelja od smene vlasti u filmskom fondu nije godinama dobilo finansijska sredstva. Rezultat toga je da već skoro četiri godine Hrvatskog dugometražnog igranog filma nema na velikim festivalima poput Berlinala, Kana ili Venecije, čak ni na regionalnim kao što je Sarajevo film festival. Što je najgore nema ni publike u bioskopima. Primera radi u 2024. srpski film je imao sedamnaest puta veću gledanost od hrvatskog. Hrvatski filmski fond je u misiji uništenja svoje kinematografije, što je  jedinstven slučaj u svetu, moram da priznam.

Da li ste posle filma “Glas” iz 2019. pokušavali da režirate i da li ste konkurisali za projekte?

- Od 2020. sam se prijavio deset puta sa tri različita projekta i svaki put bio odbijen uz objašnjenje da ti scenariji nisu dovoljno dobri. Odlučio sam da se ne prijavljujem za produkciju projekata u Hrvatskoj već to radim u Srbiji, Francuskoj i Nemačkoj i sad sam ili u toku prijava na fondove tih zemalja ili čekam rezultate tih prijava.

https://www.youtube.com/watch?v=BxDwADvD2IU&t=31s

Pre nekoliko godina pomenjali ste da radite na rediteljskom projektu o dvojici policajaca koji voze tinejdžera na izdržavanje robije od 40 godina jer je ubio dvoje dilera. Dokle se stiglo sa time?

- Trenutno prevodim posednju verziju scenarija tog filma koji će se zvati „Nivo tolerancije“ u srpsko-francuskoj koprodukciji na engleski jezik da bih mogao da konkurišem za strane fondove. Čekam rezultate s još nekoliko fondova. Međutim isto tako gledam kako da nađem sredstva za taj film i na druge načine. Za finansiranje ovog filma morao sam da sasvim preokrenem svoj način rada na filmu kako bih uključio inostrane producente i pokušao da snimim film na drugoj lokaciji. Kako sam trenutno reditelj bez otadžbine to nije lako, ali je interesantno i izazovno. Nažalost, iziskuje malo više vremena. U međuvremu sam krenuo da radim na jednom nemačkom projektu, ali to je tek u ranoj fazi priprema. 

Kako ocenjujete masovnu produkciju serijskog programa u regionu? 

- Nisam gledao većinu, jer živim van regiona. Možda ta masovnost neki put iznedri i vrhunski kvalitet. Gledao sam samo “Decu zla” i to je zbilja izvrsno. Autori iz našeg regiona uspevaju da s manje para postignu svetski kvalitet. Čuo sam da je “Sablja” izvrsna ali i serija “Pad”. To sve moram da pogledam. Ne bih rekao da je masovnost proizvodnje apriori loša. Mislim da na tome dosta kolega iz regiona zavidi Srbiji.

Bonus video: Scena