0
Gluma mi nikada nije prepreka. Vidim je kao neohodnost u životu, kao hranu ili piće, rekla je jednom slavna francuska glumica Izabel Iper, ovogodišnja dobitnica počasnog Zlatnog medveda za životno delo na Berlinalu.
Kada je objavljena vest da je Izabel Iper ovogodišnja laureatkinja počasnog Zlatnog medveda na jednom od najuglednijih filmskih festivala na svetu – Berlinala, francuska glumica je podsetila da „ne voli da gleda unazad“, ali da je počastvovana i dirnuta.
Iako je jedva čekala da dođe u Berlin i primi nagradu, ali i da vidi reakcije publike na novi film „About Joan“, Lorena Larivijea, u kome igra uz Larsa Eidingera, nije joj se dalo.
Trebalo je sinoć da prošeta crvenim tepihom Berlinala i primi nagradu, ali dan uoči dolaska u nemačku prestonicu „zaradila“ je koronavirus. Pre nego što ju je zatekao Covid-19 dama koja nikako nije nostalgična iz svoje bogate karijere, koja broji čak 120 filmova, izabrala je za „Njujork tajms“ najdražih sedam:
„Pletilja čipki“ (1977)
Drama Kloda Goreta donosi priču o Pom, stidljivoj radnici u salonu koja se upušta u vezu sa studentom univerziteta. I dok je i pre ovog ostvarenja snimala filmove, bio je ovo film koji ju je definisao, kako ističe, kao glumicu:
– Bila je to sjajna uloga za početak karijere, ona po kojoj postaješ prepoznatljiva. U pitanju je mlada dama koja ne priča previše i koja je u vezi sa intelektualcem. Bilo je veoma dramatično i emotivno, ali ovaj film se nije poigravao sa zavođenjem i fizičkim telesnim zadovoljstvima koji se obično vezuju za mlade ljude. Zanimljivo je da nikada nisam igrala slabe žene. Uvek su one bile veoma intenzivne, moćne. Možda su bile tihe, ali nikada nisu bile slabe. I u ovom filmu izražavam se više kroz svoj izgled, pogled, nego kroz reči. Filmovi su savršen način da otkriješ neizrecivo.
„Spasavaj se ko može“ (1980)
U klasiku francuskog novog talasa koji je potpisao Žan Lik Godar Izabel Iper je prostitutka koja pokušava da se izbori sa gotovo apsurdnim fantazijama svojih klijenata. Zato danas glumica konstatuje da je to bio veoma neobičan način dočarati na velikom platnu prostitutku:
– Nisam izgledala onako kako bi neko očekivao i u tome je bilo neke poezije. Suština filma jesu novac i telo, a ne prostitucija sama po sebi. I jako malo seksualnog čina je pred gledaocima. Jer, Godar ima specifičan način rada – nema zadatog scenarija i jako je malo ljudi na setu. Sećam se da smo išli u tržni centar da kupimo kostime za film. Način na koji smo radili kosio se sa svim principima organizacije i pripreme u svetu kinematografije. Nisam strahovala od Godara. Uostalom, nisam nikad strahovala ni od koga, naričito ne od reditelja. Jer, ako si zastrašen, onda sve postaje nemoguće. Sviđa mi se ono što je Godar jednom rekao o meni: „Vidi se kada ona razmišlja“. Verovatno je to jedan od najvećih komplimenata koje sam dobila u životu.
„Ceremonija“ (1995)
U filmu Kloda Šabrola glumica tumači radnicu pošte u gradiću koja se nameračila na uglednu porodicu… Seća se da je radila u harmoniji sa Šabrolom, kao da su stvarali muziku:
– Ako uporedim ovu ulogu s nekima koje su joj prethodile, ona je tako pričljiva. Ubija rečima i samo drobi, drobi, drobi… Znate, nikada ne razmišljam previše pre nego što uđem u ulogu. Odnos između reditelja i glumice je tako moćna i fascinantna stvar. Zašto reditelj želi baš tebe za ulogu? Zašto je zainteresovan za tebe, za tvoje lice, telo, način na koji hodaš, pričaš… Sve to ima veze sa svesnim i nesvesnim, to je nevidljivi jezik, ali jeste jezik. I to je ono što najviše volim kada je film u pitanju.
