Podeli:
Foto;Promo

Ne samo Bokačov "Dekameron", nego i brojna dela pre i posle njega, napisana su u vreme velikih epidemija, dok su veliki pesnici i pisci u izolaciji čekali da se pošast povuče. Među u takvim okolnostima pisanim knjigama su Šekspirove drame, Miltonov "Izgubljeni raj" ili Puškinovi stihovi... Drugim rečima, klasici za sva vremena.

Velike epidemije kuge i kolere, a potom i španske groznice desetkovale su čovečanstvo kroz istoriju. Stotine miliona ljudi podleglo je bolestima, a nebrojene stranice rukopisa su spaljivane da bi se sprečila dalja zaraza. Na snazi su i tada bile sve poznate mere borbe protiv pošasti i dopunjavale su se i menjale sa saznanjima kako se najbolje boriti protiv zaraza. Ali jedna je oduvek primenjivana: izolacija.

Neka od najvećih dela u istoriji književnosti napisana su upravo u vreme kada su njihovi autori morali da se sklone od zaraze. Ovde ih dajemo poređane hronološki, po vremenu nastanka.

Lukijan iz Samosate – “Aleksandar, lažni prorok”

Izvesni Aleksandar iz Abonoteje, glavni lik u satiri Lukijana iz Samosate, zaista je postojao. O njemu se malo šta zna, osim da je bio na glasu kao mag koji je u stanju da vida bolesne. Poticao je takođe iz Male Azije, kao i Lukijan. I dok je Lukijan pisao svoje komedije i satire o razlikama u mentalitetima Sirijaca i Grka, ismevao stoike i različite kultove ili držao govore, Aleksandar je drugačije gradio svoje ime: koristio je ljudski strah, zavodio građane sklone verovanju u natprirodno i zarađivao baveći se nadrilekarstvom.

Kada se u II veku (između 165. i 180. godine nove ere) Rimskim carstvom pošast proširila nazvana Galenova kuga, nazvana po grčkom lekaru koji ju je opisao, sa njom su se širile i glasine o nadrilekaru Aleksandru.

Lukijan je, dok je kao i njegovi sugrađani bio u izolaciji zbog kuge, zašiljio pero i napisao satiričnu komediju “Aleksandar, lažni prorok”, razobličujući njegovu “vidovitost”, “magiju” i nadrilekarstvo. Satiričar i retor iz Samosate time je u biografiju upisao jedno od najvažnijih svojih dela, a Aleksandar zauvek ostao upamćen kao prevarant.

Đovani Bokačo – “Dekameron”

Renesansni “Dekameron” nesumnjivo je jedno od najpoznatijih književnih dela vezanih za epidemije svih vremena. Mnogi su se ove zbirke novela, prema datiranjima književnih istoričara nastalih između 1348. i 1353. godine, dohvatili i sada, u vreme pandemije koronavirusa.

Bokačo je “Dekameron” započeo tokom epidemije kuge u Firenci Foto;Promo

Osim priča mladih Florentinaca izbeglih na selo pred kugom o primerima moći sudbine, ljudske volje, ljubavi, prevarama, nekad lascivnih, nekad poučnih, ova knjiga, kako je primetio profesor organizovanog ponašanja sa Univerziteta u Londonu Andre Spajser, može da bude i dobar priručnik o tome kako se i danas ponašati u doba pandemije.

Bokačo je, poput likova u njegovom čuvenom delu, i sam izbegao kugu u Firenci, putujući u Napulj i druge italijanske gradove, ali je epidemiji svedočio iz prve ruke 1348. godine, upravo u vreme kada je počeo da piše “Dekameron”.

Vilijam Šekspir – “Kralj Lir”

Život jednog od najvećih dramatičara svih vremena obavijen je velom misterije i predmet je istraživanja skoro koliko i njegovo delo. (Bil Brajson sa knjigom “Šekspir”, potkovanom činjenicama, a i zabavno pisanom, sasvim je dobar vodič). Džonatan Bejt, jedan od najpozatijih Šekspirovih biografa pisao je čak i da su dramatičareva iskustva sa kugom ključna u njegovog životu u radu.

Foto;Promo

Zatvaranja Glouba i drugih pozorišta bila su česta između 1603. i 1613. kada je Šekspir bio na vrhuncu stvaralaštva i on je to vreme koristio za pisanje “Otela”, “Kralja Lira”, “Magbeta”, “Antonija i Kleopatre”, “Koriolana”.

Dostupna dokumenta pokazuju da je “Kralj Lir” izveden prvi put 1606. a književni istoričari izričiti su u tome da je “najmračniji” Šekspirov komad napisan ili te godine ili godinu ranije. Teorija da je, ako već nisu sva pobrojana, a ono bar tragedija “Kralj Lir” nastala u doba epidemije, podgrejana je i činjenicom da su u leto te godine zbog širenja zaraze sva londonska pozorišta bila zatvorena.

Džon Don – “Molitve u teškim časovima”

“Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina”, početni je stih jedne od pesama iz “Molitvi u teškim časovima” engleskog metafizičkog pesnika Džona Dona. Ova pesma je, kako navode pojedini istoričari, nastala u vreme kada je njen tvorac ležao u izolaciji zbog epidemije tifusa.

Štaviše, neki od njih preciziraju i da je Don čuvenu Meditaciju XVII, koja se se često naziva i po tom početnom stihu, ali i po završnom “za kim zvona zvone”, napisao ležeći 23 dana u bolesničkoj postelji.

Završni stih poslužio je kao naslov čuvenom romanu Ernesta Hemingveja “Za kim zvona zvone”, a pesma je uzeta i kao moto na početku knjige.

Semjuel Pepis – Dnevnici

Semjuel Pepis, mornarički službenik i poslanik u parlamentu, ostao je upamćen po dnevnicima vođenim između 1660. i 1669. godine. Manje poznat van Engleske (iako je studentima anglistike širom sveta u obaveznoj literaturi), njegovi dnevnici ostali su najbolji izvor za proučavanje doba restauracije na Ostrvu.

Dnevnici Semjuela Pepisa izvor su prvog reda za vreme restauracije na Ostrvu Foto:Promo

Pepis u dnevnicima beleži i epidemiju bubonske kuge u Londonu 1665. godine, koja mu nije bila strana, s obzirom na to da je “crnu smrt” već preživeo dve godine ranije u Amsterdamu.

“Na moju veliku nevolju, čujem da je kuga stigla do Sitija”, napisao je i zaključio sa: “Bože, sačuvaj nas”.

Njegovi dnevnici poslužili su istoričarima da utvrde i kako se pošast nazvana Velikom kugom toliko brzo proširila gradom. Proneli su je, naime, pacovi.

Džon Milton – “Izgubljeni raj”

U vreme dok je Velika kuga harala Londonom, Džon Milton, jedan od viđenijih ljudi svog vremena, pisao je “Izgubljeni raj”. Zapravo, pošto je već bio slep, bio je prinuđen da cela poglavlja diktira članovima porodice ili prijateljima.

Miltonov “Izgubljeni raj” kod nas je prevodio i Milovan Đilas Foto;Promo

Ceo posao bio je znatno otežan time što su, da bi izbegli Veliku kugu, morali da se presele u provinciju, u Čalfont Sent Džajls, gde su nastala završna poglavlja briljantnog epa koji će nadahnjivati generacije romantičara, među kojima i lorda Bajrona.

Aleksandar Puškin – “Evgenije Onjegin”

A “ruski Bajron”, kako su ga ponekad nazivali, Aleksandar Sergejevič Puškin, gonjen epidemijom kolere, morao je da se povuče na porodično imanje daleko od Moskve.

“Evgenije Onjegin” doživeo je nebrojenja izdanja na svim svetskim jezicima Foto:Promo

Čekajući da se ukine karantin, jašući konje i “disciplinujući” seljane na porodičnom imanju Boldinu (u govoru sa predikaonice lokalne crkve poručio im je da im “kolera vam je poslata, braćo, jer ne plaćate dažbine, a previše pijete”), ruski romantičar završio je dve poglavlja romana u stihovima “Evgenije Onjegin”, kao i “Male tragedije”, jednu zbirku priča i više pesama.

Anton Čehov – “Paviljon broj 6” i druge priče

Kao i Puškin pre njega, i Anton Pavlovič Čehov nalazio je vremena da piše tokom epidemija kolere. Međutim, dok je romantičar uživao blagodeti svog aristokratskog položaja, Čehov je kao lekar po zanimanju bio uvek u “prvim redovima borbe protiv bolesti” ili je, povremeno, bio prinuđen da i sam provodi vreme u izolaciji.

Lekar i pisac: Anton Pavlovič Čehov Foto: MARKA / Alamy / Profimedia

U periodu između 1892. i 1899. veliki pisac uspeo je da napiše neke od njegovih najpoznatijih priča, među kojima i “Paviljon broj 6”. Na svom imanju Melikovo Čehov je organizovao i prihvatilište za seljane iz okoline kako bi izbegli epidemiju. Sam Čehov morao je da odustane od lekarskog poziva 1897. jer je oboleo od tuberkuloze, a od posledica te bolesti preminuo je 1904.

Gijom Apoliner – “Kaligrami”

Pandemija španske groznice izbila je u poslednjoj godini Prvog svetskog rata, a u naredne dve godine njom je zaraženo 500.000 miliona ljudi, što je činilo četvrtinu svetske populacije.

Od posledica ove zaraze preminulo je, u zavisnosti od izvora, između 17 i 50 miliona ljudi, možda i više. Među žrtvama ove bolesti bio je i francuski pesnik Gijom Apoliner.

Gijom Apoliner ranjen je šrapnelom 1916. godine Foto:Wikipedia.org

Ranjen kao vojnik na frontu šrapnelom u glavu dve godine ranije, Vilhelm Albert Vlodimjež Apolinari Kostrovicki, kako mu je glasilo puno ime, nije se ni oporavio od te povrede, a zaražen je španskim gripom.

Jedan od Apolinerovih kaligrama Foto:Wikipedia.org

Još na frontu i potom u bolnici pisao je pisma i pesme posvećene Lujzi de Kolinjii Šatijom (objavljeno tek 1949. kao “Pisma za Lu”) i svoje čuvene “Kaligrame”. “Kaligrami” su takođe objavljeni posthumno, 1918. godine, malo nakon smrti njihovog tvorca.

Robert Grejvs – Pesme

Malo pre nego što će biti demobilisan, i britanski pesnik Robert Grejvs zarazio se španskom groznicom. Nakon što je ranjen, kao i Apoliner 1916. godine, nije delovalo da će se izvući. Dve godine kasnije, ponovo je ležao u krevetu, ovaj put zbog španske groznice.

Sve to vreme pisao je pesme, a na jednom mestu opisao je i svoju borbu sa zarazom: “Probudilo me osećanje iznenadne jeze i shvatio sam to kao prve simptome španske groznice. Odlučio sam da pobegnem, da makar preležim groznicu u engleskoj, a ne u irskoj bolnici”. U bolnicu je stigao taksijem.

Do smrti u dubokoj starosti, 1985. godine, Grejvs je objavio oko 140 knjiga.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram