Lordan Zafranović: Priča o Jasenovcu je moj završni udarac i garantujem da će se taj film gledati sto godina

Eksperiment u formi i tradicija u realizaciji, to je moj spoj, tako radim filmove. Autor sam iznutra, spolja sam realizator. Celoga života se bavim unutrašnjom konstrukcijom filma, koju gledalac ne vidi ali je oseća. Ono o čemu najviše vodim računa jeste da izaberem udarnu temu, riskantnu, što drma. Jer, izbor teme, to je autor. A za mene nema veće teme od stradanja u Jasenovcu, rekao je čuveni jugoslovenski reditelj Lordan Zafranović, koji je održao master klas "Unutrašnja struktura filma" na 52. FEST-u, u okviru programa "FEST pro" u krcatoj Sali 2 „MTS dvorane“.

Autor kultnih ostvarenja, među kojima su „Muke po Mati“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“, „Haloa praznik kurvi“, „Hronika jednog zločina“, pričao je o dugogodišnjem prijateljstvu s filmom, o tajnama svoje estetike, preprekama da se uradi autorsko delo… Ali i o novom filmu „Zlatni rez 42“, koji je trenutno u montaži.

Moja bitka je neopisiva

- Mi smo neka vrsta patnika unutar civilizacije, koja nije slobodna, i pokušavamo iz toga da izađemo. I ja to radim preko filma, postavljam mu pitanja, a kada uključim kameru - daje mi odgovore. Ta naša saradnja je 1961. počela u Kino klubu, i sve što sam hteo da ispitam, ja sam pitao i realizovao određene stvari koje su mi bile misteriozne i na koje nisam imao odgovor. Pretvorio sam se tako u sam film, ništa drugo nemam. To je slučaj i sa mojim novim ostvarenjem „Zlatni rez 42“ - rekao je Zafranović i dodao da je na njega čekao od osamdeset i neke godine i upornošću je uspeo da ga “stavi” na montažni sto. Taj sirovi materijal se sada pretvara u „fantastičnu nadgradnju, u nešto što je sveto, čega niste bili svesni, ali ste u to verovali“.

- Mi nemamo život kao obični ljudi, već smo vojna formacija koja je stalno u opsadnom stanju. Kad krenete sa filmom, koji ima, kao ovaj, 175 glumaca, bez generalskog autoriteta vrlo teško možete doći do rezultata, posebno u uspavanoj situaciji kada fali para, jer male zemlje nisu spremne za tako velike poduhvate. Privilegija je izboriti se da stvaraš ono što i kako želiš, a to strahovito mnogo košta. To je borba koja se vodi na više frontova. Plus ogovaranja, podmetanja, ljubomora… Ne mogu vam opisati bitku koju sam imao, u novije vreme je trajala punih sedam godina.

Ali, držala ga je upravo tema – Jasenovac.

- To je ogromna odgovornost, ne samo zbog ovog naroda, u čijoj je svakoj familiji ta stravična nesreća, nego je to bolna tema celog područja, pa i Evrope. To je tako sazrelo u nezrelo vreme, ali uspeli smo zahvaljujući nekolicini mojih prijatelja. O Jasenovcu nekada nisam imao pojma, jer komunistička vlast je u ime bratstva i jedinstva to skinula sa dnevnog reda. Snimali smo neki dokumentarac i slučajno ušli u taj logor i narednih sedam, osam dana smo svi bili bolesni zbog onog šta je čovek čoveku napravio. To je stvarno ponižavajuće za sve nas ljude. Rekao sam sebi da jednog dana moram da istražim to zlo. I onda je počela ta mučna i opasna igra, ali već sam duboko zagazio i više to nisam mogao da ostavim. Morao sam da promenim zemlju, ni danas je nemam. A čovek bez zemlje vrlo teško može da sastavi finansijsku konstrukciju za bilo koji film, jer ako nemate državu koja stoji kao “prva lova”, nemate nikakvu šansu u Evropi. Jednostavno ste čovek bez biografije, jer su svuda nacionalne kinematografije.

Biće skandala, ali neka…

Priznao je da ga trenutno u montaži muči kako da svede film da bude „podnošljiv“ za gledanje, na trajanje od dva do dva i po sata. Imaće i seriju od osam epizoda, a svaka traje jedan sat.

- To su četiri igrana filma. Treba videti zrelost sadašnje situacije, mada mislim da se ništa nije promenilo od 1942. godine.

Dijalozi pojedinih đavola rata, koji su, kako je rekao, na momente vrlo simpatični i dragi, a na trenutke stravični, naveli su ga da dokazuje da su zločinci od krvi i mesa naši susedi.

- Ti dijalozi su ubojitiji nego bilo koji nož unutar scene upravo zbog onog o čemu ti junaci govore - o državi. I to mi je sada dilema, čemu da dam prednost. Želim, pre svega, da prikažem ljudskost, i na koji način se razvija zlo kod ljudi. Šta je to što čoveka pokrene lično, a šta ljude masovno. I šta je to čovek? Kada sam svojevremeno video dokumentaciju o temi ovog filma, na momente sam bio ponižen što pripadam ljudskom rodu zbog zla koje je napravljeno i metoda. A rade ga naše male komšije. Želim da se to prepozna u ovom filmu, jer onda smo napravili veliki korak napred jer sve ovo što pričamo može da se dogodi u svakom stanu, ulici, gradu.

Živimo, nastavio je Zafranović, u nesavršenoj civilizaciji, u zatvoru, a grčke tragedije kao da su danas pisane.

- Znači da se ljudsko biće nije menjalo, nego samo metode. Koplje je zamenio mač, pa meci, atomska bomba… Sve ide ka tom zlu, i lako se može manipulisati čovekom na razne načine. Koristi se istorijska situacija, stvaraju se novi mitovi, a 20. vek je početak udarne propagande i mržnje, stvaranja zla, posebno preko medija i novih načina da se pokrenu mase, čak čitavi narodi protiv drugih. Ti zločini su prvenstveno pogubni za one koji ih rade. Jer, kad krene zlo, paralelno kreće dobro, koje je ugrađeno u naš genetski sastav i na kraju pobeđuje. Ali, ostaju strahovite rane, među kojima i Jasenovac, i opterećuju generacije. I to zlo onda stvara buduće zlo. Upotrebom mitova u propagandne svrhe zaluđuju se narodi i dovoljan je samo mali fitilj. Pogledajte fuldbalske utakmice - to je na tankoj žici da pukne. I pre se to događalo, 1991, ali situacija sad je takva da je teren za zlo spreman.

On je dodao da je bio svedok te 1991. da su njegove komšije obukle uniforme, promenile se.

- Postali su zli. Porodični ljudi, mali, sitni, trgovci. Tada su me se odricali najbliži saradnici. To je ljudsko biće, misli da će, ako se mene odrekne, lakše nastaviti egzistenciju. Mogu ih i razumeti, jer ostali su tamo da žive, plašili se da ne ostanu bez posla, da će biti na crnoj listi. Nije lako baviti se filmom opasno je to koplje. Zabada. Ali, nema kompromisa ili jesi ili nisi - objasnio je poznati autor na master klasu, održanom u pratećem programu "Fest Pro".

Na pitanje kako će se odbraniti ovim filmom od političara sa svih strana, Lordan Zafranović je odgovorio:

- Neću se ja braniti nego film, on je živ organizam. Biće skandal, ali to je zaslužio posle 80 godina, pa nek se vijori to što treba. Meni je važno da se napravi savremeni film o vremenu danas, o stanju duha i opasnostima koje se mogu desiti preko noći. Istorija mi služi da pričam o vremenu u kojem živim i mojim strahovima. Govorim o svom narodu koji je u jednom trenutku napravio užasno zlo. Ja sam svedok, a imam alat koji se zove film i pokušavam da ga upotrebim da bih rekao: „Oprostite u ime mog naroda, svesni smo toga što smo napravili.“ Dok neko ne klekne u Jasenovcu u ime hrvatske države, nema oprosta. Skidam tu ustašku košulju sa sebe filmom, drugačije ne mogu, jer nisam političar. I stalno ih na to podsećam, gde god mogu. Ali, nešto je tu zapelo od 1945. No, ovo je mali prilog u ime tog mog naroda koji me školovao, slao na stipendije, pa red je da mu nešto i vratim. Posle ovog filma nema dalje, potrošio sam sve, i to je moj završni udarac. Film će trajati sto godina, to garantujem!

I slep ću napraviti bolji film

Posle gotovo trosatne priče o Jasenovcu, nepojmljivom zlu, za kraj predavanja Zafranović je pomenuo da je imao komplikovanu operaciju oka, i da mu „ne dolazi dovoljno dobra slika do mozga, ali i da su svetski doktori to sređivali”, a onda „okrenuo priču“ na humor.

- Kad sam studirao u Pragu sa Rajkom Grlićem, Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, snimateljem Pegom Popovićem, diskutovali smo do besvesti o filmu. Oni su radili neke vežbe, a ja već pravio igrane filmove. I hvalili su se, a ja im govorio: „I slep ću napraviti bolji film od vas.“ I to mi se i sad dešava - nasmejao je sve šmekerskom opaskom Lordan Zafranović, jedini od pomenutih koji je diplomirao igranim filmom, za šta je pozdravljen burnim aplauzom.

Bonus video: Džek Dimić je Srbin koji je ostvario karijeru u Holivudu