Kad su Beogradom počeli da haraju heroin i sida, mene je anđeo čuvar spasao: Destil o "Akademiji", Berlinu i Marini kraljici

Posle "Žestokih" tandem Marković-Mikić bio je odgovoran za stvaranje kultnog beogradskog mesta - kluba "Akademija". To kultno stecište andergraund Beograda rodio se u glavi Markovića i Vlaste Mikića. Ako vas zanima zašto, najprostiji odgovor bio bi - pa nisu imali gde da izlaze:

- U SKC-u su se organizovali koncerti i izložbe. Ali, posle koncerta i izložbe bio bi fajront. SKC je meni više bio kao neki hipi prozvod iz sedamdesetih. A mi smo bili kao neka urbana gerila, u kožnim jaknama, ma žestoki (smeh). Bilo nam je potrebno neko posebno mesto za nas. Vlasta i ja smo slučajno ušli u podrum Likovne akademije u Rajićevoj i shvatili da je to super mesto na kom bi nešto moglo da se dešava. A šezdesetih je tu već bio klub koji je Nikola Nešković vodio. Pošto je 20 godina zvrjalo prazno, trebala nam je lova da to renoviramo, napravimo di-džej pult, ofarbamo. I organizovali smo studente Likovne akademije da dobijemo kvorum za potpise. Glasali su da Vlasta bude predsednik omladine, a mene su izabrali da budem direktor kluba koja još uvek nije postojao. I zvao se "4 F", jer smo skupili pare od sva četiri fakulteta - od Likovne, Pozorišne, Primenjene i Muzičke akademije i otvorili klub. Međutim, nismo se slagali u koncepciji, sve je rastureno i otvorili smo "Akademiju" isključivo na članske karte, jer je to automatski značilo da je to isključivo klub studenata umetničkih akademija. I zbog toga smo bili zaštićeni. Pošto se u to vreme slušao nju vejv, zvao sam Dušana Gerzića, koji tad još nije počeo da slika, i Gorana Vejvodu da doteramo neko ozvučenje za klub i da puštaju muziku. Icela novotalasna ekipa je počela da se skuplja. Bio je tu i Mileta Prodanović i još neki s Akademije koji su imali otvorenu kartu. Vejvoda je voleo fank muziku i to uglavnom puštao, a ja sam kao di-džej preferirao Kleš, Dejvida Birna i Toking hedse, Ded Kenedis. Svi smo bili zaljubljeni u Brajana Ina, s kojim sam nekoliko godina kasnije, 1986. izlagao na Venecijanskom bijenalu.https://www.youtube.com/watch?v=0SOyHTSGfGg

Kad ga pitate kako je klub "Akademija" tako brzo porastao, ima odmah spreman odgovor - apsorbovao je muzičku scenu koja nije ima gde drugde da se predstavi.

- U SKC-u su bili samo koncerti. Pa, čak sam i ja tamo organizovao koncerte. Istog dana, 14. aprila 1981. bio je veliki koncert dvadesetak bendova. Prvu svirku je tad imala Urbana gerila, s Vladimirom Arsenijevićem, Brankom Rosićem iUrošem Đurićem. Nikad ranije nisu imali zvaničan koncert u sali. Ja sam im to organizovao!

Dok kopa po slavnim danima "Akademije" prvo što će izustiti jeste da je u tom klubu sve, ama baš sve bilo moguće!

- Svako je mogao da stupi na scenu. Ljudi bi dolazili drhteći uz reči: "Ja bih nešto da uradim!" Moj odgovor bi bio: "Hajde sutra na scenu, sve je kul. Cepaj, idemo". Počeli bi onda da se prenemažu kako ne mogu da sespreme. "Ma koja crna priprema, pripremaj se na sceni", bila je moja poruka. I to je najveća stvar - da odmah skočiš u kreativni posao. Isto je bilo sa mnom. Bio je to stvarno najbolji period u Beogradu. Bilo je moguće da se konačno realizuje nešto što se nikad do tad nije realizovalo u umetnosti i kulturi. Nije to bilo nikakvo objavljivanje "rata" nekome, već kreacija!

A što ne bih čistio WC šolju

Pokrenuo je klub, vodio ga, puštao muziku, ali nije mu bilo strano ni da zaprlja ruke - istinski...

- Nije mi bilo teško ni da ga čistim, čak ni WC. Ponekad ne bi došao čovek zadužen za čišćenje toaleta, a to su bili prevashodno studenti, kojima smo davali male poslove da zarade malu kintu da plate kiriju ili materijal za slikanje, i onda bi Vlasta i ja zasukali rukave. Taj neko bi se ili uspavao, ili nije imao volje, i šta ću, ruke u WC šolju. Ali, to je normalno, ništa mi nije bilo teško. Da se razumemo, nisam ja bio nikakav direktor, pustili smo da sve ide stihijski. Nije bilo arogantnog stava. Aonda smo doživeli da nas proglase za elitiste, koji sunapravili elitistički klub. Pa, jebote, kako studenti mogu da prave elitistički klub. Kakva sam ja to elita, kad sam rođen u Čačku, odrastao u Požegi, a u Beogradu tokom studija stanovao u studentskom domu? I pošto smo bili "elitisti" i nismo se držali ustaljenih normi, izbacili su nas iz "Akademije" - svedoči Destil, ali posle četiri godine, koliko su vodili klub, to proterivanje nije mu toliko teško palo.

Polovinom osamdesetih mogao je konačno da se prepusti svom poslu, a u to doba Beograd već počinje da biva košen porocima. Mnogi od ključnih aktera umetničke scene, Destilove generacije odavno nisu među nama.

