4
Aleksandar Radivojević je bio na tragu da u „Karmadoni“ uradi ozbiljnu i duboko promišljenu studiju našeg društva sa svim pošastima, degradacijom istinskih vrednosti i dekadencijom kao „must have“ aksesoarom koja svaka mlađa osoba danas „nosi“ sa sobom. Međutim, odlučio se za pristup izrugivanja i banalizacije teoretičara zavere, vlasnika medija, korporacija sve do nezaobilaznog rijalitija i opčinjenošću društvenim mrežama kao vrhunca današnjeg postojanja i vrednosnih merila.
Piše: Dejan Šapić
Dok Jelena (odlična uloga Jelene Đokić) u drugom stanju očekuje prvo dete, dobija nepoznat poziv sa skrivenog broja telefona. Muški glas (Sergej Trifunović) od nje zahteva da za njega učini neverovatne stvari kako ne bi naudio njoj i njenoj bebi i zauzvrat ih ostavio u životu. Dok Jelena misli da se sa njom neko šali ubrzo se uverava da natprirodna sila deluje čineći užasne postupke pred njenim očima upravo onako kako ih opisuje glas preko telefona. Primorana je da ispunjava zahteve nepoznatog gospodara.
Zaplet filma je tako osmišljen da vladar koji upravlja svetom i glavnom junakinjom jeste zapravo „kreator sadržaja“. Svet je zasnovan na novim sadržajima koji čine projekte gde dominiraju korporacije, mediji, marketinške agencije.
Radivojević otvara pitanja postanka sveta i civilizacije od Bude i njegovih potomaka do današnjeg potpuno iskrivljenog društva natopljenog agresijom, pohlepom, bolesnim ambicijama. Pri tome se trudio da što više simbola i vrednosti današnjeg vremena ubaci u film i ukomponuje u priču – od opštih mesta do filozofskih promišljanja na važne teme. Što više aktuelnih pitanja današnjice da postavljanja u kontekst koje glavna junakinja Jelena otvara u razgovoru preko telefona sa gospodarem.
Možda je najilustrativnija scena na splavu u kojoj zatičemo azijatkinje, kepeca, gde su crnci poslušni robovi koji će oralno zadovoljiti gazdu splava kad zatreba, a kokain se služi na tacnama sa izvučenim crtama. Nezaobilazni su i alkohol, sponzoruše, društvene mreže, popularna muzika… sve dok se ne pomene Kurt Kobejn, prerano preminuli vođa kultnog alternativnog benda Nirvana. To je celokupan paket večernje zabave koji mladi danas u noćnim klubovima popularno nazivaju od Silvane (pevačica narodnih pesama Silvana Armenulić) do Nirvane u kojima je muzička programska koncepcija najšire moguće postavljena – od narodnjaka do roka.
Radivojević kao scenarista i reditelj insistira na preterivanju i stalnoj želji da nas šokira i obasipa bizarnošću koja je na neki način njegov zaštitni znak još od scenarija za „Srpski film“ gde ispod svakog kontekstualnog značenja i pokušaja da nečemu pruži smisao mora da postoji gadost, prljavština ili, kako bi se reklo, „trash“ prikazan u što više mogućih varijacija.
Jasna je ideja da se svet u kom živimo predstavi sa svim svojim deformitetima ali kada i u estetskom i stilskom smislu ta gadost i prljavština predstavljaju dominantu vizuelnu matricu, kao u „Karmadoni“, onda se ukupan postignut skor svodi na trivijalnost tipičnu za žanr horora i fantastike i postaje sam sebi svrha. To je velika šteta jer je „Karmadona“ u postavci i u izboru kvalitetnih glumaca (Jelena Đokić, Sergej Trifunović, Milica Stefanović, Miloš Lolić, Miloš Timotijević, Petar Strugar, Branislav Jevtić, Jovo Maksić), kao i savremenoj spotovskoj režiji prosto vapio za mejnstrimom i širom percepcijom publike kako je to, recimo, bio slučaj sa filmom „Život i smrt porno bande“ Mladena Đorđevića. Ali zadržao se na nivou interesovanja vernih ljubitelja horora i blasfemije.
Kako film odmiče gledalac s nestrpljenjem iščekuje „kakve će još gadosti i bizarnosti da smisli“. Upleten u Radivojevićev svet „Šok koridora XXI veka“ gledalac je programiran da želi sve više i više… I reditelj u tom smislu u potpunosti ovladava matricom koju je na početku postavio – uspešno i savremeno bez hiperstilizacije.
Sa druge strane, promišljanje sveta i ljudskog ponašanja je dato kroz odlična objašnjenja zašto se ljudi napijaju, zašto pate kao i otkud toliko agresije i nasilja. Kada glas gospodara pita Jelenu zašto želi da rodi dete u tim kasnim godinama da li misli da će tako svi njeni problemi nestati ona odgovara: „U celom svom životu nisam srela osobu koju sam poželela ponovo da vidim i onda sam shvatila da moram sama da je napravim“. I tako postoji čitav niz smislenih dobro rešenih dijaloških replika koje najednom skliznu u banalnost kao kada Jelena pita gospodara: „Kakav si ti to Buda koji ubija lažne pisce po seljačkim splavovima“ a stiže odgovor: „A šta bi ti – da ubijam prave po kampovima i sajmovima knjiga“…
Zapažena su i odlična vizuelna rešenja pojedinih scena kao na primer kada devojka objašnjava kako je prestala da puši cigarete a u udubljenju očne duplje vidimo, umesto očiju, gomilu ugašenih pikavaca dok izgovara: „Ovo nisu moje, ja ne pušim više“ misleći na ugašene pikavce u očnoj duplji.
Preteruje se sa banalizacijom i kroz simboliku posebno kada u stanu na zidu vidimo sliku sa četiri portreta koje preseca i oivičava krst, portrete Nikole Tesle, Če Gevare, Svetog Save i Ratka Mladića oko čijih likova se obavija srp i crvena petokraka i tako u kompoziciji sa krstom srpovi čine četiri slova „S“ upisana u krst. Opet na kraju Radivojević tu scenu završava sa krstom iz flaše rakije koju je „kum pravio“ i sa časicom zabijenom u oči junaka. U jednom oku mu je zabodena čašica ispunjena krvlju u drugom je zaboden drveni krst iz flaše.
Reditelj sve vreme koketira između horora i parodije na horor nalik crnoj komediji natopljenoj krvlju. Konzistentan je u nameri da se igra sa gledaocem razapinjući ga između ove dve krajnosti s jedne strane i dijaloga o ozbiljom promišljanju života i sveta. Ali kao da se plaši da ne bude shvaćen previše ozbiljno i filozofski nastrojen – dobro smišljena rešenja na kraju uprosti.
„Karmadona“ je, uz sve navedene zamerke, važan iskorak u srpskom filmu poslednjih godina ako ne i decenije usredsređenog uglavnom na lične i porodične socijalne drame obojene balkanskim tranzicionim sivilom i korupcijom. Posle Ćeranićeve „Volje sinovljeve“ dobili smo još jedan distopijski izlet u žanr ovoga puta mnogo smisleniji, dramaturški, stilski i vizuelno zaokruženiji. Posebno pohvalu zaslužuje Dragan Richard Radić za šminku i specijalne efekate i producenti Miloš Đukelić i Predrag Buca Popović koji su uz pomoć britanskog producenta Džim Dejvisa zaokružili ovaj privatan projekat bez finansijske pomoći države i stranih fondova. Time je autorska sloboda postala neograničena a u pojedinim segmentima čak i preterana.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare