Do petnaest minuta pre kraja ovaj film je bio snažna devetka. Pet minuta kasnije razmišljao sam da li da ga ostavim na osmici ili srozam na neku opisnu ocenu koja bi reflektovala nulu tj. da sam popizdeo. Na samom kraju moj sud je završio kako je završio (vi što gledate samo ocene, ionako ćete ostati uskraćeni za ove kritičarsko-porođajne muke).
FEST 2023: TAR (2022, r. Todd Field)
„Tar“ je od one retke vrste američkih filmova o kojima se može polemisati. U cilju samooplemenjivanja samoopismenjavanja i one vrste života koju Leonard Bernstein na dokumentarnom snimku koji Lydia Tar gleda pripisuje muzici kada kaže da neke stvari koje osećamo samo ona može da formuliše, jer ne traži reči.
„Tar“ može da bude i o ratu (koji se ne vodi) aktuelne generacije bumera – tj generacije „X“ (kojoj pripadam) i nove generacije („milenijalsa“ ili „Z“) koji u ovom filmu predstavljaju progresivne, antiopresivne snage. U tom „iks-0ks“ ratu „iks“ očekivano gubi, a tri „nule“ pobeđuju. O ovome ne možemo polemisati, jer tome služe socijalne mreže, a svi znamo kako je tamo.
„Tar“ je isto tako i film o trenutno vrlo popularnom pitanju koje proto-arijevski želi da razreši nešto „komplikovaniju materiju“ – a to je da li „genijalni“ umetnici imaju pravo da budu loši ljudi tj. da li zarad zadovoljenja moralne i svake druge pravde svet/mi treba da ostane uskraćen za umetnička dela visoke vrednosti. Ovde moram da napomenem da nikako ne mislim da je R.Kelly i blizu geniju. Ali Michael Jackson jeste.
Glavna junakinja ovog filma, svetski renomirana dirigentica i kompozitorka, Lydia Tar je manipulativna pizdetina. „Džrmofob“. Lezbijka. Posvećena i, deluje, briljantna. Hladna. Oštra. Duboko prožeta svetom, muzikom, i ne sasvim bez osećaja savesti ili griže iste.
„Tar“ je film o poslednjim danima njenog uspona pre neslavnog stropoštaja. Usled optužbi za „grooming“ i „seksualne quid pro quo manipulacije“ koje su dovele da jedna devojka izvrši samoubistvo. Devojka ima 25 godina. U mojoj generaciji ti si već u tim godinama morao da priznaš da nikada nećeš biti ostvaren, mogao si da kriviš ceo svet, mogao si i da budeš u pravu, ali svi bi ti se smejali da u tim godinama kažeš da nisi bio dovoljno odrastao da sam brineš o sebi. Vremena su se promenila. I prag je, obvijusli, spušten. Ipak, interesantno je da duh pomenute „devojke“ tiho, u nemilosrdnoj dubini noći progoni Lydiju, u jednoj sceni ona je kao duh prisutna pored kreveta u kome Lydija spava sa svojom partnerkom. A iz nekih ranijih postupaka, mi vidimo da njena savest nije sasvim mirna po pitanju toga. Ali, iz nekih drugih, i da ona nije baš „nefer“, kao i da njen ego, uprkos svemu, voli da se „nosi“ ravnopravno sa ljudima i prilikama. Tj očekuje da budu (dovoljno) odrasli za svet odraslih.
Mislim, brojni su primeri u kojima Lydia manipuliše ljudima i okolnostima, ali nije da nema i onih u kojima pušta sudbinu ili druge da naprave sledeći korak. Todd Field u velikoj meri režira ovaj film kao podmukli horor i neka rediteljska rešenja su u tom smislu data i kao podstrek za atmosferu (poput scene sa ostarelom komšinicom), ali i žanrovski funkcionalno da posledicu najave uzrokom. Neke stvari su mi, iako funkcionalne, bile previše školske, poput intervjua na početku filma koji nas ne samo uvodi u to ko je i šta je Lydia Tar (do te mere uverljivo da guglamo kako to da za nju nikada nismo čuli), već i u samu „ideju“ dirigenta, njegove svrhe, veličine itd…
Kraj filma, onaj kada se Lydija zajuri ka dirigentskom postolju, pa nadalje, mi je možda bio previše, iako ne sasvim „van karaktera“. Ali u tim poslednjim, epiloški raspletenim, minutama filma otkrivaju se neke bitne stvari (Lydia vs Linda), dok neke druge (poput čekanja ćerke Petre ispred škole ili angažmana u Tajvanu), u kontekstu, bivaju previše „nefer“ plasirane, bez naročito elaboriranog objašnjenja kako smo, zajedno s Lydijom, baš završili tu gde smo (deluje – poražavajuće kompromitovani). Malo mi je i nepotrebno sve to zbrzano, do mere da je od trenutka njenog zaletanja ka postolju sve nadalje mogao da bude filma za sebe ili možda (svakako nepotrebni!) nastavak ovoga.
Cate Blanchett je rođena da igra ovakve uloge. Možda u sebi i nosi nešto od hladnoće Lydije Tar i/ili možda sa njom i deli pogled na svet tj umetnost tj svoju poziciju u tom svetu tj. svoju vrednost. Lako moguće da će i Cate Blanchett biti nagrađena Oskarom za ovu ulogu, jer Akademiju popunjavaju uglavnom „bumeri“ (svih generacija), ali trebalo bi da to proslavimo, jer nagrađujemo „umetnički doprinos“, a ne, paradoksalno s obzirom na film, moralni, kao poslednjih godina/decenija. Ili budućih, kada „milenijalsi“ i „Z-ederi“ skroz preuzmu stvar.
SELEKTAH: 5 + X = 10/ 10
Preuzeto s bloga Mislite mojom glavom
Bonus video: Postfestum – za propuštene filmove 51. Festa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar