"Kolekcija kao ogledalo. Modernizam u delima iz Galerije Matice srpske"; Galerija SANU; autorka dr Tijana Palkovljević Bugarski.
Svako vreme ima svoj modernizam koji, kako uzima maha, tako menja pogled na svet. Kao što ima i svoj akademizam, koji se drži školskih pravila, tradicije. Uvreženo je mišljenje da je on retrogradan, ali tek kad neko vreme prođe, prepoznaju se i naznake modernizma u tom akademizmu: da je taj i takav modernizam zapravo nikao iz malih ali smelih pomaka u akademizmu. Na to, između ostalog, ukazuje ova izložba koja predstavlja 86 dela iz perioda 1878 – 1952, istovremeno pokrivajući najveći deo istorijata Galerije Matice srpske, čije jezgro čine porodični portreti Save Tekelije, njenog najvećeg dobrotvora i doživotnog predsednika.
Istaknuto mesto u postavci pripalo je Urošu Prediću koji je iz akademizma iskakao slobodnijim pristupom, primera radi, religioznoj temi i koloritu, ali se nikad nije odrekao realizma (Molitva na Maslinovoj gori, Devojka na studencu). Prati ga Paja Jovanović sa slikom Ranjeni Crnogorac, na kojoj bi svaki lik mogao biti pojedinačan karakterni portret. Upravo za ovu sliku osvojio je Prvu nagradu tokom studija na Bečkoj akademiji, posle koje je usledila i carska stipendija. Nekoliko koraka dalje i nekoliko decenija nama bliže „gledaju“ dva portreta Petra Dobrovića, po mnogo čemu prava modernisička dela, nikla na temeljima klasične kompozicije, Marsel i Margarita, i Mladić u večernjem pejzažu, usamljena slika nagog muškarca atletske građe u kolekciji Galerije Matice koja svedoči o otvaranju srpskog društvo pa i društva oko Matice prema intimizmu. Samo šest godina kasnije, 1928, na Kalemegdanu je postavljen muški akt Pobednik, trijumfalni spomenik Ivana Meštrovića!
Većini umetnika (od 38 zastupljenih), uz modernističke pomake u delima, zajedničko je životno iskustvo rata, za neke i kobno.
Prva žrtva Velikog rata bila je Danica Jovanović. Po dolasku iz Minhena u rodnu Bešku, austrougarska vojska ju je privela i presudila joj smrću. Njena je, između ostalog, mala ali istorijski vredna slika Porušeni (Železnički) most na Savi, iz 1914. godine, netipične lakoće poteza, prava impresija na minhenski način. Druga žrtva je bila Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka u Valjevu, preminula od tifusa 1915. godine. Njeni Pompeji, iz 1907, u jednom dahu slikani, pastuozne, intenzivne boje nagoveštavaju njen budući ekspresionizam. Vojislav Šikoparija Ratimirović – čija je skulptura Matica srpska, iz 1934/35 (odlivena u bronzi koja je na izložbi 2017), oličena u ženi koja istovremeno doji dva novorođenčeta, zapravo predstavlja dva Matičina čeda, biblioteku i galeriju – kao oficir u srpskoj vojsci unapređen je u potporučnika. Vasa Eškičević je sa srpskom vojskom ušao u Novi Sad 1918…
Ni Drugi svetski rat nije zaobišao umetnike. Bogdan Šuput je izgubio život u novosadaskoj raciji, Sava Šumanović je streljan u Sremskoj Mitrovici, Petar Lubarda je ratne godina proveo u logoru u Italiji i Austriji…
Ogledalo, u nazivu ove monumentalne izložbe, ali i Šumanovićeva slika Ženski akt sa ogledalom, na koricama impresivnog kataloga, simbol je oslikavanja modernizmima koje su naši umetnici usvajali na školama u Pragu, Beču, Pešti, Minhenu, Parizu, pa i Zagrebu i Beogradu, i same Matice srpske koja ih je protežirala. Zahtevna i složena, temaska postavka koja je i pored svoje evidentne istoričnosti, izmakla hronologiji, izmirila akademizme i modernizme, istakla kako se rodoljubljem i evropejstvom postaje elita.
Bonus video: Otvorena izložba „Neviđeni Lubarda“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare