„Ko vidi lepotu nikada neće ostariti“: Otkriveni veseli crteži mračnjaka Kafke

Kultura 02. nov. 202123:52
Podeli:
Foto: National Library of Israel /SWNS / SWNS / Profimedia; David Cole / Alamy / Alamy / Profimedia

Mladost je srećna zbog sposobnosti da vidi lepotu. Svako ko sačuva sposobnost da vidi lepotu neće nikada ostariti. Možda će nekoga iznenaditi da su ovo reči Franca Kafke.

Nekima je prva asocijacija na Kafku tmina, teškoća. I jedan od najvećih pisaca koji je poveo generacije i generacije svojih čitalaca u proteklih stotinak godina da s njim siđu „u hladan bezdan sebe samoga“, i jeste bio ophrvan sumnjama u sebe samoga, paranojom, egzistencijalnim očajem. Ali, postojao je i jedan sasvim drugačiji Franc Kafka. Sasvim daleko od tog bezdana, koji ispunjava stranice književnikovih dela, jesu crteži češkog pisca.

Pronađeno blago od 150 crteža i to sasvim slučajno u sefu jedne švajcarske banke pre dve godine, od pre neki dan je konačno našlo pred sudom javnosti. I oni su miljama udaljeni od onog „kafkijanskog očaja“.

Foot: National Library of Israel /SWNS / SWNS / Profimedia

Jer, pisac rođen u Pragu 1883. godine u siromašnoj porodici, na svojim crtežima donosi klovnove sa ogromnim, dugim udovima kako se teturaju, ili muškarce nalik Čaplinu sa šeširom u obliku cilindra, nesreće na jahanju konja u vidu svojevrsne slepstika komedije…

I piščeve skice crtaju potpuno drugačijeg čoveka – onog sjajne, živopisne, optimističke imaginacije. Nisu u pitanju tek neka obična crtkaranja… Tek sad javno prikazani crteži pokazuju da je Franc Kafka bio čovek veoma velike umetničke ambicije, ne samo književne i golemog talenta za crtanje.

– Otkrili smo da je Kafka bio veoma okupiran vizuelnom umetnošću. Njegovi drugari iz škole, a i sa univerziteta bili su veoma zainteresovani za umetnost, što Kafka ne samo da je delio s njima, već je i praktikovao sa velikom energijom. Vizuelna umetnost bila je za njega nešto daleko više od marginalne stvari – pojasnio je za „Gardijan“ Andreas Kilher, urednik knjige „Kafkini crteži“, koja će 2. novembra biti objavljena u Nemačkoj, a širom Evrope i u Americi na proleće.

Franc Kafka je studirao pravo na Univerzitetu Prag od 1901. do 1906. godine. Završio je prava i jedno vreme čak radio kao sudski pripravnik. Ali, toliko je bio okupiran umetnošću da mu se jedan prijatelj, zahvaljujući kom će kasnije postati poznat, divio još tokom studentskih dana. Toliko je Maks Brod bio oduševljen njegovim crtežima da je mislio da je Kafka ilustrator.

Ono što je Kafka nazivao svojim „žvrljotinama“, cepao ili, nezadovoljan, bacao u kantu, Brod bi skupljao. Pa, makar bilo to i iz kante za đubre. I kada je teško oboleo od tuberkuloze sve svoje rukopise i crteže Franc Kafka poverio je upravo njemu. Ali, uz ove reči:

– Dragi Makse, moja poslednja molba: da se kompletno i bez čitanja spali sve ono što se nalazi među stvarima koje ostavljam … dnevnici, rukopisi, pisma, kako moja, tako i od drugih, eseji… Kao i sve napisano ili skicirano što posedujete ti i drugi, kojima se zbog toga obrati u moje ime…

Nakon što je Kafka preminuo 1924. u 40. godini u Austriji Brod je ignorisao piščeve želje i objavio njegova dela – romane, kratke priče i dnevnike koji su očarali sve. Zahvaljujući Brodu ime Franca Kafke, koji je za života objavo tek po koju pripovetku i zbirku priča, konačno je postalo znano. Tada je, opet zahvaljujući Brodu, i izbor od 40 piščevih crteža prvi put ugledao svetlost dana. Ali, ti crteži kao da su išli rame uz rame sa piščevom tamnom stranom koji je jednom, govoreći o češkim anarhistima, kazao:

Oni su hteli da shvate ljudsku sreću. Razumeo sam ih. Ali, nisam mogao predugo da marširam uz njih…“

