Postojala su vremena, šta kažem, decenije, kad nije bilo izbora najboljih filmova (TopTen). U tim herojskim godinama film se probijao kroz kafane, cirkuske šatre, vašare, zabavišta, da bi zvanična kultura postepeno shvatala da je rođena respektabilna umetnost.

Danas imamo liste najboljih, po žanrovima, godinama, decenijama, po podžanrovima (slash movies, na primer) na svim stranama. Što je dobro, podsticajno. Najčuvenija je lista britanskog magazina “Sajt end saund” (Sight and Sound), od 1952, svakih deset godina do današnjih dana. Nekadašnji, pariski “Kaje de sinema” (Cahiers du cinema) – nema ga više, pokoj mu duši – svake godine je objavljivao svoju listu „ten best“, a to su preuzeli i drugi, američki “Film koment” (Film Comment), francuski “Pozitif” (Positif). I sam “Sajt end saund” objavljuje godišnju listu „50 najboljih filmova godine“, uz pojedinačne liste svojih kritičara-saradnika…

Priznajem, obožavam da zavirujem u tuđe liste, uvek doznam za neke naslove koji mi nisu bili dostupni. Jedan od najboljih kritičara današnjice, Džonatan Rozenbaum iz „Čikago Ridera“ svake godine objavljuje svoju listu, a ima i liste po žanrovima, decenijama… Divota.

Često protrčavam kroz raskošnu knjigu meni nepoznatog britanskog kritičara Roba Hila koja ima jedinstven naslov „Movies – over 100 top lists“. Ovde su liste po žanrovima, po najlepšim plavušama, po barovima, po kameo pojavljivanjima, čak filmova poznatih po mestima koje biste najradije posetili! Ludnica.

Imam i ja liste po različitim uglovima, žanrovima, čak imam i listu mojih „bensedin filmova“. To nije lista mojih najboljih filmova, oni se neprekidno prikazuju, nema razloga sada se njima vraćati. Naglašavam da redosled ovih filmova nije po vrednosnom ključu, štaviše mogao sam da dodam još tridesetak naslova, ali to onda otežava brzu upotrebnu svrhu. Kao sa aspirinom ili bensedinom, odluka mora da bude brza i ne stvarati od toga akademsko pitanje.

Evo liste sa izvornim naslovima (tako ćete se lakše snaći na internetu)

„Amarcord“ (red. Federiko Felini)

– Ovde neću ništa uneti, jer ako je nekome potrebno nešto reći o ovom remek-delu, zalutao je u svetu filma.

„Producers“ (red. Mel Bruks)

– Suluda priča o dvojici brodvejskih producenata koji pokušavaju da naprave skandalozan mjuzikl „Springtime for Hitler and Germany“.

„Party“ (red. Blejk Edvards)

– Piter Selers, Indus u epizodnoj ulozi, upropasti skup objekat, a onda greškom stigne na veliku holivudsku žurku. Životna egzibicija vrhunskog komičara.

„Some Like It Hot“ (red. Bili Vajlder)

– Važi kao u slučaju „Amarcorda“.

„To Be Or Not To Be“ (red. Ernst Lubič)

– Paklena komedija o ličnom pojavljivanju Hitlerovom u okupiranoj Varšavi. Film nastao na samom početku Drugog svetskog rata i zato u početku pomalo skrivan.

„Big Lebovski“ (red. braća Koen)

– Svaki minut iz života Batice Lebovskog je velika uživancija.

„Leningrad Cowboys Go Amerika“ (red. Aki Kaurismaki)

– Rok seljačine sa severa Finske odlaze da osvoje američku publiku. Dovoljno.

„Borat“ (red. Lari Čarls)

– Komičar Baron Koen igra kazahstanskog novinara Borata koji odlazi u Ameriku da prikaže čari kazahstanske demoratije. Ova neodoljiva komedija nagnala je vladu Kazahstana da uloži protestnu notu i prokune film.

„Monti Python, Bryan Life“ (red. Teri Džons)

– U nazaretskoj štali rođen je Brajan, istog jutra kad je u susedstvu rođen Isus. Brajanov život je raskošna parodija, sve do smrti na krstu, to su mogli samo Pajtonovci.

„Sideaways“ (red. Aleksander Pejn)

– Dva drugara, jedan tek razveden, drugi pred ženidbu, reše da nedelju dana pred venčanje provedu obilazeči kalifornijsko vinogorje, u hedonističkom preterivanju, čemu doprinose i neke neodoljive kelnerice.

Bilo bi toga još, ali liste moraju da se zaustave na brojci deset. Ako po vama nešto nedostaje, krenite sa svojom.