Lordan Zafranović: Vrištali smo protiv zla, ono se ponovilo

- Baš sad kada sam dolazio, na granici Bosne i Hrvatske, kod Gradiške, na mostu na Savi, čekali smo sat i po vremena. To je za mene nadrealna situacija - kaže proslavljeni režiser koji sebe smatra emigrantom bez države.Jugoslavija je ostala vaša država?- To je bila zemlja, koja je imala smisao. Ne samo što smo bili zajedno, nego su svi živeli dobro, niko nije bio previše bogat. Sve umetnosti su cvetale, muzika, slikarstvo, teatar, sve je bilo u vrhu Evrope. Zato je naš film imao podlogu koja mu je davala snagu. Došli smo do najvećih festivala, Kana, Venecije, sve je to bilo na vrhu jedne civilizacije koja se raspala. A pala je kao sve civilizacije, kada su dostigle vrhunac, jednim slobodnim padom u prašinu. I sad malo-pomalo, ove nacionalne državice se muče, nikako da dosegnu nivo koji je Jugoslavija imala. Ali to je tako. To se desi i to je verovatno nekako isplanirano.Kako to mislite?- Svet je pomogao da se to sruši uz ove naše tipove, nacionalne vođe, koji su to pospešili. Jugoslavija je mogla da se raspadne kao sve te zemlje koje su imale komunistički predznak, ali nijedna se nije raspala tako u krvi. To je frapantno. Tukli su se ljudi koji govore isti jezik. A jezik je nešto od čega smo sastavljeni. Nikada mi nije bilo jasno koliko je strašna ta propaganda, koja je pokrenula tako masovne sukobe i mržnju. I teško ćemo iz te mržnje izaći jer je to generacijama pumpano. I sad moramo da se nalazimo mi koji govorimo taj jezik i pravimo filmove na tom jeziku. Mi smo prvi koji pokušavamo da napravimo te mostove koji su srušeni, sa nekim koprodukcijama i mešanjem profesionalaca iz svih krajeva Jugoslavije.Čini se da ste ipak optimista?- Gotovo svi filmovi se sada snimaju na nivou bivše Jugoslavije, gde se govori naš jezik. To je neki pokazatelj, jer ako film uspe, onda bi moglo da uspe i sve drugo. Istina, još je sve zaoštreno, duboke su rane sa svih strana, niko nije kriv i svi su krivi. To je situacija u kojoj se uvek pojavljuju strahovi da bi sve moglo da se ponovi. Ako nekoj svetskoj sili to bude trebalo, ponoviće se, kao i što je bilo devedesetih godina.Sa kakvim nevoljama ste se suočavali zbog doslednosti i hrabrosti da jezikom sedme umetnosti uvek promovišete istinu?- Ja sam emigrirao, pa sam se nekako izvukao. Ali, nastradali su moj sin, roditelji, braća. Prvi put sam shvatio da kad spajam dva kadra u intimnom prostoru montaže, može da bude opasno za one oko mene. Mnogo mi je žao što se to desilo. Prezime mi je toliko bilo satanizovano, da sin, na primer, nije mogao da upiše fakultet. Roditeljima su polupali prozore na kući, i to susedi. Da nisam otišao, verovatno ne bismo danas ovde razgovarali. Do danas je to tako, samo u blažoj varijanti.

Koliko je teško danas snimati filmove?- Kako sam stalno emigrant i nemam svoju državu, a sve su kinematografije nacionalne, više nema sponzora, novac daju države, a u njima svima vladaju neke stranke. I ako ne žele da se radi neka tema, onda ništa od filma. U celoj Evropi je tako, nije Balkan po tome poseban. I ja tako putujem zrakom, nisam na zemlji jer nemam zemlju i teško se finansira ono što želim da radim. A ja nisam realizator, mnogi su mi davali scenarije, ali sam odbio da radim. Imam 20, 30 scenarija u Češkoj koja sam odbio.Uvek ste nešto radili. Koji su sve vaši neostvareni projekti?- Pripremao sam još nekoliko filmova, "Karuza", tragikomediju iz Dalmacije, to mi je dosta intiman film, jer to je mentalitet koji poznajem. I onda sam otkrio jednog pisca koji je bio između dva rata u diplomatiji Jugoslavije, posle je bio veran kralju u Londonu, a ubijen je u Bariju 1944. kada sam se ja rodio. To je Sibe Miličić sa Hvara. Njegove priče su bile objavljene mislim u jubilarnoj 100. ediciji Matice srpske. I to sam pripremao u Hvaru, priču o dve sestre i jednom emigrantu, koji je, kao veoma bogat iz Južne Amerike, došao u Hrvatsku da se tamo oženi. Raskošan film, ali stalno su me odbijali. Radio sam još nekoliko projekata, ali ništa nije išlo. I onda je došlo vreme da se nešto napravi ovde. I u jednom momentu sam video slike izbeglica i prizor kako more izbacuje dečaka na neki otočić u Italiji. Onda sam rekao sebi: Pa, mi imamo scenario dečaka koga je more bacilo na neki otočić, pa mi imamo scenario Arsena Diklića iz 1986. godine "Djeca Kozare". I to sam, ni sam ne znam kako, izvadio odnekud. Trebalo je da ga radimo, ali rat nas je sprečio. Pročitao sam ga ponovo i rekao sam: "Ovo treba napraviti". Jedan aktuelan i savremeni film koji će govoriti o tom zlu rata. Bilo ga je nemoguće ponuditi u Hrvatskoj, ali i ovde kad smo ga ponudili nastala je velika trka.

Šta se dešavalo u Srbiji?- Žarko Dragojević je bio predsednik konkursne komisije Filmskog centra Srbije. Smatrao je da je to najbolji scenario koji je pročitao, međutim, on je osetio da tu počinju neke igre i dao je ostavku. Tako je taj scenario postao javan. Objavljeno je da bi država Srbija finansirala sa 20 miliona evra film o Jasenovcu, sa nekim stranim autorom i onda su svi krenuli na to da uzmu novac. Ja sam bio daleko i nije bilo moguće da se takmičim. Na kraju balade smo ipak dobili neku simboličnu pomoć od 250.000 evra, što nije dovoljno za početak filma. Ali organizovali smo se i dobili pare u Češkoj, Francuskoj, Makedoniji, Sloveniji, a sada i u Republici Srpskoj i na dobrom smo putu da ga realizujemo.Zbog čega ste se baš odlučili da snimite film o Jasenovcu?- Kada sam prvi put došao u Jasenovac da vidimo Spomen-područje, svi smo doživeli šok onim što smo videli. Od tada sam samo razmišljao da o tom zlu treba napraviti film. Jer to zlo je bilo oko mene a ne negde daleko i onda smo prvo napravili dokumentarni film "Krv i pepeo Jasenovca", pa "Okupaciju", pa "Testament" zbog kojeg sam emigrirao. Nisam mogao da verujem da ljudsko biće može da napravi takvo zlo, koje nas ponižava kao ljude. Ne samo masovno zlo, nego način na koji je izvedeno. Tako da sam rekao da to moramo istražiti i prezentirati svetu. A film je najbolji za to jer preko noći uđe u svaku kuću. To je tema koju moram da dovršim, scenario je spreman i nadam se da ćemo snimiti ovaj film.Dokle ste odmakli u pripremama?- Glavni lik je devojčica koja prolazi kroz taj pakao, a da bi preživela mora da bude neko drugi. Prvi izbor smo sada uradili. Na jesen biramo glumce. Za mene nema jače teme. Ne znam šta bi trebalo da me zanima više od zla oko sebe. Ne vidim ništa pogodnije za film, jer on je taj snažan medij, u realnom vremenu i prostoru. Mi smo godinama vrištali protiv zla, upozoravali kako se ne bi tako nešto ponovilo. I ponovilo se.

Žal za filmom "Ostrvo Balkan"

Rekli ste svojevremeno da ste u jednom momentu mislili da ćete napustiti kinematografiju…- Bilo je to u Parizu. Zato se taj poslednji film zvao "Testament", kao kraj. Međutim, onda je došla knjiga "Ostrvo Balkan" Vidosava Stevanovića. Videli smo se u Parizu, pročitao sam knjigu i krenuo da radim. Kad sam došao iz Pariza u Prag pripremao sam taj film kao veliku fresku ovog najnovijeg užasnog rata devedesetih. Bio je to međunarodni projekat, došli smo do snimanja, imali smo i glumce među kojima je bio i Miki Rurk, a producent je bio Zepter, ali tada je nastala velika kriza zbog Moskve, sa bankama, i to se na kraju nije realizovalo i to mi je mnogo žao.