Foto: National Library of Israel /SWNS / SWNS / Profimedia

Ti crteži na najbolji mogući način ovaplotili su sav egzistencijalni očaj i teskobu, ispisanu na stranicama „Preobražaja“ ili „Procesa“. Ali, svi ostali crteži ostali su skriveni toliko decenija…

Kada je, bežeći od nacista, Maks Brod napustio Čehoslovačku, sa sobom je u Tel Aviv poneo i sve Kafkine dragocenosti-spise, ali i crteže. I pre nego što će umreti 1968. godine svo to blago poverio je svojoj sekretarici Ester Hofe, uz molbu da ih zavešta Gradskoj biblioteci u Tel Avivu, Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu ili bilo kojoj „jevrejskoj organizaciji u Izraelu ili inostranstvu“.

Međutim, poput Broda i njegova sekretarica oglušila se o „naredbu“. Hofeova je sklonila u sefove banaka u Izraelu i Švajcarskoj i tamo su stajale sve do 2016. godine dok Vrhovni sud u Izraelu nije doneo odluku da su rukopisi i crteži vlasništvo Nacionalne biblioteke Izraela, koja je delić tog blaga u junu stavila na svoju onlajn prezentaciju.

Pre dve godine u Švajcarskoj, u bančinom sefu otkrivena su 52 papira sa crtežima, a tu je bio i jedan čitav blok sa skicama i nekoliko nedovršenih radova. I upravi su oni dali sasvim drugačiju sliku čoveka koji je u svom dnevniku zabeležio ove reči:

Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno…“

Umesto da autora crteža zamišljamo kao kakvog izmučenog, besnog, skrhanog egzistencijalistu, možemo ga posmatrati i kao optimistu koji ipak vidi svetlo u životu. Te skice kao da donose neke divne, bajkovite priče o životu…

U pogovoru nemačkog izdanja nove knjige navodi se, između ostalog, da su Kafkina dela za mnoge vrlo često bila teška da ih u glavi zamisle. A i crteži su daleko od nečeg sasvim običnog.

– Kafkini crteži su daleko od nekih realnih prikaza. Uvek je tu neki element apstrakcije i retko su oni prostorni, a uvek dinamični – reči su Kilhera.

Ponekad se, naročito u drugom, prekratkom delu života činilo da je Kafka neprijateljski nastrojen spram vizuelnih umetnosti. Da se ostavio „crtkaranja“. Protivio se čak planu izdavača da ilustruje jednu od njegovih kratkih priča duborezom na kojem se nalazila njujorška luka. Otišao je toliko daleko da je molio svog izdavača da mu nikada ne padne na pamet da pokušava da vizuelno obogati njegova dela. To se naročito odnosilo na „Preobražaj“, koji počinje ovom rečenicom:

Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta…“

No, svom izdavaču je povodom predloga naslovne strane “Preobražaja” jasno stavio do znanja ovo:

Insekt nije tu da bi bio nacrtan. Ne sme se čak videti ni iz najveće distance“, naveo je Kafka u pismu.

No, njegovo „odljubljivanje“ od vizuelnih umetnosti nije bio znak toga da više nije imao crtačke ambicije. Prosto, radilo se o tome da je pisanje i crtanje video kao dve odvojene umetničke forme svoje ličnosti koje ne idu istovremeno jedna s drugom. Bar u knjizi.

Pre nego što je izdahnuo pisao je „Zamak“, a poslednje reči koje je zabeležio rukom bile su:

„Pružila je drhtavu ruku K. i naterala ga da sedne pored nje, jedva je govorila, bilo je nemoguće razumeti šta priča, ali ono što je rekla…“

Franc Kafka Foto:David Cole / Alamy / Alamy / Profimedia

I dok će uvek o njemu opstajati slika kakvog mračnjaka, tragične sudbine, mnogi su ga opisivali kao čoveka koji je uživao da se prepušta strastima. Nikada se nije ženio, no imao je brojne veze. Neki istoričari su spekulisali da je uživao u pornografiji i da je bio čest gost bordela. Ali, jedna od njegovih najvećih ljubavi, češka spisateljica i novinarka Milena Jesenska možda ga je ovim rečima na najbolji način opisala:

– On stoji među ljudima i u čudu ih gleda. Nikad se nije sklonio ni u kakvo utočište. Zato je izložen svemu od čega smo mi zaštićeni. On je go među obučenima…

Bonus video:

Zašto je važno da čitamo

Komentari

Vaš komentar