- Mnogo njih je umrlo, brzo otišlo od droge, ili side. Ni sam se ne sećam kako je Beogradom zavladao heroin. Verovatno je put vodio kroz Beograd. Onda je počela da hara i sida. Sačuvao sam se od toga jer iglu nikad nisam mogao da vidim. Padao sam u nesvest i kad su mi krv vadili u ambulanti. Ni danas ne mogu da vidim krv. Valjda je to anđeo koji me je sačuvao. Na sve to je došao i krah Jugoslavije koji je bio poguban za celu generaciju kreativnih ljudi. Oni nisu imali gde da odu - tužno konstatuje umetnik.

Destila je sačuvalo od svega možda i to što je otišao 1986. put Nemačke, Zapadnog Berlina u kom su neko vreme živeli i njegovi heroji Bouvi i Ino:

- Sve je počelo jedne večeri 1985. u SKC-u, nakon što su nas napenalili u "Akademiji", iako je bila kao njujorški CBGB. Sedeli smo i razmišljali da je vreme da se ide negde. Jer, scena u Jugoslaviji je bila mala, ako se ne bavite komercijalnom, već savremenom umetnošću. Imali ste Beograd, Zagreb i Ljubljanu. Vlasta je te večeri rekao da će da ide u Njujork, jer kad padne atomska bomba, tamo je najsigurnije, Goran Vejvoda da ide u London, iako je rođen u Parizu, a ja sam lupio da ću da idem u Moskvu, jer će tek postati popularna (smeh).

Sve je počelo iz zezanja, kako kaže do besvesti, ali ono se pretvorilo u zbilju godinu dana kasnije:

- Ipak sam otišao na mesto koje je aktuelno, a nije skupo - Zapadni Berlin. U Berlinu sam imao ceo fabrički sprat, atelje od 120 metara kvadratnih za samo 50 maraka mesečno. Pa, to nije moglo ni u Beogradu, u centru. Stanarina se plaćala 100 maraka ovde samo za sobicu. Pa, što bih samo radio za stanarinu?

I daleko od trougla Beograd-Zagreb-Ljubljana i jednog, uslovno rečeno, jezičkog područja u Berlinu mu se pred očima otvorila svetska scena.

- Kao umetniku Zapadni Berlin, koji je tad bio kao zaštićeno kapitalističko ostrvo u Evropi, omogućio mi je mnogo toga. U Jugoslaviji, kad je u pitanju savremena umetnost, vladao je monopol, a u Berlinu sam ušao u veću konkurenciju, naučio još dva jezika, pored ruskog i francuskog, i počeo da predajem na Univerzitetu u Berlinu - objašnjava umetnik.

Marina Abramović je priznatija i poznatija

Često se kroz rad osvrtao na prijateljstva s mnogim značajnim ljudima. Među njima je i Marina Abramović.

- Nije to bilo samo generacijsko, već svako druženje, odrastanje zajedno. Odavde pa do Berlina. S Marinom sam se najviše družio, ne ovde, niti u Berlinu, već Japanu. Zajedno smo izlagali, družili se, iako je znam još iz Beograda. U zajednici umetnika druženje je normalna stvar. I naravno da se družim sa svima, jer sam izlagao i u Njujorku i u Berlinu, i u Parizu, Londonu, Tokiju, Šangaju… Eto, nekada, dok sam živeo u Beogradu, Brajana Ina sam posmatrao kao idola, a nekoliko godina kasnije smo izlagali na izložbi "Aperto" Venecijanskog bijenala. Sećam se da smo obojica imali zimske cipele. Pošto sam ja tad već živeo u Berlinu, nosio sam non-stop zimske cipele, jer je tamo maltene stalno zima. Onda smo obojica, pošto nam je bilo vruće u Veneciji, odsekli pantalone da napravimo kratke pantalone. Ali, druge cipele nismo imali, a bos ne možeš da ideš po Lidu (smeh). I tako smo zajedno šetali od hotela do paviljona u Đardiniju, družili se, smejali…

Teško je pobrojati sve gradove u kojima je izlagao, ili one svetske metropole u kojima se čuvaju Destilova dela. Uz Markovićevo ime najčešće stoji - pionir ili otac nove slike, i jedan je od naših najpriznatijih umetnika diljem sveta. To i ne čudi kad samo ovlaš pogledate biografiju. No, taj jedinstveni među hiljadama Milovana i hiljadama i hiljadama Markovića, Destil skroman je:

- Mislim da je Marina priznatija i poznatija s ovog područja. Duže radi, i na kraju krajeva, žensko je.

Ali, na našu opasku da ovde žene uglavnom, nisu priznate koliko i muškarci, sleže ramenima, dodajući za kraj:

- Pa, dobro, ali Marina je kraljica. Okej,jesam priznat, ali bavim se ovim, ne poslom, već opredeljenjem već 40 godina. Ipak je to naporan put. I, da impresivan je. Biti umetnik je velika stvar, najveća sloboda. Kad sam bio mali shvatio sam da je to neko mesto između božanskog i ljudskog, između ljudske duše i božanske svetlosti. Mi smo ta veza. Ne merimo stvari novcem, niti nacionalnošću, ne razmišljamo iz pozicije moći. Zadovoljan sam onim što sam uradio u životu, i što, eto, opet u Beogradu izlažem radove koji su stari 40 godina, a izgledaju kao da su juče pravljeni. Mislim da će svako ko dođe do Moderne galerije do 7. novembra biti iznenađen.Bonus video: Luvr, najposećeniji muzej