Džek Dimić: Volim moju maćehu Ameriku, nije mi se suprostavljala

Kultura 06. avg. 202121:56
Podeli:
Džek Dimič Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Od 2019. sam intenzivno počeo da učestvujem u domaćim projektima, i oduševljen sam profesionalnoću. U Americi su veći budžeti i zanimanja su usitnjena, imate recimo osobu kojoj je posao da vam samo donosi koka-kolu tokom snimanja i za to je plaćena 50 dolara na sat, može im se. Ali, to ne znači da su zbog toga profesionalniji. Kada sam, na primer, radio "Vojnu akademiju" bila je mlada asistentkinja koja je radila više poslova odjednom i sve je vrhunski odradila i bio sam prezadovoljan, kaže u iskrenoj ispovest za Nova.rs američko-srpski glumac Željko Dimić, u svetu poznat kao Jack Dimich.

Ovih dana ima nekoliko izvođenja monodrame „Oj, živote“. Na razgovor za Nova je dojahao na motoru, jedan je za Bosnu, a „trijumf“ je parkiran u Beogradu spreman za akciju.

Benzin u venama

– To mi je ljubav iz detinjstva, benzin mi je u venama. Otac mi je bio automehaničar i govorio je da ne gledam kako radi pa da budem prljav. Ali, baš zato sam zavoleo miris benzina, i obećao sam sebi da ću jednog dana voziti motore. Došao sam u utorak, odmah sam počeo da radim, i skočio do Kozare da vidim roditelje. Nastavio sam snimanje serije „Klan“, odlična ekipa, mladi, vrhunski profesionalci. A biću i specijalni gost u seriji „Dinastija“ gde sam prvo dobio ulogu Blejka, ali sam morao da odbijem jer to je glavna muška uloga i ne mogu da budem toliko odsutan iz Njujorka, pošto imam tamo ugovorene poslove odavno.

Džek Dimič Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

„Oj, živote“ ili dobrovoljna patnja

– Bio sam osmi razred kada je Josip Pejaković gostovao sa tom svojom autorskom monodramom u našem bioskopu odnosno kinu, jer pozorište nikad nismo imali. Sedeo sam u prvom redu i zaljubio se u taj tekst. Kao dete koje je maštalo da bude glumac ili, što bi moja majka rekla dete koje je u 12. godini dobilo napad te bolesti, nakon nekoliko talasa aplauza, sakupilo je hrabrost i popeo sam se na te improvizovane daske i rekao mu: „Dragi Josipe, ja ću ovo igrati kad tad“.

On me upitao: „Ko si ti?“, odgovorio sam: „Ja sam Željko Dimić, tvoj kolega“. Pogledao me je i rekao: „Nisam nikad čuo za tebe“, na šta sam dodao: „Nisam još tvoj kolega, ali biću“. Pitao me je da li to znači da ću da budem glumac, a ja sam ko iz topa rekao, odnosno prepisao iz njegove monodrame: „Fakat“. Poželeo mi je sreću. Posle mnogo godina, nazvao sam ga za dozvolu da igram ovu predstavu. Znao je moj rad, ali nismo se znali lično i podsetio sam ga ko sam, ali nije se setio. Nije to ni važno. Odobrio je i gledao snimak predstave kada sma igrao u Čikagu.

„Oj, živote“ je priča o čoveku koji je dobrovoljno patio. Njegov brat je ubio čoveka s predumišljajem ili u afektu, to nikad nisam mogao da dokučim čitajući tekst. I pošto je on, kako divno kaže, bez škole i sa zemlje, manja je šteta da on trune u zatvoru nego njegov brat koji je školovan … Zato se on stavi na pijedestal toga i prijavi se dobrovoljno u zatovr u Travniku i slaže da je on ubio komšiju, odleži nevin kaznu, a istovremeno njegov brat rasproda i kuću i zemlju i stavi njiihovu majku u starački dom. Tipična priča iz Bosne, tragikomična. Nisam nikad pitao Josipa da li je bazirana na nekom stvarnom liku. Emotivno je doživljavam i radujem se kada publika sa mnom i plače i smeje se. Odličan tekst, briljantno napisan. Adaptirao sam uz njegovo odobrenje. Gostovaću sada nakon Teatrijuma – koji je predivam prostor, akustika je fantastična – u Novom Sadu i Pirotu.

Željko Dimić odigrao je sinoć svoju monodramu „Oj, zivote“ na otvorenoj sceni novog pozorista „Teatrijum“ Foto:TANJUG/ RADE PRELIC

Nauk od oca

– Otac mi je govorio da je jedini neuspeh u životu kada stanemo. „Ne znam kuda voziš, ali ne zaboravi da držiš čvrsto volan jer, ako ga pustiš, to što voziš ide nizbrdo. Tako je i u životu“. I toga se držim u životu. I ma kako izgledamo lažno skromno, i dalje tvrdim da ništa nisam uradio, jer taj Željko u 12. godini je sam sebi dodeljivao Oskara u sobi, pa mama uđe i pita sine s kim pričaš, a ja joj kažem, ni sa kim, primam nagradu i zahvaljujem se. Ona zbunjeno, kakvu nagradu, a joj kažem; „Dobio sam Oskara za glavnu mušku ulogu“. Pogleda me, i kaže: „Neko je bio lud u familiji, a sa moje strane nije“. Tako sam sebe kao dečak iznagrađivao, pre nego što sam počeo da radim ovaj divni posao.

Džek Dimič Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Nedostaje mi moja zemlja

– Još mi nedostaje Jugoslavija. Za mene, nikad nije ni umrla, i danas koristim sintagmu „od Triglava do Đevđelije“. I žalim što se zemlja raspala, da li zbog nas ili nekih drugih, sklonio sam to na policu. Ali, imam gorak ukus u ustima od 1992. kada sam rešio da odem iz nje. Jer, da nije bilo tog zla, sigurno ne bih prešao okean, nego bih nastavio da pokušavam, ako treba, i 56 puta da upišem glumu na FDU,

Amerika

– A, moju „maćehu“ Ameriku volim, jer mi je dala priliku da se sam izborim za sve, nije mi se suprotstavljala kao strancu. Ali, nigde nema te lepote kao ove ovde, i ovog duha i ove istorije, kulture, jezika, šarolikosti. Možda sam se zato u Njujorku našao utočište, jer je to grad koji ima 180 nacionalnosti, 200 jezika sa svim verama ovog sveta.

Željko Džek Dimić, arhivska fotografija. Foto:Mihaela Ninic

Sloboda kao svetinja

– Jutros sam čuo vesti koje ne idu na dobro. De Blazio, gradonačelnik Njujorka, rekao je da će početi da ucenjuje ljude zbog vakcina. Nisam iznenađen, ali to je opasan grad, sve mu možeš uzeti osim slobode.

A američke državljane štiti Prvi amandman Ustava po kojem ne postoji zakon koji može naterati bilo kog čoveka da nešto mora, pa i to da primi vakcinu. I to je jedan od razloga zašto poštujem Ameriku, što niko ne može da ti određuje kako ćeš da živiš. Da li sam za ili protiv vakcinacije, to je moja intimna stvar i ne izjašnjavam se javno. Poštujem svaku osobu koju donosi odluke u svoje ime i prezime, sve drugo je atak, i zato ovo što De Blazio radi smatram da je čist fašizam. Ne podnosim agresiju ili diskriminaciju ili nipodaštavanje bilo koje vrste.

Uloge u Americi

– Treći put gostujem u seriji „Red i zakon“, snimanje je u novembru ukoliko ne bude zatvaranja, restrikcija će sigurno biti. I snimio sam film „223 Wick“ koji je sada izašao. To je moja osma uloga gde igram Amerikanca, ovog puta irskog sveštenika rođenog u Bruklinu, i ponosan sam zbog toga. Jer, 14 godina sam čekao da mogu da zadovoljim te kriterijume a da ne dobijam ponude za uloge koje podrazumevaju da sam s ovih prostora zbog akcenta. Čim čuju da si Dimič, odmah te svrstavaju, ali kada sam probio led, sve je krenulo i danas mogu da igram sve.

O Nikoli Tesli

– Postoji ideja Nenada Stankovića iz Toronta, dao mi je zadatak još pre dve godine da napišem priču u prvom licu o Tesli, jer sam ga igrao dva puta, 2013. godine u St. Marks teatru na Off Broadway -u u Njujorku, a drugi put u dugometražnom dokumentarnom filmu „Teslin narod“ našeg reditelja Željka Mirkovića. I, da to treba da radim dvojezično, kao što je i Tesla govorio, sa našim narodom srpski a s Amerikancima engleski. I ta ideja mi se mota dugo po glavi. Počeo sam da pišem, ali nisam pisac, i ne nosim šešir za koji nemam talenat, ali zapisujem neke note, i eseje, i to će neko ko je stručan da oblikuje možda jednog dana. Kažu da ličim na njega kada uđem u kostim, i to treba iskoristiti, kao i moju posvećenost njegovom liku i delu.

Željko Džek Dimič pored portreta Nikole Tesle. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Obožavam ga od detinjstva, tako sam vaspitan, mi smo poreklom iz istog kraja. Moji su iz Zrmanje, 20 kilometara od Smiljana i u 18. veku su došli u Bosansku Krajinu. Još kada sam dete bio, tata mi je mnogo pričao o njemu, pa profesor fizike Slavko Latinović, a ni to mi nije bilo dovoljno, sve sam o Tesli čitao, hteo sam što više da znam, fascinirao me je. I on je bio hiperaktivno dete, a i ja. Skakao sam sa krovova, niko nije mogao da me zaustavi pa je učiteljica rekla mom ocu: „Druže Vlatko, on je odličan đak, ali hoda po plafonu, ne znam šta ću s njim“. Strašno sam bio nemiran, i dali su me na razne sportove, košarka i fudbal, ali moja majka je i dalje govorila da će me voditi doktoru jer jedan minut nisam mogao da sedim miran na stolici. Ispostavilo se da sam potpuno zdrav, a danas takvu decu danas kljukaju lekovima.

Željko Džek Dimič Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

„Gledao sam smrt moje majke“

– Takođe, na ideju Stankovića snimam dokumentarni film po priči mog oca „Gledao sam smrt moje majke“. Imao je 12 godina kada je 12. jula 1942. na Petrovdan gledao kako je ustaški satnik iz šmajsera ispalo ceo šaržer i presekao napola telo njegove majke. Ceo rafal je ispucao, trup joj se prepolovio, a on je trčao da zaustavi krvi i sastavi je. To scena ga je ceo život pratila. A bio je prisutan i kad su mu oca ubili drvenim maljem, kao i kad su mu odrali s leđa živog strica. Danas ima 91 godinu, svakog detalja se seća, svake boje, svakog jauka. I iako je imao mali moždani udar, još ga služi govor da može da bude narator. Bio je uzbuđen kada sam mu saopštio da ćemo ga snimiti, priprema se, vežba da što bolje govori. Važno mi je da njegovo sećanje ostane zabeleženo.

Željko Džek Dimič Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Strogo čuvana tajna

– Dobio sam ulogu pre mesec dana od reditelja uz čije sam filmove odrastao. I kada mi je to saopštio, rekao sam mu da bih i komad nameštaja igrao kod njega. Nije to razumeo i pitao me da li sam nezadovoljan ponudom, objasnio sam mu da me je i otac učio da gledam njegove filmove, da se edukujem. Ne smem da kažem njegovo ime, on je rekao da će to da objavi. Biće to najzahtevnija uloga u mojoj karijeri, a u pitanju je strani reditelj.

 

Komentari

Vaš komentar