Šta ovakva priznanja znače u vremenu u kome se knjige sve manje čitaju, kada se dela štampaju u sve manjim tiražima i kada književni život, onakav kakav je nekada bio, i kakav pamtimo, više ne postoji, kazao je akademik Ljubomir Simović primajući Medalju SANU.
Svečana dodela nagrade Medalja SANU za 2022. godinu iz oblasti umetnosti uručena je na skupu povodom obeležavanja Dana Akademije, akademiku Ljubomiru Simoviću. Primajući priznanje iz ruku odlazećeg predsednika SANU Vladimira S. Kostića, Simović se u besedi zahvalio na nagradi, ali i pitao:
– Ne mogu da se ne upitam šta ovakva priznanja znače u vremenu u kome se knjige sve manje čitaju, kada se dela štampaju u sve manjim tiražima i kada književni život, onakav kakav je nekada bio, i kakav pamtimo, više ne postoji. Knjigu potiskuju nove tehnologije, što je dobilo takve razmere da su futorolozi došli do zaključka da će knjige potpuno iščeznuti – rekao je u svojoj besedi Simović i dodao da je kanadski filozof Maršal Makluan (1911-1980) naše vreme video kao „poslednji čin i kraj civilizacije knjige“.
Nagrađivani pesnik, dramski autor legendarnih pozorišnih komada osvrnuo se na činjenicu da takvi zaključci nisu ostajali bez odgovora, tako je na Makluanov stav slavni italijanski književnik Umberto Eko ranije imao razgovor na temu sudbine knjige sa Žan Klodom Karijerom, francuskim piscem, dramaturgom i scenaristom.
Zajedno su objavili knjigu kao rezultat tog razgovora pod nazivom „Ne nadajte se da ćete se rešiti knjige“, a sam naslov, prema rečima Simovića, može da se čita kao poruka.
Na pitanje – „da li će knjiga nestati zbog pojave interneta?“, Umberto Eko je tada odgovorio – „Knjiga je poput kašike, čekića, točka, ili makaza. Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo za istu svrhu mogli napraviti nešto bolje od nje“, što je Simović ponovio više puta tokom govora, želeći da naglasi da se bez knjige ne može opstati.
Karijer je, podsetio je akademik, ukazao na činjenicu da se tehnologija danas razvija neverovatnom brzinom, da mi danas ne možemo da vidimo tekst napisan na nekoj disketi ili CD-Romu, starom jedva nekoliko godina, ali zato još uvek možemo da čitamo neki tekst štampan pre pet vekova.
Francuski književnik je naglasio da se knjige mogu čitati pri dnevnoj svetlosti ili uveče uz svećučak i kada čitavo audio-vizuelno nasleđe bude iščezlo.
Navodeći reči razgovora italijanskog i francuskog pisca, Simović se osvrnuo uporavo na taj veliki problem pojave digitalizacije, gde onlajn knjige zamenjuju u velikoj meri štampana izdanja, te navedeno delo govori i to da nije ni izvesno da li ćemo u budućnosti imati dovoljno energije na raspolaganju za funkcionisanje svih naših uređaja, tako da bi bez struje sve otišlo u nepovrat.
– Potvrdu da knjige možemo čitati i bez struje, ako to već nismo znali, dobili smo i ovih dana na način koji nikoga nije mogao obradovati – u razorenim gradovima Ukrajine. Više od jednog veka pre nego što je jedan od modernih filozofa zaključio da je čovek čoveku – vuk, Sava Mrkalj je zaključio da je čovek čoveku – strava“ – podsetio je Simović i pročitao odlomak iz pesme: „Čovek, strava čoveku, ah, veća, Goni pravdu što je sviju sreća, goni mir iz sveta sav. Vuk ne lomi reč ni veru svoju: Top i kartač ne privezu k boju anakonda, ris i lav“.
Ljuba Simović je naglasio da se ne može nada u opstanak knjige bazirati na eventualnom nestanku ili nestajanju audio-vizuelnog nasleđa.
– Drugim rečima, možemo li nadu u opstanak knjige zasnivati na njoj samoj, na njenim vrednostima i mogućnostima, nezamenljivosti, nezavisno od svega drugog – od nestanka interneta, disketa i pametnih telefona. Problem je što današnjem čoveku nije stalo do te svrhe, o kojoj je govorio Umberto Eko – „Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo za istu svrhu mogli napraviti nešto bolje od nje“. A kada čoveku nije stalo do takve svrhe, onda mu nije stalo ni do knjige koja toj svrsi služi. Više nego sve drugo, kao što je razvoj tehnologije, presudan je naš odnos prema knjizi. Ipak bih pokušao da budem manje pesimističan i da ovaj razgovor podsećajući na jedan neobičan gest Horhe Luisa Borhesa na jednom od velikih skupova PEN-a. Borhes je tada svoj govor održao tako što je od početka do kraja izgovarao samo jednu reč: Šekspir, Šekspir, Šekspir, Šekspir, Šekspir. To i danas dopire do nas, kao odgovor, kao argument, kao poruka i opomena – zaključio je akademik i književnik Ljubomir Simović u obraćanju Akademiji.
Bonus video: SANU između starih principa i novog sveta
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar