Najdraži moj kume, najnežniji moj lirski ciniče.
Uvek mi se činilo kako posmrtno ćutanje preživelih uvek nepogrešivo liči na umrlog. A reči izrečene o njemu po pravilu ne. One kažu ili premalo ili previše ili kao da se izriču samo zato što se nema snage bilo šta reći.
Možda i ćutnja i reči i nisu drugo do bolno prezivljavanje onih koji nasleđuju smrt prijatelja, ali bojim se da u ovom trenutku niko ne ume ni da zamukne dovoljno tiho niti da izusti išta dovoljnu da zaliči na tebe, moj dragi kume, i na to koliko te volimo i koliko nam značiš. A i kada bi bilo ko od nas to i bio u stanju, a znam da nije, kako i govoriti i ćutati o smrti onoga koji nas je ceo život učio kako se umire od smeha.
Sve verujem da ćeš nam, koliko već sutra, svima poslati poruke, trijumfalno zadovoljan kako si izlažirao sopstvenu komemoraciju i kako kao razlog za svoj nedolazak na istu navodiš neki od svojih remek-izgovora:
„Imao sam sinhrono plivanje, počeo mi je fashion week, trka na stiklama i sl“.
Sve mislim banućeš odnekud i pitati nas:
„Ljudi, ‘de ćete za novaka?“
Ili da ćeš izaći na scenu i zahvaliti se za sahranu o državnom trosku kao i na mogućnosti da u Aleji zaslužnih građana sa viđenijim pokojnicima vodiš pametne razgovore. Zato, učini nam svima, bani odnekud pa da se smrtno naljutimo na tebe zašto si se sa nama ovoliko neslano našalio…
Govoriti ili ćutati o tebi sada, znači birati između nepodnošljivog i nemogućeg. A sve i kad bismo sasvim zaćutali iz nas bi samo govorilo sve ono sto si nam bio a pogotovu ono što nismo stigli da sa tobom dopričamo. Ceo jedan beskraj ostao je nerečen. Mnogo si mi toga ostao dužan: Zajednišku kafu u Puli sa Džojsom, zajednićko lutanje Volgom po Rusiji, da radimo Manov „Čarobni breg“, Dostojevskog (šta god), da uživamo kako nam Čehov zledi duševne rane, da zamisljamo kakva je bila smrt tana od Kodora kada mu ništa u životu nije tako stajalo kao to kako se sa životom rastao, da se pitamo kako su indijanske poglavice znale kada je dobar čas za umiranje i da zajedno prohodamo Jerusalimom… Zbog svega što smo jedan drugom ostali dužni praštaj mi ovu nemuštost i mucanje u snalaženju da posmrtno slovo o tebi preživim.
Jedan stari antički epitaf kaže:
„Ja nisam odavde, Brotah mi je ime, dođoh čak sa Krita iz grada Gortine, ni sam ne znam kako eto me u grobu, a došo sam samo da rasprodam robu“.
Iz ovog epitafa jedno se sigurno odnosi na tebe – ti nisi bio odavde, a mi, preostali, povlašćeni svedoci tvoje divne nesrazmere sa svetom, znamo koliku još robu nisi rasprodao.
Bio je jedan od preretkih zbog kojih veruješ da nisi promašio vreme u kojem češ da se rodiš.
Jedan od onih koji ti unapred nedostaju jer je svaka budućnost sa njim prekratka.
U vremenu provedenom zajedno nikada nisam znao da li da se radujem više zbog svega što smo jedan drugom rekli ili zbog slutnje onoga što bi u nama tek da se kaže.
Uvek si mi ličio na drvo kome su od obilja roda polomljene grane zato što je malo onih koji beru ili imaju nepca za ukus tvojih plodova.
Imao sam utisak da smo svi u tvoju blizinu na veresiju ušli i da ćemo morati tek da zaslužujemo to što si nam u ovom vremenu darovan.
Besporedno duhovit, bio si blagosloveni žalac u meso sveta u koji si navratio da nam se tako lekovito, blistavo i neodoljivo nasmeješ, al tako da nas tim podsmehom ogreješ za ceo život protiv svake studi. I to je bila učtivost tvog nenadmašnog duha prema nama nedoraslima. Bila je čast biti predmet tvojih ismevačkih veština.
Kada sam te pred Lažu i paralažu jednom pitao zašto ne presvlačiš privatne farmerke rekao si da je i u vreme Sterije postojao češki štep i da nije posredi anahronizam. Možda je češki štep bio Sterijin savremenik ali kako mi sada da tvojoj smrti budemo savremeni.
U jednoj prepisci citirao si mi Sofokla koji je rekao: Nek me nebo oslobodi divljeg gospodara. Oslobodio ga je orao bacivši kornjaču da se razbije o njegovu ćelu.
I onda si dodao: Ćelav jesam, tražim kornjaču… Mogla je tvoja kornjača da bude bar malo sporija a orao nije morao bukvalno da shvati tvoju salu.
Jedina želja nad usnulim prijateljem jeste da imaš glas dovoljno moćan da uzvikne: „Lazare, ustani!“…
Praštaj nam svima naš nemoćni glas, ali znaj da je sve tvoje odavno ustalo u nama i hoda…
Kume moj dragi, bila je takva radost biti tvoj kum. Hoću da verujem da si se samo „odmetnuo“ ili „otisnuo“, kako bi verovatno voleo da nazoveš svoj odlazak, i tako sada nebu i angelima zavidim na tebi. Neka te molitve naše prate i nek ti je sretno odredište i u zagrljaj Hristov u radosti prispeo a višnji ti se Jerusalim u vekove radovao!
(Govor kojim se Nebojša Dugalić oprostio od Borisa Komnenića)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare