Likovna kritika: Hipnotizerskom koncentracijom do slike

Povodom 120 godina od rođenja Nedeljka Gvozdenovića u Kući legata otvorena je izložba ovog umetnika, dobrotvora i darodavca koji je deo svog opusa, jednog od najobimnijh i (morfološki) najraznovrsnijih u srpskoj umetnosti druge polovine XX veka, poklonio Beogradu još 1980. godine (kao i svoj stan s ateljeom i novac za opremanje galerije). Prema tvrdnjama samog Gvozdenovića, njegov opus sadrži između oko 1.800 slika, a u Legatu je pohranjeno 45 slika u tehnici ulje na platnu i na kartonu i 517 radova na papiru u raznim tehnikama. Podsećanja radi, Kuća legata, kao ustanova koja se brine o zaostavštinama poklonjenim našoj prestonici osnovana je upravo na Gvozdenovićevu inicijativu.

Međutim, Gvozdenović je darovao i 70 dela svom (zavičajnom) Mostaru, 163 Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, donirao novac za Fond svakogodišnje nagrade najboljem studentu slikarstva… Nažalost, iz raznih razloga, Gvozdenovićeva dela su tek povremeno izlagana u Galeriji Kuće legata. Zato je ova izložba događaj koji se ne propušta, ne samo kao likovna zanimljivost, gotovo bi se moglo reći ekskluzivnost na našoj sceni, nego iz poštovanja prema profesoru i akademiku koji je kao kakav duhovni posvećenik dalekosežno gledao na korist umetnosti.

Nema na izloženim slikama nedoslednosti: kreacija počinje impulsom iz okruženja – što umetnik nikad nije propuštao da kaže – ali se nastavlja promišljanjem. Gvozdenovića nisu zanimali ni socijalistički imperativi – kakvih je itekako bilo u vreme njegovog stasavanja – niti potpora tuđeg ramena kao begstvo od provincijalizma. Oslanjao se na sebe a težio, kako je sam govorio, apsolutnom slikarstvu, kao apsolutnoj muzici u kojoj je udeo vanzvučnih vrednosti sveden na najmanju meru – apsolutnoj čistoti! Slikajući svoj atelje, na primer, ili predele, stvarao je slikarstvo bojom, bez ikakve patetike, sentimenta, proze i poezije, a opet, na koncu, ne bez poetike, držeći se jednog zgodno izrečenog načela Žana Koktoa "Treba znati dokle se može ići suviše daleko".

Gvozdenović je to znao – i u slici i u životu. U svom asketskom ateljeu je bio svoj na svome, kadar za hipnotizersku koncentraciju (kako je naslutio gledajući njegove rane radove prof. Lazar Trifunović). Kada bi izlazio iz svog ateljejskog intimizma činio je to da bi proširio polje predmetnosti. Ipak, ubrzo bi se vraćao unutra, da uhvati grančicu koja bi s vetrom kroz prozor uletela iz Studentskog parka. Gvozdenović je bio slikar u pravom smislu te reči. Zato je ova izložba itekako važna za generacije koje dolaze, one koje slika uopšte više zanima. Vraća veru u sam čin slikanja, tog mukotrpnog i dugotrajnog posla.Bonus video: Otvorena izložba "Neviđeni Lubarda"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=nikolakusovaclubardads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3150324"]