12
Nakon nesreće na motociklu i osam godina bez turneje, povratak legendarnog pevača na scenu bio je najuzbudljiviji muzički događaj u Americi od Vudstoka.
Ujutro 2. decembra 1973. godine, skoro 10 miliona pisama počelo je da preplavljuje američki poštanski sistem s istom hitnom svrhom. U svakom pismu nalazio se overeni ček, napisan s iskrenom nadom pošiljaoca da će im biti obezbeđene karte za koncert za koji se činilo da bi svaki ljubitelj muzike na svetu puzao kroz polomljeno staklo kako bi ga video. Ukupan iznos novca za zahteve za karte koji je počeo da pristiže tog dana – i koji je nastavio da dolazi naredne tri nedelje – navodno je dostigao 92 miliona dolara, što je ekvivalent iznosu od 664 miliona dolara danas.
Šta bi moglo da inspiriše takav gromoglasni spoj trgovine i strasti da je bio potreban lutrijski sistem samo da bi se steklo pravo na kupovinu karata za koncert? U pitanju je bio povratak Boba Dilana na turneju posle osam beskrajnih godina. Da bi karte za koncerte bile još vrednije, Dilanu se na turneji pridružio The Band, grupa koja ga je pratila na njegovoj poslednjoj američkoj turneji 1966. godine, kada je „prešao na električnu gitaru“, izazvavši kasnije ismevane povike „Juda“ od zaluđenih folk čistunaca.
Do 1973. godine, Dilanovo odsustvo sa turneja bilo je toliko dugo da je nadmašilo celu istoriju Bitlsa u Americi. Nije čudo da je jedino ponovno okupljanje čuvene četvorke moglo da ga nadmaši. Što se tiče same potražnje, Dilanov koncert bi se mogao smatrati pretečom ponovnog okupljanja Oasisa, samo što je ovaj bio mnogo traženiji, jer je uključivao znatno manje datuma, koncentrisanih u “brz sprint” kroz SAD od 3. januara do 14. februara 1974. godine. Nije bilo dodatih datuma u Velikoj Britaniji ili Evropi. Fanovi čiji su zahtevi poslani poštom i koji su imali sreću da budu izabrani, dobili su pravo da kupe određena mesta u areni grada u koji su poslali svoje zahteve.
S obzirom na intenzitet konkurencije, bilo je to sreća na nivou dobitka na lutriji da sam ja – tada šesnaestogodišnji fan – osvojio pravo da kupim karte za treći red, tačno u centru, mesto tako blizu bine da je Dilan mogao da pljune na mene i moje prijatelje, da je hteo, piše kolumnista „Independenta“. U jednom trenutku tokom koncerta – mislim da je to bilo tokom posebno vatrene izvedbe pesme „It Ain’t Me Babe“ – on je to zapravo i uradio! Činjenica da na turneji nije bilo prostora za foto-prolaz značila je da su fanovi u prvim redovima bili bliži nego ikad svojim bogovima.
Koliko god uzbuđenja i medijske pažnje turneja izazvala – uključujući naslovnu stranu “Njuzvika”, kao i dovoljno prostora u “Rolingstounu” da kasnije bude sastavljeno u knjigu – turneja je u velikoj meri zaboravljena od strane onih koji tada nisu bili prisutni. To je uprkos činjenici da je očigledno bio najuzbudljiviji muzički događaj još od Vudstoka 1969. ili “Koncerta za Bangladeš” dve godine kasnije.
Sada se ta slepa tačka konačno može ispraviti objavljivanjem novog boks seta koji hronološki pokriva turneju, pod nazivom “Bob Dylan – The 1974 Live Recordings”. Ovaj masivni set sadrži svaki slog koji je Dilan izveo tokom te istorijske turneje. Iako boks set izostavlja sve pesme koje je The Band izvodio u odvojenim setovima tokom turneje, rezultat i dalje obuhvata 431 numeru, raspoređenu na 27 diska.
Zapanjujućih 417 numera nikada ranije nije bilo objavljeno. Ostale su se nalazile na dvostrukom albumu sastavljenom od pesama sa turneje, pod nazivom “Before the Flood”, objavljenom u junu 1974. godine. Prelistavanje ovog bogatog seta danas mi je vratilo talas uspomena, kao i svežu zahvalnost za to gde se Dilan tada nalazio u svojoj karijeri i „šta je sve to značilo“ za kulturu uopšte.
U to vreme, Dilan nije bio samo odsutan sa koncertne scene, što je u početku bilo posledica njegove motociklističke nesreće tokom leta ’66. Takođe, tri godine nije izdao zvanični album, što je, po tadašnjim standardima, bio nečuveno dug period.
U septembru 1973. godine, Dilan je prihvatio Gefenovu ponudu, napustivši “Columbiu” (iako se ispostavilo da je to bilo samo na godinu dana), kako bi snimio album uz podršku benda The Band, koji je “Asylum Records” ubrzano objavio pod nazivom „Planet Waves“ 17. januara 1974. godine. Ovaj potez se isplatio: album je brzo zauzeo prvo mesto na top-listama, prvi put u Dilanovoj karijeri da je stigao na vrh američke liste albuma. Tek kasnije postalo je jasno da je uzbuđenje oko albuma više imalo veze sa nedostatkom turneje, nego sa samom muzikom, koja je bila prosečna. „Planet Waves“ je postao zlatni album samo na osnovu pretprodaje, dok je nakon objavljivanja prodat u dodatnih 100.000 primeraka. Samo jedna pesma sa albuma odjekuje i danas: „Forever Young“.
Za mene i moje prijatelje, uzbuđenje je počelo mnogo pre nego što je muzika na koncertu krenula. Stigli smo na koncert u Madison Square Gardenu 30. januara dovoljno rano da bismo se divili čitavom „zoološkom vrtu“ zvezda u publici. Po Dilanovoj direktivi, nijedna slavna ličnost nije smela iza bine, što ih je primoralo da se mešaju sa običnim ljudima. Živo se sećam Pola Sajmona, Alena Ginsberga, Džeka Nikolsona i Joko Ono (bez Džona), koji su razmenjivali tračeve i komplimente u prolazima. U tom trenutku na turneji, struktura i set-lista koncerta uglavnom su bile fiksirane, nakon nekoliko varijacija na ranijim nastupima.
Od svojih prvih nota, Bob Dilan i The Band jasno su stavili do znanja da stvaraju potpuno novi zvuk, obeležen agresivnošću, a ponekad čak i manijom koju nijedan od sastava do tada nije dosegao. Većina pesama izvođena je dvostruko bržim tempom nego inače, sa četiri puta većim intenzitetom. Dilan je ispaljivao reči kao metke, dok je The Band koristio odgovarajuće rifove. U svakoj frazi, gitarski rad Robija Robertsona odgovarao je podrugljivosti u Dilanovim intonacijama, podstičući Levona Helma da sa zanosom udara po bubnjevima.
Šok zbog takvog zvuka nije naišao na odobravanje svih kritičara. Pisac Nejt Hentof je koncert nazvao „razočaravajućim“, dok je Lorejn Alterman u “Njujork tajmsu” pisala o „histeričnom tonu“ u muzici, koju je ocenila kao „vrlo teatralnu, ali muzički vrlo neprijatnu“. Čak je i sam Dilan kasnije priznao to u intervjuu sa rediteljem Kameronom Krouom. „Igrao sam ‘Boba Dilana’, a The Band su svirali ‘The Band’“, rekao je. „Najveći komplimenti su bili stvari poput: ‘Vau, puno energije, čoveče.’ Postalo je apsurdno.“
Naravno, samo bi budala verovala da umetnik tako prepreden i promenljiv kao Dilan vidi svoj rad na isti način kao slušalac. Za mene, ovaj koncert je imao svaki element koji me je zadivio kod Dilana – njegov uvid, iskrenost, strast, invenciju i širinu, da ne pominjem njegovu melodijsku lepotu, jedinstven karakter i, da, energiju – i dao im čeličnu oštrinu. Određeni elementi koncerta dobili su poseban značaj u tom specifičnom vremenu i mestu. Postalo je pravilo da je na svakom izvođenju pesme „It’s Alright Ma (I’m Only Bleeding)“, kada bi Dilan uzviknuo: „ali čak i predsednik Sjedinjenih Država ponekad mora da stoji go“, publika eruptirala u aplauzu.
Reagovali smo na sve veće nezadovoljstvo predsednikom Niksonom, koji je tada bio uvučen u skandal Votergejt, zbog kojeg će konačno biti primoran da napusti funkciju u avgustu te godine. Ta generacijska rezonanca takođe je elektrisala svako izvođenje pesme „Like a Rolling Stone“, koju je Dilan svirao dok su svetla arene bila potpuno upaljena, kao da je želeo da istakne surovu snagu te pesme, zaključuje kolumnista “Independenta”.
Bonus video: Gile iz Električnog Ograzma: Kad mogu Bob Dilan i Pol Makartni na turneju možemo i mi
