Imali smo socijalni mir, ali živeli smo u laži. Naravno, nismo bili zatvoreni, gledali smo “Paklenu pomorandžu” u bioskopima, imali smo rokenrol. Ali, bilo je to sterilno društvo gde informacije nisu prolazile tako lako i kritička misao nije podržavana, kaže za Nova.rs makedonski reditelj Igor Ivanov.
Ivanov, rođen u Skoplju 1973, uhvatio je kao klinac poslednje godine “zlatnog vremena” kome se, kako kaže za naš sajt, “stalno vraćamo”. A svoju rediteljsku karijeru započeo je u “nedoba”, tokom devedesetih godina, tik nakon raspada Jugoslavije radeći najpre na televiziji, a potom se posvetivši kratkim filmovima i dokumentarcima. I dok je njegov kratki film “Bubachki” bio u takmičarskoj selekciji 54. Berlinala, a osvojio Zlatnog leoparda u Lokarnu, već sa prvim dugometražnim ostvarenjem “Upside Down” predstavio se u Karlovim Varima i dobio nagradu u Valensiji. Posle hvaljenog ostvarenja “Soba s klavirom”, nedavno je njegov treći film “Čisto ljudski” imao srpsku premijeru na Festivalu evropskog filma Palić.
Susreli smo se nakon predstavljanja filma na Paliću koji je, po oceni Igora Ivanova, “najrelevatniji festival u Srbiji”:
– Evropski je orijentisan i ima selekciju koja je u dosluhu sa vremenom u kome živimo. Palić je konvergentna tačka. Tu se ljudi sakupe iz jednog jedinog razloga – jer vole film – kaže režiser.
Za ostvarenje “Čisto ljudski” imao je srpskog koproducenta, kuću “Art & Popcorn”, koja mu je obezbedila našu direktorku fotografije Mariju Radošević sa kojom je imao odličnu saradnju, kao i sa glumcima Jelenom Mihajlović, Goranom Šušljikom…
– Najlošije za jednog filmskog autora jeste veštačka koprodukcija, kada ti se nameće da menjaš scenario ili izmišljaš zašto neko mora da govori flamanskim… Ili da ti neko dovede direktora fotografije ili scenografa koji nema veze sa miljeom koji želiš da prikažeš. Moj film prikazuje zapadni Balkan i tretira probleme koje nas, ljude iz bivše Jugoslavije, a možda i šire, tište. Kao što se Skandinavci prirodno povezuju u koprodukcije, tako se i mi Balkanci prirodno vezujemo. I to je svakako prirodnija veza nego Makedonija – Island. Kada praviš film koji tretira tvoju generaciju, njene probleme, okruženje, onda je bolje da radiš sa ljudima koji to poznaju – objašnjava Ivanov.
Ne izigravam makedonskog Gaspara Nou
Film “Čisto ljudski” donosi ne baš lepršavu sliku severno-makedonskog društva, u kojem caruju nezaposlenost, nezadovoljstvo, uznemirenost, grubost… Stvar je izbora svakog reditelja, naglašava naš sagovornik, da li će se baviti problemima tla na kojem živi.
– Film je uvek selektovana stvarnost. Meni je puno ljudi zamerilo da je ovaj film dosta mračan i da nije prikladan za vreme u kojem živimo, naročito zbog pandemije. Apsolutno se sa tim ne slažem. Mislim da film uopšte nije mračan, samo je realan. Nije moj cilj da nekoga zgražavam, niti da izigravam balkanskog Gaspara Nou. Kao i svim ljudima koji se bave estetikom, meni je lepota primarna kategorija u životu. Ovaj film se bavi mojom generacijom i potrebom da se ona demaskira i vidi njena suština. Želeo sam da prikažem moralni pad koji smo doživeli tokom tranzicije društva na ovom tlu. Stalno sam se sasvim iskreno nadao da ćemo biti mnogo bolji od naših roditelja. Ispalo je, nažalost, obrnuto – konstatuje reditelj.
Iako ukazuje da je generacija kojoj pripada prošla tušta i tma, pominje ranija pokolenja, naročito ona svojih roditelja koja su uživala „socijalni mir tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina“, to doba 20. veka koje se stalno pominje:
– I stalno se vraćamo tome kao da je ne znam šta… Možda je to nekom interesantno zato što smo imali socijalni mir, ali živeli smo u laži, nerealnom simulakrumu. Jugoslavija je bila neka vrsta Severne Koreje. Kad kažem Severna Koreja, ne mislim da smo bili zatvoreni. Bili smo slobodna nacija, gledali smo “Paklenu pomorandžu” u bioskopima, imali smo rokenrol. Ali, bilo je to sterilno društvo gde informacije nisu prolazile tako lako i kritička misao se nije podržavala – objašnjava Ivanov, dodajući da bi se to vreme najbolje moglo opisati rečima “pozitivni totalitarizam”.
Gone nas balkanski kompleksi
Kada danas pogleda svoje Skoplje, ističe da je estetika, a posebno arhitektura jednog grada u svakoj zemlji, uvek odraz vladajuće strukture.
– Svaka vlast želi sebe da “ovekoveči” kroz arhitektonska zdanja. Zbog tih balkanskih kompleksa koji nas gone, suočeni smo s tim da svaka nova vlast, kako dođe, tako odmah ima potrebu da sve menja. I mi smo u Makedoniji pre desetak godina doživeli jednu takvu političku promenu. Nova vlast je imala cilj da menja lice grada, a time i nacije. I da pokaže veličinu Makedonaca mešajući to sa nekim antičkim komponentama, što je neumesno i neprikladno u najmanju ruku. Umesto da razmišljamo integrativno, ispalo je suprotno. Ne mislim tu samo na bivšu Jugoslaviju, već i na Bugarsku, Grčku…Svi sporovi koje moja zemlja ima sa tim susedima su proizvod tog balkanskog kompleksa – smatra Ivanov.
Ostvarenje “Čisto ljudski” imalo je svetsku premijeru na Goa film festivalu u Indiji, a potom je prikazano na četiri američka festivala (dva u Kaliforniji, u Njujorku i Hjustonu).
– Dobili smo čak i neke nagrade, očekuje nas prikazivanje u francuskom Nensiju, a potom na još desetak festivala. Samo što smo završili snimanje, izbila je pandemija i trebalo je doneti odluku da li čekati, ili krenuti. Nisam želeo da čekam i uprkos svemu, putujemo – ističe reditelj koji se, kako priznaje, posle godinu i po dana, “vratio u život”.
– Nama je život jedno vreme bio oduzet. Ali, to što mi sad sedimo i pričamo ne znači da je bilo šta završeno. Možda je ovo samo neki mali odmor… Živimo u novom svetu, ali nisam siguran koliko smo toga svesni. Gledam kako neki meni bliski ljudi, kolege stalno govore – samo da se ovo završi. Meni ne deluje da će se skoro završiti. Naravno, kao i svaki rat i svaka pandemija i ova će se završiti jednoga dana, ali tada više ništa neće biti isto. Pandemija je ubrzala neke procese koji bi se možda odigravali dve decenije. Mislim da će bioskop postati poput opere u 20. veku. A umetnički film, koga Evropa na mišiće drži na svojim plećima, biće još manje vidljiv. Bioskopska kultura će, čini mi se, lagano odumirati. Plašim se i da će se smanjiti uticaj filma kao propagandnog oružja, što za nas nije baš dobra vest. Ali, kao stvaraoci moramo pronaći put. Dobra ideja će uvek stići do publike. U to duboko verujem – kaže na kraju Igor Ivanov.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare