"Nisam fan tenisa, ali ovaj film je ljubavna priča": Dokumentarac o kraju karijere Rodžera Federera kroz reči Asifa Kapadije

Nije često da vidite grupu sportista – neke od najvećih tenisera svoje generacije – kako plaču zajedno u svlačionici kao da je grupna terapija. Ali upravo to se dešava u filmu “Federer: Twelve Final Days”, novom Amazonovom dokumentarcu Asifa Kapadije (Ejmi, Sena, Diego Maradona). Teniseri Rodžer Federer, Rafael Nadal, Endi Marej i Novak Đoković ne mogu da zadrže suze.

Umesto da prati celu Federerovu karijeru – u stilu mini-serije kao što je “Beckham” – “Federer” (koji je premijeru imao nedavno na Tribeka festivalu) se fokusira isključivo na sportistu koji najavljuje penziju, i na 12 dana pre njegovog poslednjeg meča (u kojem je igrao dubl sa Nadalom na prošlogodišnjem Lejver Kupu u Londonu). Čujemo kako tada 41-godišnjak ima stalne probleme sa kolenom, kako je imao više operacija i kako je, ovaj sportista, koji se smatra jednim od najvećih tenisera svih vremena, konačno odlučio da je vreme da ostavi reket.

Na kraju, “Federer” nije toliko o tenisu koliko je o starenju – i, do neke mere, o samoj smrti. Sam Federer to prihvata, sve do svog poslednjeg meča kada je vreme da napusti teren poslednji put i njegovo lice se iskrivi u izraz koji se može opisati samo kao duboka tuga.

Asif Kapadia na početku razgovora za “GQ-magazine” kaže da nikada u životu nije bio na teniskom meču.

- Nikada ga nisam gledao. Kontaktirao me jedan od mojih predstavnika u Americi koji je rekao: „Postoji projekat o Federeru, da li bi te zanimalo?“ Rekao sam: „Nisam siguran.“ Rekli su da ima nekog materijala. Iskreno, ušao sam u to misleći da nije za mene. Ali dok sam to gledao, shvatio sam da zapravo stvarno gledam. Bio sam prilično dirnut. Ne poznajem tenis, nisam fan Rodžera Federera, ali nešto u tome me je dirnulo i mislim da je ovo zapravo priča o starenju. Nije stvarno o tenisu. Sada sam u srednjim godinama, zar ne? Nekada sam bio najmlađa osoba u filmskoj ekipi, a sada sam u pedesetim i imam tinejdžere. Radio sam mnogo životnih priča. Obično mi treba tri ili četiri godine – za “Senu” mi je trebalo pet godina. Nisam bio spreman da radim nešto veliko i dugotrajno. Ali ideja da se okvir svede na kratko – na 12 dana – bila mi je zanimljiva. Jer svi bi očekivali 'životnu priču', ali ja sam to već radio, a sada to svi kopiraju.

Kapadia podseća da ovaj film nije priča o najboljim Federerovim trenucima.

- Film govori o tome kako on više nije u stanju da to radi, kako ne može više da stigne lopticu, a ipak je poznat po tome što je bio neverovatni, prelepi baletski igrač mežu teniserima. I ta spoznaja – i možete je videti na njemu i svima oko njega – to je ono što sam našao emotivnim. I činjenica da je bio spreman da nam to pokaže. Mislio sam da je zanimljivo; ova osoba koja ne snima puno filmova, koja je veoma privatna, onda odlučuje "Snimiću film o kraju, kada gubim."

Prilično dirljiva scena u filmu je kako veliki teniseri plaču na kraju. Kao da je to zato što i oni svi stare i kao da gledaju u istu budućnost. Kapadia to potvrđuje.

- Svi oni shvataju da on ide prvi. On je bio taj koji je došao pre njih, na koga su se svi ugledali. I sada "moje vreme je završeno". Možete to videti. Film je na neki način prilično suptilan. Neki ljudi su očekivali da bude životna priča – svaki najbolji meč koji je ikada imao protiv Nadala. Ali radi se o tome kako on shvata da je gotovo, kako oni shvataju 'uskoro će biti i moj red' i kako mi shvatamo 'to smo zapravo mi'. Svi mi starimo i stvari se menjaju i ne možemo raditi ono što smo nekad mogli na isti način. Nije bitno koliko si bogat, koliko imaš, ostaćeš stariji. Nema vremena za gubljenje. Kada je u pitanju scena plakanja… Koji je to termin da se to opiše? Znamo za 'toksičnu muškost'. Znamo kakvi momci i sportisti mogu biti u svlačionici. Šta je suprotno tome? Niko od nas ne zna!

Nadal je tu bio posebno potresen, a Kapadia se nadovezuje i kaže da je ovaj film u stvari ljubavna priča.

- Sva ta emocija. Takođe, činjenica da su svi oni solo sportisti, a završavaju igrajući dubl je prilično zanimljiva. I evo nas, ja sam solo reditelj i sada prvi put u životu igram dubl. Dva smo čoveka (koreditelj Džo Sabia) koji su režirali film. Mislio sam da je sve to ono što ga čini zanimljivim. Taj odnos je veoma neobičan i poseban.

Reditelj na kraju pominje i Federerovu suprugu Mirku koja ga je uvek verno i redovno pratila na njegovim mečevima.

- Što je zanimljivo kod nje je... Moje iskustvo kao filmskog reditelja je da imam porodicu koja živi u Londonu, i kada odem da snimam - odem. Pretpostavio sam da je tako i sa Rodžerom. Provodi mnogo vremena van kuće. A on je bio kao ‘ne, ne, ne, svi idu sa mnom’. Tako da je ono što je bilo zanimljivo razgovarati sa Mirkom to što je tužna što se on povlači, ali je takođe tužna što su zapravo proveli ovaj život putujući svetom kao porodica, i to je za nju gotovo. To iskustvo koje su svi zajedno imali, ona zna da će se promeniti. Ali to je takođe olakšanje, jer joj je to zaista predstavljalo teret. Mislim da je Rodžer došao do tačke kada je rekao: Ne mogu više ovo da radim.

Bonus video: Pet načina na koje je Federer uveo revoluciju u tenis