Najveća umetnička dela nastala u vreme epidemija

Prva velika epidemija kuge dogodila se 165-180. godine sa pet miliona žrtava. U vreme vladavine cara Justinijana, 541-2. godine, ova bolest je odnela 25 miliona života, a najcrnja pošast bila je ona koja je zahvatila Evropu 1347-1351. gde je, prema procenama, stradalo i do 200 miliona ljudi. Među njima je bilo na hiljade slikara, zanatlija i patrona umetnosti.Posledice su bile dugoročne - skoro 200 godina Evropi je trebalo da nadoknadi broj stanovnika, boreći se usput sa povremenim naletima epidemije sve do 18. veka.  U tim decenijama koje su usledile, užasne traume podstakle su maštu umetnika na jedan uznemirujuć i zabrinjavajuć način. Sve više su slikali pakao, apokalipsu, satanu ili kosača smrti.Džonatan Džouns, likovni kritičar "Gardijana", primetio je u svom tekstu iz 2012. kako je kuga skoro 300 godina bila deo svakodnevice, od 14. do 17. veka, kada su stvarali najveći majstori."Izgleda da je cela istorija umetnosti tokom renesanse i baroka bila zatvorena unutar kraljevstva kuge", ocenio je on i dodao da, premda mnoga dela jesu imala mračne teme, umetnost je bila i puna radosti i slavljenja života, uprkos svemu, zaključio je Džouns.Gvarjento di Arpo, Bogorodica poniznosti, 1345-50.

Naslednik velikog Đota, u umetničkom smislu, Gvarjento di Arpo naslikao je ovo delo krajem pete decenije 14. veka u Padovi, kada je epidemija kuge bila na vrhuncu. Okružen smrću sa svih strana, Di Arpo je prikazao nov tip Madone - Bogorodicu humanosti - prilično radikalan u to vreme za religiozno slikarstvo.Na pozlaćenoj podlozi, Bogordica hrani bebu Isusa. Umesto da bude na prestolu, ona sedi na podu, poput neke siromašne seljanke. Izuzev scene "Hristovog Rođenja" ona nikada nije tako prikazivana, ali umetnik je ovde želeo da podvuče njenu poniznost. Marija, međutim, nosi veličanstvenu krunu - ipak je ona kraljica neba koja je sišla na Zemlju, spremna da teši čovečanstvo nakon smrti, prenosi "El Ej Tajms" (LA Times) ocenu istoričara umetnosti Milarda Misa.Zlatni zraci sunca koji kreću od medaljona na njenim grudima, šire se oko celog tela. Zamislite samo sjaj koji je izbijao iz slike u noći, osvetljene samo svećama.Bogorodica je ovde postala skrušena majka, vizija večne moći na kraju sveta.Jakopo da Pontormo, Autoportret, 1522.

Jakopo da Pontormo (1494-1557), jedan je od najznačajnijih umetnika manirizma. Slikao je u Firenci i okolini i bio pod patronatom Medičijevih a pod velikim uticajem Mikelanđela.Kada je Firencom zavlada nova epidemija kuge, tokom 1523-24, Jakopo se sakrio u jedan kartuzijanski manastir. U situaciji koja bi mogla da liči na neku iz današnjih dana, vlada je dekretom zatvorila grad, uvela karantin i obustavila normalan život. Onda su krenule pobune stanovništva. Za nekoliko meseci umrlo je oko pet odsto populacije (oko 3000 ljudi) ali je Pontormo neumorno radio u manastiru.U njegovom nagom autoportretu neki istoričari umetnosti vide rezultat tih "dugih perioda introspekcije u vremenima egzistencijalne panike" koju je izazvala epidemija. Desnim prstom kojim upire na posmatrača, kao da ga podseća: nikad ne znaš ko će biti sledeći.Ticijan, Pieta, 1575-6.

Venecijanski slikar Ticijan (oko 1488-1576), bio je jedan od najsvestranijih likovnih umetnika renesanse Severne Italije."Pieta" je njegovo poslednje delo, nastalo u jeku epidemije kuge u Veneciji. Na ovoj tradicionalnoj sceni Bogorodice sa preminulim Hristom u krilu, vidimo dramatičnu epizodu prepunu patnje: starca koji se moli za sebe i sina, da prežive epidemiju. Starac je najverovatnije sam Ticijan, sa svojim sinom Oracijom. I Ticijan i Oracio preminuli su 1576. Sliku, koju je Ticijan namenio da stoji iznad njegovog groba, dovršio je Palma Đovane. Danas se nalazi u Galeriji Akademije u Veneciji.Rembrant van Rajn, Autoportret, 1669.

Rembrant (1606-1669) je čitavog života radio autoportrete, ali oni iz kasnijih godina odišu tragičnom i teskobnom atmosferom. Slikar je nadživeo prvu suprugu Saskiju, drugu partnerku Hendrikje – zbog klauzule iz Saskijinog testamenta nisu smeli da se venčaju – i sina Titusa kog je imao sa Saskijom.Saskija je umrla 1642. u 31. godini od tuberkuloze, dok su Hendrikje (umrla 1663) i Titus (1668) bili žrtve kuge: njoj je bilo 37 a njemu 27 godina. Zaraza je stigla u Amsterdam preko broda iz Alžira.Rembrant je umro, u bedi, godinu dana posle sina.Salvator Roza, Ljudska krhkost, 1665.

Te 1665, kada je naslikao ovu sliku, Napuljom je harala kuga. Salvator je izgubio sina, brata, sestru, zeta i petoro sestrića i sestričina. Prolaznost ljudskog života bila je česta tema umetnosti, ali za Rozu je ta tema bila nepojmljivo tragična."Ovoga puta na mene se obrušilo nebo na takav način da mi je pokazalo da su svi ljudski lekovi beskorisni i da je najmanji bol koji osećam kada ti kažem da jecam dok ovo pišem", pisao je Salvator prijatelju Rikardiju.Kada se uzmu u obzir ove okolnosti, slika ne deluje previše morbidna, sa prizorom novorođenčeta koje potpisuje ugovor sa smrću, poručujući da je ljudsko postojanje mizerno i kratko.Sam Roza umro je osam godina kasnije, 1673, u 58. godini.Antonis van Dajk, Madona sa brojanicama, 1623-4.

Flamanski barokni slikar Antonis van Dajk (1559-1641) proveo je šest godina u Italiji, od 1621. do 1627. Kada je u Palermu izbila epidemija kuge, pobegao je odatle u Đenovu. U Palermu je ostavio nedovršen oltar "Bogorodica sa brojanicama" koja mu je poslata u Đenovu, da je doslika.Danas se nalazi u Oratorijumu del Rozario uz manastir Sv. Dominika u Palermu. Slika je puna emocija i drame i prikazuje Bogorodicu kao sicilijansku matronu a ne kao skromnu devojku. Ona jednom rukom pruža brojanice Sv. Dominiku a drugom rukom drži energičnog malog Isusa, nervoznu bebu željnu da se igra sa anđelima, a ne uzorno dete koje mirno sedi u majčinom krilu, kakva je bila običajena ikonografija. Ispod Bogorodice su dominikanski sveci Sv. Dominik, Sv. Vinkentije i Sv. Katarina Sijenska, kao i lokalni sveci Rozarija, Kristina, Ninfa, Olivija i Agata.Egon Šile, Porodica, 1918.

20. vek doneo je dva svetska rata, holokaust, Hirošimu, nezamislive zločine i - špansku groznicu. Virusom je bilo zaraženo 500 miliona ljudi širom sveta, umrlo je oko 100 miliona, više nego svih vojnika i civila tokom I svetskog rata. U Evropi je stradalo između 40 i 50 miliona ljudi.Za razliku od tipičnog gripa, koji je pogađao mahom decu i stare, španska groznica odnosila je i zdrave, mlade ljude. Austrijski umetnik Egon Šile bio je jedna od žrtava.U poslednjim danima radio je slici "Porodica". Na njemu vidimo Egona sa suprugom Edit i nerođenim detetom. U pismu majci otkrio je da se Edit razbolela i da je u šestom mesecu trudnoće. "Spremam se za najgore".Edit je umrla 28. oktobra 1890, a on tri dana kasnije. Imao je 28 godina.Edvard Munk, Autoportret posle španske groznice, 1919.

Norveški umetnik Edvard Munk (1863-1944), najpoznatiji je po nekoliko verzija slike "Vrisak", usamljene figure sa izrazom agonije na licu. Za razliku od Šilea, Munk je preživeo pandemiju španske groznice i naslikao svoj portret nakon toga, gde je sebe prikazao sa upalim obrazima, umotanog u ogrtač i ćebe."Bolest, ludilo i smrt... bdeli su mi nad kolevkom i pratili me čitavog života", pisao je. Duboko pogođen ranom smrću majke (kada mu je bilo pet) i 15-godišnje sestre (kada mu je bilo 14 godina), Munk je čitavu karijeru posvetio slikanju bola, tuge i pustoši koju su tuberkuloza i druge bolesti ostavile u njegovom životu.Sam je često bio bolešljiv i krhkog emotivnog zdravlja. Ipak, doživeo je duboku starost. Preminuo je 1944. u 81. godini.Dejvid Vojnarovic, Bez naslova (Bizoni), slikano 1988-9, odštampano 1994.Najpoznatije delo ne samo ovog umetnika već i jedan od najdirljivijih umetničkih odgovora na krizu izazvanu epidemijom side tokom osamdesetih godina prošlog veka koja je do sada usmrtila između 25 i 35 miliona ljudi.Rad prikazuje krdo bizona koje pada sa litice pravo u smrt. To je fotografija diorame iz jednog muzeja u Vašingtonu koja ilustruje rane lovačke tehnike Indijanaca. Nastalo je kada je umetnik otkrio da je inficiran HIV-om i kada je hteo da prenese svoja osećanja prokletstva i beznađa.Ovo poređenje side sa masovnim ubijanjem bizona u 19. veku ukazuje posmatraču na politiku zapostavljanja i marginalizacije karakterističnu za odnos američke vlade prema sidi u to vreme. Vojnarovic je preminuo 1992. u 38. godini.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram