"Ne ide se u grob punih džepova": Odlazak dramskog pisca koji je obožavao Srbiju, Nikolaja Koljade

Plodan umetnik, kog su nazivali "uralskim suncem savremene dramaturgije", umro je u Jekaterinburgu posle duge bolesti. Samo nekoliko dana pre smrti velikana savremene ruske ali i svetske drame vodeća glumica "Koljada teatra", kog je davnih dana u Jekaterinburgu dramaturg osnovao, Tamara Zimina izjavila je da je Nikolaj Koljada u komi, pod nadzorom lekara.

Nikolaj Vladimirovič Koljada, dramski pisac, reditelj, glumac, pozorišni pedagog, napisao je više od 120 drama, a dela su mu izvođena na brojnim pozorišnim scenama širom sveta. Od Rusije i Srbije, preko Engleske, Nemačke, Italije, Francuske, Austrije, Finske, do Amerike i Kanade. Još 2003. dodeljeno mu je zvanje zaslužnog umetnika Rusije. Koljadine drame su prevedene na više od 20 jezika, uključujući i srpski.

Za prevode piščevih drama na srpski bio je zaslužan Novica Antić, a naša publika je decenijama unazad na teatarskim scenama JDP-a, Ateljea 212, Narodnog pozorišta "Toša Jovanović", Šabačkog pozorišta, gledala Koljadine komade, koje su postavljali reditelji od Vide Ognjenović, preko Jagoša Markovića, do Stefana Sablića ili Bobana Skerlića. Među njima su: "Kokoška", "Praćka", "Murlin Murlo", "Bajka o mrtvoj carevoj kćeri", "Sovjetska enciklopedija", "Violina, daire i bubanj", "Zmijsko leglo", "Poloneza Oginjskog", "Šuplji kamen", "Lažljivica"…

Nikolaj Koljada je rođen 4. decembra 1957. godine u selu Presnogorkovska u Kazahstanu. Završio je Sverdlovsku pozorišnu školu, a potom se zaposlio u Sverdlovskom akademskom dramskom teatru. Drame je počeo da objavljuje 1982. u listu "Uralski radnik", a sedam godina kasnije završio je vanredno Književni institut "Gorki" i postao član Saveza pisaca Sovjetskog Saveza.

Početkom devedesetih godina bio je stipendista pozorišne akademije Štutgartu, a istovremeno angažovan i u pozorištu "Dojče šaušpil haus" u Hamburgu kao glumac.

Koljada je prvu dramsku zbirku "Drame za omiljeno pozorište" objavio je 1994. i počeo da predaje na Jekaterinburškom državnom pozorišnom institutu. Tada je počeo i da postavlja predstave u Sverdlovskom teatru drame, a krajem 2001. osnovao je svoj teatar.

Tokom devedesetih godina uglavnom je pisao tragične komade, a potom je shvatio da su, govorio je za Sputnjik, publici potrebne komedije "u kojima su skrivena sva ona važna pitanja koja treba plasirati".

- Ne treba svakog dana cepati košulju i kukati kako je teško da se živi u ovom svetu. Ljudi u pozorište dolaze umorni, s posla, platili su kartu da sednu u tu fotelju, a onda ih ti nekom svojom tragedijom udariš u glavu. Ja izlazim pred publiku i kažem: "Dragi moji prijatelji, hajde malo pogledajte, nasmejte se, a možda ćete na kraju i zaplakati". A tako se obično i desi…

Voleo Ćirilova

Ne samo da je napisao više od 120 drama, već je i postavio šezdesetak predstava koje su se igrale širom Rusije. Takođe je pokrenuo Međunarodni otvoreni konkurs za dramaturge "Evroazija", kao i Međunarodni pozorišni festival savremene dramaturgije "Koljada Plays", na kom su gostovala i naša pozorišta.

- Mislim da u savremenom pozorištu mesta ima za sve: i za inovatore, i za konzervativce i za postmoderniste, i za realiste. Pozorište je veliko, kao i svet - govorio je Koljada u razgovoru za nedeljnik "Vreme" prilikom jednog od brojnih dolazaka u Srbiju.

- Prvi put sam došao na premijeru jedne svoje drame, ne sećam se više koje. Zatim sam bio član žirija Bitefa. Tužno mi je što više nema Jovana Ćirilova, čoveka koji je tako mnogo učinio za srpski teatar, za evropski i ruski teatar. Mnogo smo se družili i veoma sam ga voleo - pričao je dramski pisac srpskim novinarima.

Čak tri puta Nikolaj Koljada bio je gost Bitefa, a poslednji put na jubilarnom, 50. izdanju festivala. Bitef, priznao je tad, za njega je simbol "novog disanja":

- Živim u Jekaterinburgu, to je veliki, ali ipak provincijski grad na dve hiljade kilometara od Moskve. Ljudi tamo ne razumeju dobro savremeno pozorište, hoće Šekspira u somotskim kostimima. Ali kada ovde, u Srbiji vidim ovakvo interesovanje za pozorište, za savremeni teatar, shvatim da sam na pravom putu. Bitef je tokom 50 godina vaspitavao ljude, svi razumeju predstave, razumeju nove pozorišne tendencije, pozorišni jezik. I to je zaista predivno.

Nije umeo, kada je boravio u Beogradu, ni sam da objasni uspeh svog komada "Kokoška" nigde, pa ni u Srbiji gde je igran više od jedne decenije. Nije umeo, priznao je, da "prokljuvi” tajnu:

- "Kokoška" se izvodi u skoro svakom drugom pozorištu u Rusiji, kod mene u Koljada teatru igra se već godinama i uvek je sala puna. Po toj drami je snimljen i film. Ali i dalje ne mogu da razumem zašto je ta priča o ruskim provincijskim glumcima tako interesantna i u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Srbiji… Đavo bi ga znao, ali nešto tu ima. Možda glumci podsećaju ljude u sali na njih same. Pa ne kaže se uzalud da su svi ljudi glumci i da je čitav svet - pozorište.

Smatrao je da je u Rusiji pozorišni svet surov. Zapravo, da je surov u čitavom svetu.

- Nažalost, u Rusiji vladaju zavist i neprihvatanje tuđeg uspeha. Nikome u Rusiji se ne dopada što se moje predstave prikazuju u celom svetu. To izaziva pakost i ljutnju, ali ja sam na to već navikao i mene je, da budem iskren, baš briga za bilo čije mišljenje.

No, opet je primetio kao je autoritet ruske pozorišne škole oduvek bio jak i kako nastavlja da traje.

- I niko ne može da ga zaseni. Mislim da je to zbog siromaštva. Nema tu šta da se krije - što je zemlja siromašnija, to je njeno pozorište bolje. A zašto je to tako - ne znam…

Teatar ne uslužuje publiku

Upitan šta za njega simbolišu ljubav i sloboda, imao je spreman odgovor - "Moje pozorište".

- Uvek kažem da ljubav gradi, a mržnja ruši. Međutim, ne shvatam pozorište kao nekakvu vaspitnu ustanovu. Teatar treba da zabavlja publiku, i to je sve. Da nam skreće pažnju sa životnih problema. A kada govore da je pozorište vaspitač, da je "pozorište katedra, sa koje se mnogo dobrog može poručiti svetu" (kako je govorio Gogolj), ja se mrštim. Ne dopada mi se kada odrasle ljude vaspitavaju tokom tri sata dok traje predstava. Kako kažu, gvožđe se kuje dok je vruće, a da vaspitava i uči onome što je ispravno može samo porodica - kazivao je za "Vreme".

Međutim, kada je 2016. boravio u Beogradu, a povod je bio Festival ruske drame, primetio je na susretu s medijima da se glumci trude da zabave publiku i ocenio da to nije dobro.

- Glumci se trude da nasmeju publiku po svaku cenu, gotovo da izigravaju budale, a publika sedi zavaljena, kao da kaže - hajde, igraj, pleši, zabavljaj me, samo da mi bude zanimljivo. To ne treba da bude tako. I u Rusiji, i u Srbiji u poslednje vreme se javlja to osećanje u publici da pozorište spada u sferu usluga, da su pozorišni stvaraoci dužni da ih usluže za njihove pare, samo da publici bude lepo i veselo. To nikada u teatru nije bilo tako i tu praksu treba prekinuti - odsečan je bio Koljada.

A osvrćući se na plodnu karijeru, tokom koje je iz sebe iznedrio 120 drama, Nikolaj Koljada je ovako odgovorio na pitanje može li u Rusiji dramski pisac da živeti od svog pisanja:

- Evo, ja živim. Od tih 120, igrano je 90. Imam autorski procenat, koji nije mali. Sasvim je drugo pitanje da li bih mogao da od tih para sagradim vikendicu u Majamiju, ali sav moj novac odlazi na moje pozorište. Pa šta? Kako u Rusiji kažu: "Ne ide se u grob punih džepova." Ja imam svoje pozorište i srećan sam čovek!