„Profesorka klavira“ (2001)
U filmu Mihaela Hanekea Iperova tumači profesorku klavira iz Beča, koja sa svojim učenikom ostvaruje čudnu vezu. Onu koja probija sve granice, pretvarajući se u neku vrstu sadomazohizma. Uprkos „zakučastoj“ temi filma, za francusku glumicu bila je lakoća raditi s austrijskim sineastom:
– Veoma je pragmatičan i konkretan. Čak i u najizazovnijim, najneverovatnijim scenama sve je bilo krajnje „tehnički“. Haneke je majstor u tome da uveri publiku da je videla nešto što nije pokazao. Način njegove režije, njegov mizanscen štite glumce. Kao glumica nisam se ni u jednom trenu osetila razgolićenom. Kada pristaneš da radiš neki film, nikada ne kažeš sebi – O Bože, radiću provokativno ostvarenje. Uvek je to igra s kojom možeš da ideš dokle želiš i da kroz nju pokažeš stvari koje su gledaocima inače teške za gledanje. Ako sumiram sve, u pitanju je veoma čudna ljubavna priča, ali takođe istraživanje svih onih misterija ljubavi i toga kako ta žena, koju igram, želi da nametne svoje viđenje ljubavi.
„Osam žena“ (2002)
Za svoju misterioznu muzičku dramu Fransoa Ozon okupio je vrhunska glumačka imena, od Ketrin Denev, preko Fani Ardan do Iperove, koja tumači ženu koja čuva veliku tajnu. Bio je to njen prvi susret sa Ozonom na velikom platnu u filmu koji glumica naziva komedijom:
– Svi ti likovi u filmu pevaju, igraju, smešni su, kao da prave karikature sami od sebe. Naročito ja! I sećam se dok smo snimali film među svima nama, među tih osam žena nije bilo nikakvog takmičenja, samo sjajnog prijateljstva i zadovoljstva što smo zajedno. Mene baš i ne zanima da budem smešna, duhovita – jer tu su komedije i drame – ali ovo je i jedno i drugo. Možda je jedan od mojih najvećih doprinosa glumi to što taj čin pokušavam da izvedem s najvećom mogućom distancom. I baš to otvara prostor, ne nužno za smeh, već za nešto krajnje nesentimentalno.
„Budućnost“ (2016)
U ovom ostvarenju Mije Hansen- Leve Iperova tumači profesorku filozofije koja pokušava da se izbori sa neverstvom supruga i sve lošijim zdravljem majke. Glumica film naziva jednim od najboljih ostvarenja Mije Hansen- Leve:
– Od svih reditelja sa kojima sam radila Mija je verovatno najdirektnija. A opet bila je vrlo suptilna i vrlo tačna u svojim zahtevima. Obično ne volim kada mi reditelji daju previše instrukcija. Haneke, Šabrol, Verhoven nikada to nisu radili. Ne hvalim se, ali tako je. Pretpostavljam da bi se gledaoci pre identifikovali sa mnom kroz ovu ulogu, nego primera radi, kroz rolu u „Profesorki klavira“. Naročito, u geografskom smislu. Nisam iz Austrije, a nisam ni profesorka klavira. Ali, čak i kad igraš nekoga ko je tebi kao osobi bliži, to je i dalje fikcija, opet moraš da prođeš kroz proces izmišljanja lika.
„Ona“ (2016)
U provokativnom erotskom trileru Pola Verhovena Iperova igra ženu koja je silovana zbog čega pronalazi specifičnu vrstu osvete, a pričajući o ovom ostvarenju glumica je kazala kako njen lik mora da se bori:
– Sama, bez pomoći zvaničnika, policije, psihologa mora da pobedi. Način na koji smo snimali dao mi je neverovatnu slobodu. I snagu! Divno je raditi film koji je na oštrici. Znali smo da provociramo ljude. Film je priča o osveti i ona je ispunjena. Taj muškarac umire na kraju, što je veoma bitno. Taj film je zahtevao „hladnoću“, jer iz nje izranja moral!
Bonus video:
Orson Vels, gospodar scene i filma
