Podeli
Goran Skrobonja Foto: Privatna arhiva

Opustele metropole podsećaju na sve one brojne filmove i serije o apokaliptičnim događajima koje smo toliko puta gledali, i ovo je još jedan dokaz za tvrdnju da naučna fantastika nije nikakav infantilni žanr namenjen deci i neozbiljnima, već upozorenje na ono što čovečanstvo može da zadesi, kaže pisac Goran Skrobonja.

Goran Skrobonja je pisac horora i fantastike, prevodilac i urednik. Autor je knjiga “Nakot”, “Vojnici Korota”, “Čovek koji je ubio Teslu”, “Sva Teslina deca”, “Od šapata do vriska”, “Šilom u čelo”, “Tihi gradovi” i najnovije “Klopka i druge priče”.

Zastupljen je u Antologiji nove srpske fantastike, priredio je nekoliko antologija horor, odnosno SF književnosti, i prevodio Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda i druge autore.

Skrobonja za portal Nova.rs govori o epidemiji i merama uvedenim radi njenog suzbinjanja, o naučnoj fantastici i hororu kao našoj realnosti, ali i na čemu trenutno radi.

Šta mislite o merama koje se sprovode radi suzbijanja epidemije koronavirusa?

Čini mi se da su mere koje su za sada na snazi nužne i da daju nekakve rezultate, u smislu da ne prisustvujemo naglom porastu broja zaraženih i broja žrtava kao u Italiji ili Španiji. Tu izuzimam ukidanje mogućnosti da vlasnici pasa prošetaju svoje ljubimce, makar oko zgrade u kojoj žive. Tu meru smatram krajnje nehumanom i beskorisnom. Opet, imam bezbroj zamerki na to kako osobe, koje trenutno imaju poluge vlasti u zemlji, krše propise i procedure za njihovo donošenje, uvođenje i, posebno, objavljivanje. Čovek koji to radi i koji se, kao onaj margarin u sve meša, tešku situaciju samo čini još gorom.

Goran Skrobonja, Foto: Privatna arhiva

Da li su mere preoštre i kuda nas mogu odvesti?

Za sada, reklo bi se da nisu, ali ono što se najavljuje postaje besmisleno. Nemojte jednog pisca fantastike pitati kuda nas opresivne mere bilo koje vrste mogu odvesti, jer vam se odgovor svakako neće dopasti.

Da li mogu imati i negativan, a ne samo pozitivan efekat, i šta kažete na najavu njihovog pooštravanja?

Negativan efekat prevashodno izaziva histerija u većini medija i stvaranje atmosfere straha od strane onih koji bi upravo morali da umire stanovništvo. Najavljena je zabrana kretanja od 24 sata dnevno, a onaj kome to pada na pamet ne ume da odgovori ni na jedno logično pitanje, počevši od onog osnovnog: Ko će nas onda snabdevati osnovnim namirnicama? Odgovor pred milionima gledalaca na to glasi: „Ne znam“. Ne može tako. Moja majka ima 81 godinu i živi sama na drugoj strani grada. Jednom nedeljno je snabdevam osnovnim potrepštinama, naravno, u vreme kad zabrana kretanja nije na snazi, i provedem najduže minut pred njenim vratima kako bih joj predao kupljeno i uzeo kesu sa smećem da je bacim umesto nje. Ko će to raditi ako meni bude potpuno zabranjeno da izlazim? Država ne može na to da kaže – „Ne znam.“

Šta vas je poslednjih dana najviše šokiralo i iznenadilo?

Način na koji vlast komunicira sa građanima. Mada, ruku na srce, sâm sam kriv za to što sam očekivao nekakvu empatiju, pristojnost ili profesionalnost. Trebalo je odavno već da oguglam.

Kako se lično osećate u izolaciji? Kako provodite vreme?

Mislim da se za većinu ljudi koji inače rade od kuće, kao ja, život nije naročito promenio. Prevodim za „Lagunu“ biografiju Dženis Džoplin. Ostatak vremena provodim u pripremama za nastavak rada na novom romanu koji pišem zajedno sa Ivanom Nešićem i igrajući se na računaru. Ako nekog zanima, već nedeljama sam zagnjuren u hiborijanski svet Roberta E. Hauarda pretočen u igricu „Conan Exiles“ – svesrdno preporučujem.

Kako na Vas deluju jezivi prizori iz sveta? Na šta Vas podsećaju puste ulice?

Opustele metropole, naravno, podsećaju na sve one brojne filmove i serije o apokaliptičnim događajima koje smo toliko puta gledali, i ovo je još jedan dokaz za tvrdnju da naučna fantastika nije nikakav infantilni žanr namenjen deci i neozbiljnima, već upozorenje na ono što čovečanstvo može da zadesi. Nažalost, veoma često su se naučnofantastična dela pokazala proročkim, i to važi i u ovom slučaju. Svako ko je pročitao Pekićevo „Besnilo“ ili Kingovo „Uporište“, ovih dana doživljava krajnje neprijatno prepoznavanje atmosfere ili konkretnih situacija iz tih romana. Ipak, u celoj ovoj svetskoj slici – koja se naravno prelama i u našoj zemlji – postoji previše čudnih i nelogičnih stvari, tako da je taj, nazovimo ga spekulativni deo mog bića prilično sumnjičav. Za sada se uzdržavam od zaključivanja, ali slutim da se iza metaforičkog brda nešto sasvim drugačije valja.

Pronalazite li paralelu sa nekom od svojih priča?

Kao i mnogi drugi pisci, bavio sam se sličnim temama. Jedna davna priča, po kojoj je naslov dobila moja treća zbirka priča, „Tihi gradovi“, u dlaku opisuje nestvarnu tišinu koja me dočekuje danas u vreme zabrane kretanja kada izađem na terasu i pogledam niz pusti bulevar (iako je razlog te tišine sasvim drugačiji). Još dve moje pripovetke bave se pandemijama, što posredno („Do poslednjeg“), što neposredno („Marta“), tako da… tačno je, paralele postoje.

Da li je horor postao realnost?

Najjezivije u vezi sa hororom jeste to što je on oduvek bio realnost, čak i kada je posezao za nadrealnim elementima ne bi li dodatno naglasio egzistencijalni užas ljudske svakodnevice. Kao što iz dana u dan živimo naučnu fantastiku, isto važi i za horor.

Govori se da svet posle ovoga neće biti isti. Kakav vi očekujete?

Ako i bude promena, plašim se da neće biti nabolje. Videćemo.

Odjednom je čovek bespomoćan, velike sile su poražene pred epidemijom. Da li je ovo neka vrsta kazne?

To bi podrazumevalo da postoji nekakav sudija, neko nad-biće koje smo uspeli da naljutimo. Naravno, to je srž svake religije, i veoma je utešno – kao kad imate roditelja koji je strog, ali pravičan, pa će vas kazniti i naterati da više ne budete nevaljali. Ne. Ne kažnjava nas niko drugi. Sami smo ovo zakuvali. Kad kažem „mi“, mislim na čovečanstvo u globalu. A moglo je, kao u onoj pesmi „Bijelog dugmeta“, bolje.

Da li će se ljudi udaljiti još više jedni od drugih ili ćemo postati humanije društvo?

Urođeni optimista u meni nada se da će se desiti ovo potonje. Istorija mi, nažalost, ne daje za pravo. A ona jeste, osim što se ponavlja, učiteljica života.

U novoj knjizi „Klopka i druge priče“ kombinujete horor, SF, antiutopiju, zombi epidemiju, fudbalske zavere, slovenska božanstva. Ima li u neku ruku i ove naše stvarnosti u njoj?

Svakako. Ali to važi i za sve druge knjige, kako moje, tako i drugih pisaca. Bez obzira na to radi li se o hororu, krimiću, ljubiću, istorijskom romanu, pornografiji ili „lepoj“ književnosti, svako od nas polazi od stvarnosti i kroz delo joj se vraća. Svaka moja priča pogled je na pojedini fenomen, pojavu, sa kojom sasvim realno živimo.

Da li vas sve što se dešava inspiriše na pisanje?

Pomenuo sam već da radim na novom, zajedničkom romanu, sa Ivanom Nešićem. Ali, to je rad započet pre nekoliko meseci, a zasnovan na ideji staroj gotovo 10 godina. Jednostavno nismo imali vremena da joj se ranije posvetimo. Aktuelni događaji su, naravno, inspiracija, ali za mene ne momentalna. Potrebno je da prođe neko vreme kako bih se osvrnuo na njih, sagledao ih na svoj način, uporedio to sopstveno viđenje sa ”objektivnom” slikom i video može li se o onome što nam se danas dešava ispripovedati nešto suvislo i zanimljivo.

Koji književni junak bi mogao sada da nam na bilo koji način pomogne?

Vonegatov Kilgor Traut.

Koju pouku bi trebalo ili se nadate da ćemo iz svega ovoga izvući?

Nesumnjiva pouka je da treba mnogo više da vodimo računa o tome kome poveravamo u ruke vlast nad sopstvenim životom.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram